Ulogujte se / Kreirajte profil

Очекујући повратак богова – острво Сими

Острво Сими у очима Драгоша Калајића

Грчка држава толико штити острво Сими од пошасти модерне цивилизације да су на њему забрањене чак и светлеће рекламе, па трговци и ресторатери своје фирме исписују руком. Наравно, на острву нема ни трага од „Мекдоналдса” и сличних мензи хране зване смеће. Ево зашто:

На мапи Додеканеза, мајушно острво Сими, укљештено између два полуострвска крака азијског континента, изгледа као неко нежно биће које нека несагледиво голема хидра опкољава, својим пипцима, да га шчепа и прогута. Када си прилазио острву, на прамцу брода Сими 1, у скупу гостију, зачараних угледаним призором града, чуо си како неки француски глас каже:

„Ово је град који као да очекује повратак богова!”

У градићу Сими, ни једна једина кућа није се приклонила општем левантијском и модерном калупу равног крова. Сваки дом ту носи двосливни кров, по узору на хиперборејску кућу, коју су кроз камен памтили, чували и преносили градитељи хеленских храмова. Како Херодот преноси, Хиперборејци су одржавали хеленско сећање на хиперборејску прадомовину и исконску традицију шаљући им, сваке године, заветне дарове, штафетно, од народа до народа, од крајњег севера до острва Делос.

Тако гласи почетак поглавља посвећеног острву Сими и његовим становницима у роману Последњи Европљани. Морам признати да бар у том домену постоји потпуна подударност виђења јунака романа и писца ових редова. Додуше, утисак да се ту очекује повратак богова ишчезава у вреви и граји вавилонске збрке језика међународне гомиле намерника што се већ од првих вечерњих сати шеткају дуж обале залива, урамљене сталном изложбом јахти и њихових власника, дивећи се оним с највишим јарболима.

Премда нуди најбоље и најсвежије плодове и звери мора, Манос, власник истоименог рибљег ресторана, на почетку шеталишта, не поуздаје се у гастрономску образованост светине. Повремено, кад има слободних столова, он излази пред терасу ресторана, једном брзим покретом укрућене шаке зализује црну косу, затегнуту бриљантином као у Рудолфа Валентина, па кад севне очима по лепшој половини човечанства почне да кукуриче на језику најближе циљне групе, дакле на енглеском, немачком, италијанском или француском:

„Госпође, госпођице и господо! Ово није Мекдоналдс’ за будале. Ово је ресторан за богове! Овде нема лабораторија за генетски инжењеринг, овде нема резервата где хормонима кљукају јадне рибе, зване порцијашице да и оне полуде као краве.Не! Овде је све изворно, природно, еколошки савршено, из овог мора, нашег мора, најчистијег на свету. Еј, људи! Па не бојте се, дођите! Није ово Америка! Ово је Сими!”

Најчистије море у Средоземљу

За једном од трпеза ресторана „Манос”, где су се гости сложно борили са грдобама и зубацима, преливаним француским шардонеом од тринаест гради, један енглески глас, јарећег призвука, уз цинично смејуљење, опазио је, гласно, премда тобоже као за себе:

„Само још да нам каже где се обавестио да је баш овде море најчистије на свету — па да сви постанемо паметнији.”

Једини кога сам ту познавао, Лућио Алоизи, земљопоседник из Емилије, учинио га је паметнијим:

„Манос је у праву. Додуше, не знам да ли је баш овде море најчистије на свету али је извесно најчистије у Средоземљу. Мене је овде довела управо једна детаљна еколошка мапа , коју је објавио недељник Панорама, где сам видео да је Средоземно море најчистије, без икаквих загађења, само у овом делу, између острва Коса и Симија. Зато од тада, ево већ неколико година, чим завршим послове, ширим једра и пловим пут Симија.”

Други Италијан, с очима хроничне поспаности, какву изазива трајна досада, нагло се пробудио, заигравши црним очицама коло радозналости: 

„Јесте ли чули шта каже: ово није ’Мекдоналдс’! Врло занимљиво: приметио сам да на овом острву доиста нема ’Мекдоналдса’, нити ичега што личи на ресторане брзе хране… Питам се: како то!?”

С обзиром да се сматрам виртуелним грађанином Симија, осетио сам се понуканим да објасним тај мањак. Рекох како ја Сими 1971. године, одлуком грчке државне управе стављен под заштиту њених служби. На Симију не само да нема Мекдоналдса и сличних прчварница које производе храну звану смеће, већ нема ни светлећих реклама. Све фирме над радњама исписане су руком, како закон прописује. Забрањена је и бучна музика…

Енглез — који је у наше друштво запао само захваљујући чињеници да је јахту укотвио крај италијанске те да су Италијани великодушни — наставио је да закера:

„А шта је то овде толико значајно да се мора чувати од контаминација храном званом смеће’?”

Кажем како је град јединствен по својој класицистичкој архитектури: свака кућа је направљена по узору на класични узор, из кога потичу и хеленски храмови попут Партенона на Акропољу или три још лепша и очуванија храма крај Пестума, испод Напуља. Реч је о узору куће с двосливним кровом, који су дорски освајачи Пелопонеза, дванаест векова пре нове ере, донели из своје северњачке, околополарне отаџбине, из које, уосталом, потичу сви евроаријски народи, од Германа, Словена и Келта до иранских и индијских Арија. 

Енглез је нешто зачкиљио у српског предавача:

„То је потпуно бесмислено?”
„Шта је бесмислено?”
„То да овде, где снег не памте а киша само заромиња, упорно стављају кровове на две воде, уместо да лепо уштеде задржавајући само равну плочу.”

Пливање под заштитом светог Ђорђа

Нисам одолео искушењу а да му се не насмејем у лице:

„А ко је Вама рекао да двосливни кров служи једино да са куће стреса снежне или кишне падавине? Његова прва сврха је да трајно усмерава поглед и живот човека и породице ка небеским узорима.” 

Ако би се поглед непристрасног осматрача уздигао од стола нашег разговора ка висини с које се може сагледати цело острво Сими, морао би опазити једну велику, посредну потврду таквог, сакралног смисла кућа о којима говоримо. Цео Сими је посут драгуљима сакралног живота, црквама, манастирима, капелама и испосничким келијама. Кажу да на Симију има онолико сакралних грађевина колико има дана у години. И све су ванредно чисте, свеже бељене белилом, симболом духовног света. Свака од тих светиња има породицу која је добровољно преузела обавезу да је одржава у материјалном али и духовном смислу, бринући се о светковинама.

Да је Сими — најистуреније острво Европе спрам Азије, удаљено од азијске обале једва четири миље — свето место сведочи и јединствена збирка боца с порукама које чувају у манастиру Панормитас, с чудотворном иконом светог архистратега Михаила. Не зна се како и зашто морске струје доносе, редовно, с многих страна света, те боце у залив под окриље светог Михаила.

Његовом ратном другу, светом Ђорђу, посвећен је најлепши залив острва, са шљунковитом обалом, над којом се вртоглаво стрмо уздижу литице, високе стотинак метара. Ту је једна испосничка келија, али то није разлог што туристи ретко залазе да се купају под сенком светог Ђорђа. Мислим да познајем тај разлог: цео предео одише светом свечаношћу и узвишеношћу, што је све туђе душици модерног човека. Под сенком литица и због ванредне дубине, море ту поприма боје какве нигде нисам видео на свету, боје које се у таласима расплињују и мешају, од тамног кобалта и још тамнијег ултрамарина те магнезијумско плавог, до лапислазулија, који понекад опажам на прелазу заливске воде у широко море. То је једно од оних места где човек још увек може осетити светост природе и непосредно присуство божанских, космотворачких сила.

Судећи по енглеском смеху, ја сам њему био још смешнији с теоријом да двосливни кров има и духовну функцију. Други Италијан био се потпуно пробудио из хроничног дремежа и тако сам сазнао да у отаџбини предаје компаративну филологију:

„Шта се смејете” — обрецнуо се на Енглеза. Прва сврха крова је духовна и о томе нас обавештава реч кућа у многим индоевропским језицима. Њен индоевропски корен, кеу, означава динамично савијање. У нашем случају све филолошке анализе су утврдиле да то савијање није пасивне природе, у смислу покривања куће кровом са висине већ да је изразито активно, од тла ка небу. Кућа се посредством крова савија на два слива, поприма такорећи аеродинамичан облик, да би се мисао људи лакше лансирала у небо. То потврђују и катедрале, екстремни израз архитектуре која је овде законом заштићена.

 

Сетих се француског гласа с брода Сими 1. Био је у праву много више него што је мислио узвикнувши: „Ово је град који као да очекује повратак богова!” 

П. С. Од описане вечере разликујем две основне расе: они који гледају углавном у земљу кажу постављен је кров, а они који умеју да гледају пут неба — Платон би рекао звезданих завичаја човека — кажу подигнут је кров.

Драгош Калајић

Извор: Драгош Калајић

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.