Бадњи дан и Божић – Веселин Чајкановић

„Ми Срби сматрамо и држимо да је Божић прави празник наш домаћи, ама није црквени”

— рекао је Вук Врчевић, кроз уста једног простодушног српског свештеника. И Вук Врчевић имао је право. Божић, онакав како га је описао Његош, са сламом простртом испред огња, са бадњацима на огњу прекрштеним, са пушкама, пецивима, гуслама, песмама. и здравицама — тај лепи и мили Божић није празник хришћански, него старински српски.

У овом чланку биће говора о том старинском Божићу, који је црква примила као свој, дала му своје објашњење, и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа. За гозбу која се о Бадњем вечеру облигатно приређује, вреде нарочити прописи. На њој, пре свега, мора учествовати сва чељад. Једе се не са стола, већ са пода по коме је прострта слама, или са вреће у коју је метнута слама. Само се извесна јела смеју и морају јести. Бадњидански колач не сече се ножем, већ се ломи руком. Не сме се појести све јело ни попити све пиће, већ се понешто оставља, преконоћ, на ономе месту са кога се вечерало. О Бадњем вечеру, исто тако и о првом и другом дану Божића, софра се не диже, нити се ђубре избацује. Вечера бива праћена нарочитим магичним радњама, магичним забранама, и молитвама. Сви ти прописи јасно казују да бадњиданска вечера има религијски карактер.

Од јела мора се спремити туцан пасуљ, од кога се једна кашика чува за Кростовдан. Исто тако, неизоставни су и ораси, који се једу сами или са медом, или се мећу у питу или резанце. За вечером мора бити и „божићног” меда, који се после чува као лек. Најзад, у неким крајевима (нпр. у околини Бањалуке, и у Банату) обавезно је и једење рибе.

Сва ова јела имају мртвачки карактер, и стоје у вези са доњим или „оним” светом. Пасуљ и боб, од којих су индоевропски народи познавали неколике врсге, имао је, одувек, важну улогу у култу мртвих код свих Индоевропљана. Он се давао као храна покојним прецима. О римским задушницама, лемуријама, бацао је домаћин душама покојника пасуљ, да 6и их заситио и одагнао од куће. Пасуљ који падне са трпезе — веровали су стари Грии — не треба дизати, јер је то (по једном објашњењу које нам је сачувао Аристотело) храна за какву душу која је ту у близини. То је по свој прилици био разлог што су Питагора и орфичари забрањивали једење пасуља: „Ако једеш пасуљ, исто је као да си појео главу свога оца”. Наш народ употребљава пасуљ и боб при гатању, а сви предмети који се при гагању употребљавају, стоје у каквој било вези са доњим светом.

Са овим светом стоји у вези и орах, воћка и плод. По веровању нашег народа, на ораху се скупљају вештице (нпр. на чувеном ораху код Моловина у Срему, о коме говори Вук Караџић), а вештице су сигурно хтонични (подземни) демони. Овакво веровање, међутим, није ограничено само на наш народ. Данашњи Талијани верују да се под једним извесним орахом у Беневенту скупљају вештице из целе Италије. По Талмуду, на свакој ораховој грани има девет листа, и на сваком листу седи ђаво. Из Нероновог гроба поникао је орах, и на њему су живели ђаволи: орах је посечен и бачен у Тибар (тада су, што је такође карактеристично, навалили на њ гавранови!), и на месту где се налазио, „да би се тај крај ослободио од демона”, подигнута је, године 1099, црква. У сицилијанским басмама позивају се у помоћ „ђаволи који живе на орасима” („diavuli di nuci”).

У Лаконији и Месенији постојао је Артемидин култ, који је био везан за орах. О томе култу причала се легенда како је Артемидина свештеница претворена у орахово дрво, а девојке, „каријатиде” (грчки карион = орах), које су ту играле коло (и такође припадале Артемидином култу), „побегле су на орах па ту и остале” (тј. такође се претвориле у орахе); за Артемиду, међутим, знамо да је првобитно била богиња смрти и доњега света. Наш народ верује „да је орах дрво вештица и злих духова”; ко под њим заспи, изгубиће снагу; ко посече орахово дрво испред своје куће, мораће ускоро умрети; млад човек не треба да сади орах, јер ће умрети чим дрво достигне дебљину његовога врата. Пошто је орах, очевидно, дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим подземним демонима. И доиста је тако. Римски младожења, кад је уводио младу у своју кућу, бацао је пред прагом орахе, да би нахранио и одобровољио подземне демоне, душе предака, које се налазе под прагом. За време епидемије чуме (која се замишља као жена — назива се, нпр., еуфемистички „тетка” — и која је, као и сви демони болести, хтонични демон), остављају наши сељаци на тавану за њу, да би је одобровољили, воду, сапун, чешаљ, и орахе.

Мед је такође јело које се код Грка и Римљана, Индијаца, Словена и уопште Индоевропљана, даје душама покојника, и уопште демонима доњега света. Он не сме да изостане из даће и уопште помена мртвих; упор. нпр. наш обичај да се на даћи служи ракија помешана са медом, а о слави (која је у ствари подушје прецима!) кољиво које такође може бити с медом помешано.

Што се тиче рибе, и она стоји у извесној вези са доњим светом. Довољно је, на пример, подсетити на ритуално једење рибе у разним мистеријама, на рибу као символ на гробовима, хришћанским и паганским, или као украс на вазама и пехарима, које су многи од средоземних народа стављали у гробове, поред мртваца. Код многих народа, риба је символ душе: у њој је инкарниран дух предака; отуд је нпр. код Мисираца, и других народа код којих је иначе забрањено једење рибе, допуштено то о задушницама.

Већ из овога што смо рекли јасно је какав циљ има бадњиданска вечера. Пошто се на њој смеју и морају јести само извесна јела, која имају јасан хтонични карактер, јасно је да је она у ствари гозба, част мртвима, онако исто као што је даћа или помана част мртвима. И доиста, змеђу бадњиданске гозбе и даће, између прописа о Бадњем вечеру и прописа о задушницама, постоји толика сличност и унутрашња сродност да се сви ови обичаји морају уврстати у једну категорију.

На даћи, пре свега, мора учествовати сва чељад, и вечеру не сме нико прекидати кад хоће, већ се сви дижу у један мах; међутим, исти овакви прописи важе, бар у источним и југоисточним крајевима нашега народа, и за гозбу о Бадњем вечеру. Душе покојника, и хтонични демони уопште, плаше се гвожђа (гвозденим машицама, нпр., терају се змије, за које знамо да су подземни демони; гвозденим ножем растерују се облаци с градом, односно душе утопљеника које те облаке воде, итд.), па је отуда гвожђе у мртвачком култу забрањено: покров, нпр., не сече се ножем, већ оштрим каменом; и нигде се не ушива (свакако зато да не би дошао у додир са иглом, која је од челика или гвожђа); погача, на даћи, не сече се ножем, већ се ломи.

Међутим, ми знамо да је употреба гвожђа забрањена и преко Божића: постоји строг пропис да се још на Бадњи дан морају склонити ватраљ, ножеви, кашике, и везати вериге; бадњидански колач, као и погача на даћи, не сме се сећи ножем, већ се ломи руком. Зашто ти прописи? Очевидно зато што је нама циљ да о Бадњем вечеру скупимо душе покојника, па због тога склањамо све чега се оне плаше. „Док се мртвац из куће не изнесе, кућа се не чисти” (Милићевић, Живот Срба сељака); и о Божићу се, као што знамо, не сме чистити кућа два или три дана. Зашто? Зато да се не би почистале душе. Душе се, доиста, могу „почистити” метлом Стари Грци, кад би задушнице биле завршене, чистили би кућу метлом и говорили: „Напоље, душе! Нису више задушнице!” Исто тако, и уз исте формуле, кад би даћа била свршена, чистили су душе предака метлом стари балтички Словени.

Познат је већ пропис да се мртвац мора „чувати”, и да, док је он у кући, бар неко мора бити будан. Исто овакво бдење, и из истих религијских разлога (присуство душе, тј. демона кога се плашимо), прописано је и за Бадње вече. Бадње вече можда је чак добило и своје име према овом ритуалном бдењу.

Један од врло познатих божићних прописа је пропис који се односи на „мир божји” и на „мирбожање” (мирење између себе и љубљење). Преко божићних празника нико никога ни од шале не сме ударити! Тај пропис божјег мира не вреди за све празнике (нпр., из једнога писма кнезу Милошу види се да су Сибничани, и то не у афекту, већ после размишљања и решавања, убили неког одбеглог заточеника на сам дан Благовести, и главу послали кнезу Милошу), али строго вреди за све задушнице у години. Класичан пример за мир божји о слави (која је, као што смо рекли, у ствари помен покојним прецима) јесу савети краљице Јевросиме у народним песмама о Краљевићу Марку и Ђему Брђанину, и о Турцима у Марка на слави, па онда дирљива историја о војводи Ивцу. „Мирбожање” имамо и о Белим покладама (које се због тога зову и проштене покладе), и о дружичалу, а то су све празници из мртвачког култа.

Најзад, у заједничке прописе долази и обавезно дељење јела странцима, просјацима, невољницима. То „дељење за душу”, и „дељење из руку”, практикује се, као што је добро познато, увек о задушницама; али исти тај пропис вреди и за славу и за Божић, као што се, нпр., види — да не тражимо друге примере — из једног дирљивог описа у Бесаровићевој приповетки „Мула Мехо”, где се прича како богате Сарајлије шаљу, о Божићу, свакојаке понуде сужњима у тамници.

Очевидно је, према томе, да божићни празници имају све потребне карактеристике задушница. Да би ствар била јаснија, споменућемо да се, нпр., у хомољском срезу на први дан Божића дели јело за покој душе умрлих. и одлази на гробље, па се и тамо дели за покој душе умрлих. Гозба о Бадњем вечеру је гозба намењена мртвима, и на њу се чак мртви позивају, али у формулама које данас нису сасвим јасне. У околини Ниша, на пример, изнесе домаћин постављену софру напоље, и позива овако: „Сваки празник да ми дође сад на вечеру, а летос да ми нема града ни на њиви ни у винограду”; демони којима овде нудимо вечеру да би нас поштедели од града, могу бити само душе мргвих (у првом реду удављених и насилно уморених), јер оне доводе град и непогоду. На Косову домаћин, увече, излази на врата, и, у старинским формулама, позива душе покојника на част (исто онако као што су стари Пруси, о задушницама, излазили на врата и отуд позивали мртве на част). Можемо још напоменути да су она четири ораха које српски домаћин, пре почетка вечере, баца у четири угла, намељена директно душама предака; у Подрављу место ораха баца се пасуљ — исто онако као што су Римљани, о задушницама, бацали мртвима пасуљ и њиме „откупљивали себе и своје”. За душе предака обично се замишља да се налазе у угловима собе: балтички Словени, о задушницама, бацали су, за мртве, помало од свакога јела у собне углове; стари Лети, када би, после гозбе, „чистили” душе предака напоље, обраћали су нарочиту пажњу на собне углове, и — пошто се ту душе најрадије скупљају — лупали у њих секиром. Упор. и „запећне” женске претке код Руса.

Да су божићни празници, у старој српској религији, били дан мртвих, задушнице, не треба нимало да нас изненади. Цела зимска сезона, када бесне непогоде и када су ноћи дуге, према религијским схватањима наших предака, тешка је и критична. Тада су мртви у покрету. Хекатина војска, Одинова „дивља војска”, „караконџуле, вештице, авети, и свака нечастива сила”, славе тада своје оргије. Та сезона нарочито је јасно обележена у германској и словенској религији. У прво време, када се још није имала тачна идеја о сунчаној години, протезала се ова сезона, отприлике, кроз цео новембар и децембар и другу половину октобра. Доцније је тај критични период ограничен само на дванаест дана од Бадњег вечера до Крстова дана. То су познати „некрштени дани” код нас, или код Немаца Zwölfnächte — фаталан период, пун религијског страха и свакојаких магичних предохрана. У то време сељаци, кад ноћу из куће излазе, „мећу за појас по кору хлеба или соли, по главицу бела лука или другу какву ствар, као предохрану од сваке нечастиве силе”. У таквом времену, када су мртви врло моћни, и када се налазе у нашој близини, доиста је најзгодније, и најопортуније, давати им задушне гозбе.

Иако се налази у једно; тако критичној сезони какви су некрштени дани, Божић је ипак празник пун весеља и неограничене слободе. „Нема дана без очнога вида, — Нити праве славе без Божића.” Разуме се да се, у првом реду, једе у претерано великим количинама. Једна народна пословица каже за Божић да је „мастан и премастан”. „О Божићу се објести и побљувати није никакве срамоте” — каже Вук. Иста оваква лиценција важила је и за пијење. Вино ни у ком случају не сме изостати са божићне трпезе („А што ми се највише допада — Што свачему треба наздравити”), и никоме, па чак ни женама, не замера се ако тога дана у пићу претерају. „Ако сам се опила, Божић ми је дошао” (Вук Посл., 107).

Људи, кад хоће да пију, увек лако нађу за то повода — ту идеју лепо је развио Јован Јовановић Змај, у једној својој духовитој песми. Али божићно пијење имаће ипак неки други разлог. Вино и опојна пића, код многих народа, везани су за култ, и, у извесним моментима, верни морају пити све док се не опију. Примера за овакво пијанство има и код некултурних и културних народа, код Индијанаца у Мексику, код модерних Јапанаца — који су, и једни и други, иначе врло трезвени народи — у Дионисовом култу код Грка. Према томе, и наше пијење о Божићу могло би имати религијски значај. Да је то доиста тако, види се јасно из факта
да се код нас, о Божићу, пијење не само одобрава већ, у једној благој форми, и наређује: „Доста пута” — каже Вук у „Рјечнику” — „опоје га [тј. полаженика], те се и побљује, и кажу да је то добро”. Божићно пијанство извесно је, дакле, ритуално пијанство.Како да се ово објасни?

Ја ћу овде изнети два могућна објашњења.

У српској приповетки о светом Сави и ђаволу прича се како је свети Сава радио са ђаволом „баштованлук”, и стално га варао на тај начин што му је — остављајући увек њега да бира — давао час оно што је над земљом, а час оно што је под земљом. То је варијанта познате приповетке о „превареном ђаволу”, за коју знају врло многи и европски и азијски народи. Болте—Поливка налазе паралеле код скоро четрдесет народа, а опет, из саме француске књижевности, наводе они не мање од 31 варијанте. Приповетка „Свети Сава и ђаво” постала је, дакле, по заједничком обрасцу, али у њој има један додатак који је специјално српски. Каже се, наиме, да је свети Сава, заједно с ђаволом, посадио виноград, па је после обрао грожђе, метнуо у кацу и источио вино; вино је задржао себи, а џибру је оставио ђаволу, који је од ње начинио ракију. Свети Сава је пробао ракију, и благословио је1). — Тај податак о грожђу и о вину не налази се ни у једној јединој страној верзији, иако се број тих верзија пење на стотине, иако се у њима спомињу углавном исти плодови (лук, купус, пшеница, кромпир, репа) који и у српској верзији. Значи да је он оригиналан српски.

Откуда тај додатак? Он није ту дошао случајно, него је унесен једино — као што ћемо видети — из тога разлога што је у српској верзији носилац приповетке свети Сава. Вино је у индоевропским и оријенталским религијама (са изузетком, углавном, само ислама) имало велики углед и играло важну улогу у култу. Чокот и вино су символ живота и спасења, принцип „горњега” света; кад дође нов, срећан век (који је имао да инаугурише Месија), онда ће, у првом реду, „горе капати слатким вином”. Интересантно је, међутим, да је, у споменутим религијама, божанство које обнавља и спасава свет, које учи људе и уноси у свет нову културу — у исто време и проналазач, први култиватор лозе и вина.

Такав је старозаветни Ноје, који је први посадио виноград и напио се вина; за Ноја, међутим, знамо да је обновио свет после потопа, и да има све атрибуте месијске (упор. пророштво о њему у 1 Mos., 5, 29: „Овај ће нам донети утеху у пословима и мукама овога живота”). Такав је и Дионис, познати вински бог, који путује и уноси свуда берићет и културу. Такав је и мисирски спаситељ, Озирис, који је, уставши из мртвих, омогућио живот свима што у њега верују; и он се још у најстаријим текстовима спомиње као винско божанство. На овом месту може се споменути и символичан говор нашега Спаситеља, Исуса Христа, који је о тајној вечери, благословивши вино, рекао да је то његова крв, и који је, на другом месту, рекао за себе да је чокот. У категорију оваквих спасоносних „тезмофорских” божанстава, која путују по свету и уносе ред, културу и благостање, долази, у свој потпуности, и свети Сава — разуме се, не историјски Сава, син Немањин, него старинско српско божанство које је, у српским легендама, добило Савино име, а задржало своје старинске функције. Тај „свети Сава” путује по српским земљама, учи народ како ће да оре, да меси хлеб, да прави сир, да сеје лук, ослобађа људе од власти ђаволове, гради мост између Будве и острва. Он је српски Дионис, или Орфеј, или Херкул, или Тор. Отуда он у српској народној приповетки цеди вино и благосиља ракију.

Али вино, које стоји у вези са божанствима што обнављају и спасавају свет, има важну улогу баш у оном моменту кад почиње та нова ера. Божанства, у том тренутку, обично пију и опијају се. Споменут је већ случај са Нојем. Али има и много старијих примера. У вавилонској теогонији „Енума елиш”, кад је свима боговима запретила опасност од страховите Тијамат, предали су они сву власт у руке Мардуку; овај се подухватио да са чудовиштем поведе борбу, однео је најзад победу, и „спасао” свет:

[Велики богови] Уђоше ….
И посадише се за трпезу,
Јели су хлеба, и спремили су вина.
Слатко пиће ухватило им је сва чула,
Зачас су се напунили вином и опили се.
Опили су се баш добро, и срце им се разиграло,
И они предадоше судбину Мардуку, своме спасиоцу.

Оно што се у макрокозмосу десило једанпут, то се у микрокозмосу понавља сваке године: као што су се једном, у моменту обнављања, рађања новога света искупили богови на веће, тако се сваке године о Новој години, која је „празник Мардуковог устајања”, скупљају богови око Мардука, да ту утврде судбину и поделе власт за целу наредну годину. Сви догађаји, све радње из почетка васионске нове ере, понављају се, подражавају, и о свакој Новој тодини, између осталога и пијење. То ритуално пијење могло је прећи на римску Нову годину, која је, и стварно и у форми, копија вавилонског реш-шати (нове године). Римски обичаји о Новој години, међутим, прешли су — како се често узима — једним делом на божићне празнике код свих народа са римском културом: најбољи доказ за то имамо у томе што су, према римској Новој години, коју су Римљани називали Calendae, многи народи (нпр. Французи, Руси, Срби, Бугари, Мађари, Румуни, Грци, Арбанаси) назвали свој Божић или извесне божићне обичаје (упор. нпр. наше речи колендо, колендати, итд.). И тако би се могло поставити питање да ли ритуално пијанство о нашем Божићу није можда имало свој праобразац у вавилонском ритуалном пијанству. Ово утолико пре што доиста има научника који верују да је и пијење о јеврејском празнику Пурим (Нова година?), и уопште свако ритуално пијење о Новој години, постало под вавилонским утицајем, непосредним или посредним (преко римских Сатурналија).

Да ли је таква претпоставка вероватна?

Ми можемо рећи да је вавилонска религија и култура вршила доиста моћан утицај и на оријенталске и на класичне народе. Али је њихов утицај ишао, можда, још даље но што се то за сада може да контролише. Познати вавилониста, Алфред Јеремијас, на пример, мисли да су вавилонско-оријенталске религијске идеје и митови, нарочито козмогонија, па онда митови о Адонис-Тамузу, били дошли у германски свет још пре Тацита. Иако оваква „панвавилонска” схватања не наилазе увек на одобравање, ипак се не да порећи да је вавилонског утицаја, чак и на далеком европском северу, доиста било, и нама сада остаје да сваки поједини случај испитујемо за себе, па тако и ритуално пијење о Божићу и Новој години.

Ми смо малочас видели да и српска митологија познаје божанство које путује, ствара културу, доноси спас. и да се то божанство јавља и као култиватор лозе. У томе детаљу подудара се српска митологија са мигологијама које су сродне са старом вавилонском, или можда чак и зависне од ње (јеврејска, мисирска, донекле и грчка митологија, с обзиром на то да је Дионис, као Таласопориос, оријенталског порекла). Али и она напред споменута митска гозба у епу „Енума елиш” има своје паралеле у нашој митологији. Богови који држе седницу око софре, и, уз чашу вина, предају власт једноме између себе, подсећају нас јако на свеце који „деле блато” у 1. и 2. песми друге Вукове књиге. Основни мотив и у вавилонској песми и у српским песмама исти је: то је пропадање и обнова света. У страховитом метежу, у коме узимају учешћа сви елементи (море које удара у обалу, земља која се тресе, небеске воде и громови), врши се подела власти, па онда свет пропада и наново се обнавља. У томе тренутку вавилонски богови пију. А да ли пију и српски свеци? У 1. и 2. песми из Вукове збирке то се не каже изриком, али се цела ситуација — збор светаца — ипак најлакше даје замислити око софре; упор. нпр. слику у песми „Свети Никола” (Вук, Пјесме, 2, 21):

„…. У Павлову светом манастиру,
Постављени од злата столови,
Сви се свеии редом посадили:
Наврх софре Сава и Марија,
По дну софре Петка и Неђеља;
Славу диже светитељ Никола,
И напија у славу Ристову”, итд.

У истој песми, стих 17 ид, каже се чак да ово није свецима био први збор уз чашу вина:

„И досад смо пили ладно вино,
Ал’ нијесмо, брате, дријемали”, итд.)

Уосталом, да су свеци доиста поделили „благо” поред софре и уз вино, каже се изриком
у једној варијанти из Черигаја у Херцеговини:

Пију вино три Божија свеца,
Пијућ вино дио заметнуше:
Светом Пери цвиће и пролиће, итд.

Да би сличност била још већа, може се споменути да су, у варијанти са Хвара, свеци који око софре деле „дарове” — божићни свеци; и тако се преко тога детаља може наша народна пема о „свецима који благо деле” везати не само са козмичним вавилонским митом већ и са обичајем сакралног пијења о реш-шати.

При свем том, ми не бисмо смели тврдити да је ритуално пијанство о нашем Божићу вавилонско-римског порекла. Наше песме о „свецима који деле благо” имају, додуше, свакако за праобразац какву вавилонску козмогонију, али то је митологија и литература, и то још не значи да смо ми, примивши мит, примили и сакрални обичај који је с тим митом у вези. Чак је и мотив о свецима који се договарају пијући вино могао постати и без вавилонско- оријенталског утицаја. Не треба заборавиги да су стари индоевропски народи, па међу њима и наши преци, обично држали зборове и договарања уз јело и пиће, нарочито уз пиће, упор. нпр. за Германце класично место у Тацитовој „Германији”, глава 22; седница ахејских вођа, у деветој песми „Илијаде”, држи се такође уз вино; о Персијанцима и о Скићанима говоре Херодот и други. У том погледу, уосталом, свет се није много променио. Прост народ и данас се радо договара и конферише уз пиће. Мотив пијења у песми „Свеци благо дијеле” не мора, дакле, бити вавилонског порекла: он је општеиндоевропски и, донекле, општечовечански. Ритуалном пијанству о српском Божићу мора се, дакле, потражити друго објашњење. Обичај је, свакако, врло старински, и о њему би се дало рећи отприлике ово.

Вино се, у религији уопште, јавља као супституција за крв, а крв је у култу хтоничних божанстава и демона имала врло велики значај. Кад је Одисеј силазио у доњи свет да пита Тирезију за савет, он је заклао црну овцу, појио крвљу душе мртваца, и чим би коју напојио, дошла би она до свести, могла је да позна Одисеја и да говори с њим. Зашто? Зато што је према врло старинском, пола религијском, пола медицинском схватању, крв исто што и душа и живот.

„Јер је душа свакоме тијелу крв његова; то му је душа” (3 Mos., 17, 4).

Покојнику, да би на оном свету могао продужити егзистенцију, потребна је крв. Отуда обичај изливања крви по гробу — обичај за који има доста примера код данашњих некултурних народа (нпр. кад Аустралијанци задају себи, над отвореним гробом, ране и пуштају да се крв излива на мртваца), али су за њега знали и Грци и Римљани, стари Германци, Израиљци, итд. У ову категорију спада и наш обичај грђења лица. Крв се излива на гроб зато да би је мртвац пио и — као оно у „Одисеји” — дошао до свести. Кад је Неоптолем, на Ахиловом гробу, хтео да закоље Поликсену, апострофирао је он дух очев овако:

„О, сине Пелејев, оче мој, прими ово чаробно пиће… дођи да пијеш црну, свежу крв”.

Из различитих разлога, најпре економских па онда и хуманих, људске жртве и крвне жртве уопште почеле су да се замењују другим, мање скупим и мање свирепим жртвама. Место крви могла је, на пример, да се употреби црвена боја (и доиста, њоме се покаткад, у преисторијској Европи, преливају гробови, или се бојадишу кости, или се покојник покрива црвеним огртачем, итд.), али је много чешће употребљавано вино. Вино је за тај циљ, доиста, сасвим подесно: црно вино, пре свега, има боју крви; осим тога, у вину се налази божанска, животворна снага (упор. нпр. интересантно резоновање у Херодота, 3, 22). У семитским језицима вино се често назива „крв од лозе”. Мисирци су причали да је лоза поникла из крви палих титана, а један савременик Александра Великог каже за вино да је „земљина крв” (sanguis terrae, у Плинија Старијег). Да је вино доиста дошло као замена за крв, лепо се види и из Библије: Мојсије, кад је склопио стари савез између Господа и Израиљаца, излио је крв („А Мојсије узе крв, и покропи њом народ, и рече: ево савеза који учини Господ с вама за све ријечи ове”), а Исус Христос, кад је склопио нови савез, употребио је за то вино („Ова је чаша нови савез крви која се за вас прољева”)2).

У сваком случају, вино и либације вина имају, у мртвачком култу, ванредно велики значај, код свих индоевропских народа. Ахил је, поред Патроклове ломаче, изливао вино на земљу, „призивајући душу јаднога Патрокла”; Енеја пере вином кости свога пријатеља Мизена, итд. И у мртвачком култу код нас употребљава се вино често и на различите начине, упор. преливање мртваца и преливање гроба вином; на месту где је покојник издахнуо оставља се чаша с вином; где постоји обичај накнадног погреба (нпр. у Старој Србији), ту се кости перу у вину, итд.

Остаје још да споменемо најважнију употребу вина у мртвачком култу. Има, у томе култу, један популаран начин жртвовања: покојнику се јело и пиће не дотура непосредно, тј. не излива се по гробу, нити се ту оставља, већ се троши на заједничкој гозби. Сматра се, наиме, да у тој гозби учествује и покојник, па се за њега обично резервише и место. Вино се, том приликом, даје покојнику у нарочитој свечаној форми: оно се њему намени, „за испокој душе”, или „у славу, а попију га учесници на гозби. Овакав начин жртвовања, сакралног пијења за рачун овога или онога, постоји (обично под именом „здравица”) у свима важним моментима из култа предака, о даћама и слави, која је као што смо рекли, помен покојним прецима. Такве „здравице” у херојском хтоничном култу биле су познате и осталим индоевропским народима (нпр. испијање вина за рачун Агатодемона код Грка и Minnetrunk код Германаца).

Све јело и пиће које се потроши на даћи и слави намењено је покојнику, и то он посредно и добија. Уколико се више поједе и попије, утолико боље по покојника. „Сељаци верују да ће софра на ономе свету пред њиховим дететом [односно пред оним за кога је спремају] бити утолико пунија уколико они буду више делили на овом свету” — такво уверење имају сви примитивни народи, и оно је довело до безумног расипања на свима гозбама из култа мртвих. Јело и пиће трошило се и троши се и данас у невероватним количинама. Ахил је, поред ломаче свога побратима, целу целцату ноћ просипао вино на земљу. У Риму су чак морале бити законом забрањене либације вина приликом погреба. За безумно пијење о даћи имамо свакако најстарији словенски пример у погибији кнеза Мужока (Мусокиос), која се десила у VI веку, у околини Силистрије. Мужок је давао подушје своме брату, и тим поводом напили су се и он и сва његова војска толико да су их „Ромеји” на спавању изненадили и уништили. Славе у Црној Гори

“…. трајале су по читаву недељу дана, док је у кући трајало јела и пића. Са свих страна читава војска гостију дође … После славе домаћин остане у празној кући, скрсти руке и кука међу гладном децом” (Љ. П. Ненадовић).

Карактеристичне су и наше пословице: „Пије се као на гробљу”; „Најео са као сироче на задушнице”; „Напио се као поп на задушнице”; „Крсно име није ти изненада дошло, нити ти је за невољу свадбу чинити”, итд.

Сад је ритуално пијење о Божићу јасно. Бадњи дан и Божић су, као што смо видели, задушнице, и због тога је једење и пијење, које овде није ништа друго него сакраментална жртва, сасвим, разумљиво. „Добро је” кад се неко напије због тога што су у том случају преци, за чији рачун пијемо, задовољени, па ће нам вратити љубав на тај начин што ће нас, у идућој години, наградити берићетом. Јер од предака зависи плодност, људска, сточна и пољска. Ми баш о Божићу имамо рачуна да своје божанске претке одржимо у добром расположењу, јер им се баш тих дана, више него икада, молимо и вршимо на њих пресију (тај циљ има највећи део божићних враџбина!) да нам ту плодност поклоне. У нашем је, дакле, интересу да сакраментална жртва испадне што богатија, и да се од јела и пића потроши што више.

Ово објашњење ритуалног пијења свакако је простије и тачније од оне вавилонско-римске теорије, коју смо, ипак, морали узети у обзир зато што има озбиљних научника (нпр. Мартин Нилсон) који многим божићним обичајима траже на тој страни порекло. Један од најпознатијих обичаја о Бадњем вечеру јесте посипање куће сламом. Слама се донесе у исто време када и бадњак, те се, у врећи или везана конопцем, остави пред кућом. Кад зађе сунце, домаћин унесе сламу у кућу, и простире је свуда; том приликом он квоца, а деца иду за њим и пијучу. После тога баци у сва четири угла по неколико ораха, па онда сви седну и вечерају.

Ми смо видели да је бадњиданска вечера у ствари гозба покојним прецима. Они тада бивају позивани на част. А зашто се, том приликом, просипа по кући слама? Одговор је врло прост: слама има, и за богове и за душе предака, нарочиту привлачну снагу. Кад су Индоаријевци душама предака, и боговима уопште, приносили жртве, простирали би их они по трави, по сену, или по слами, и призивали претке и богове да дођу на сламу и приме те жртве.

Такав обичај забележио је Херодот код Персијанаца:

„Кад ко хоће да принесе жртву, он доведе жртвено живинче на чисто место, и призове бога… Кад жртву рашчеречи, скува месо, проспе што мекше траве, понајвише детелине, па по њој разастре месо. Пошто га тако разастре, маг запева теогонију”, итд.

Такав обичај познавали су и Грци, који су по Хестијином олтару, и по олтарима других богова, разастирали траву; Римљани су, исто тако, у старије време приносили жртве на трави и бусењу. Нарочито је важну улогу играла трава и слама у старом индијском култу. Ту се богови врло често позивају да дођу на траву или сламу и приме жртве које им се приносе. У „Ргведи” приносе потомци жртве својим прецима, и обраћају им се овако:

„О, оци … приближите се по слами … На лепа јела што су простра по слами позвани су оцеви… нека дођу, услише нас, проговоре нам и помогну … Приближите се, седите сваки за свој сто, уживајте јела прострта по слами, дајте нам добро”, итд.

Приношење жртве (најчешће либације) душама предака на трави или слами сачувало се и до данас код неких индоевропских народа.

У источној Србији постоји обичај да се, о четрдесетодневном помену, простре по гробу слама и по њој поређа јело. Очевидно је да слама, за душе, има привлачну снагу зато што су оне навикнуте да на њој нађу јела. Није тешко погодити ни разлог због чега се душама предака и боговима простире јело по слами: божанства једу на исти начин на који људи, а примитивни индоевропски народи место столова, за које нису знали, простирали су сламу и с ње су јели. — Има још један леп доказ да је слама за душе привлачна. Познато сазвежђе на небу зове се Кумовска Слама; по веровању многих народа, нарочито индоевропских, то је пут којим душе иду на небо. Интересантно је и то да се Кумовска Слама у неким језицима (на пример, литавском) зове Птичји Пут или Мишји Пут; међутим, по врло раширеном веровању, у тицама и у мишевима налазе се душе покојника.

Сад нам је јасна улога сламе о Бадњем вечеру. Тога вечера позивају се душе предака на част, и да би се те душе привукле, даље: да би имале на чему јести, простире им се слама. И доиста, чим се простре слама, вечера се, и јела се мећу на ту прострту сламу, или на врећу напуњену сламом. На вечери мора учествовати сва чељад — имамо дакле доиста теоксенију у старинском смислу.

После овога, лако је разумети и друге божићне обичаје у вези са сламом. Кад се уноси слама (а то бива пред вече, после заласка сунца), домаћин је просипа по целој кући; том приликом он квоца, као квочка, а остала чељад, деца нарочито, иду за њим и пијучу. Малочас споменуто је да душа покојника, или и живог човека, може ући у тицу — да уопште може имати облик тице. Такво веровање врло је раширено и данас код примитивних народа, и било је познато свима индоевропским народима. Душа, лака и покретљива као што је, доиста не може имати бољег символа но што је тица. У једној чешкој песми каже се:

„Крв је кипела из силног Владислава, разливала се по земној трави и текла у земљу,… и тада је изашла душа из његових уста и одлетела на дрво, и ту је летела тамо амо …”

У чешким народним песмама чест је мотив да душа као „бела голубица” лети ка небу. Итд. Врло многе примере из веровања примитивних народа покупио је познати Фрезер, у своме делу Golden Bough.

Такво веровање постоји и код нашег народа: Вук у „Рјечнику” каже да је вештица „жена која… има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лептира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу”. Тице од дрвета, које наш народ намешта по гробовима (обично око крстова), имају за циљ да у себе приме душу. — Ако примитиван човек има потребе да зове душу, он fee je вабити, онако како се вабе тице. Таква потреба јавља се често, нарочито онда када је душа у опасности да, под пресијом злих демона, остави тело. На Малајским острвима, кад се ко избави из какве велике опасности, или дође са каквог дугог и опасног пута, или кад се врати неко за кога се мисли да је погинуо или умро, његови пријатељи бацају му у лице зрна пиринча и вичу коер, коер — исто онако као кад вабе кокошке. Разлог је томе врло јасан: душа је у опасности да оде из тела, и зато се ваби на пиринач да би се задржала или вратила натраг. Обичај вабљења душе квоцањем, познат је и хришћанским Коптима. Најјаснији, међутим, и (за објашњење квоцања о Бадњем вечеру) најважнији пример имамо у руском мртвачком култу. Белоруси, кад приреде мртвачку гозбу и прописно нахране претке, терају их овим речима:

Свети оци, ви сте долетели,
Па сте јели и пили.
Одлетите сада натраг, кући!
Кажите да ли вам још шта треба,
Него, боље је, летите на небо.
Иш! Иш! (акышъ! акышъ!)

Према овоме, просипање сламе и квоцање о Бадњем вечеру има очевидно за циљ да скупи душе на гозбу. И доиста, чим се поспе слама, домаћин баци четири ораха у четири угла (храна мртвима!), и одмах се седа за вечеру.

Има, осим квоцања, још један начин да се душе предака привуку. У Вуковој збирци налази се пословица:

„Ђе је слама, ту је слава”. Уз ту пословицу каже Вук: „Мушкатировић мисли да је ово бачка пословица, али ја мислим да је и општа српска; јер може бити да се овде мисли и на оно што се слама о Божићу простире по кући, а и о крсним именима простире се пријатељима да спавају, и у зимно доба не може кућа ласно да се мете, него се слама једнако види по њој”.

Вуково тумачење, на овом месту, не изгледа ми довољно прецизно; важно је, међутим, што он каже да је пословица „општа српска”, да је дакле свакако аутентична и старинска. Много је одређенији кратак податак о тој пословици у Вуковом делу о Црној Гори и Боки Которској. Ту се каже: „У Рисну је обичај да се простирући сламу виче: куда слама, туда слава”. Очевидно је да ове речи имају исти циљ који и квоцање, тј. да сазову душе предака: оне се сазивају на тај начин што им се скреће пажња да ће, где се простире слама, бити гозбе. — И из овога се места лепо види какву је улогу имала бадњиданска слама.

ТРИ БОЖИЋНА ОБИЧАЈА

У једном латинском рукопису XV века, који се чува (или је раније био чуван) у петроградској публичној библиотеци, — споменута су (свеједно којим поводом), поред неколиких других занимљивих детаља из пољског и општесловенског паганизма, и три пољска божићна обичаја. Пошто ми, Словени, не располажемо богзна како старим историјским изворима, добро ће нам доћи сваки религијски податак, ма како био кратак и неугледан, из тако давног времена какав је XV век; нарочито још ако се томе податку могу наћи модерне паралеле. Тај кратки одломак у српском језику гласи овако:

„Неки (Пољаци) на дан Господњег рођења или уочи тога дана 1) не дају никоме ватре на зајам; 2) извесне личности за које мисле да су срећне позивају, рано ујутру, у своје куће, да би и њима донеле срећу; 3) неки опет зову вуке на гозбу, да би им тако биле овце од вукова сигурне”.

Обичаји споменути овде као пољски били су некада познати и другим Словенима; код Срба сачувани су они до данашњег дана.

Пропис да се о Бадњем вечеру не сме ватра давати на зајам познат је и српском народу; разуме се да је овде реч не о ватри из жижица или, можда, из кресива, него о ватри са огњишта (упор. и С. Тројановић, Ватра, 22). О тој ватри и њеној улози у српској религији могло би се говорити много. Ватра са огњишта једна је од највећих домаћих светиња; она је, и код Срба и код других народа, центар за домаћи култ. Српска млада, када први пут уђе у нови дом, мора да пољуби огњиште; пред огњиштем, о Божићу, врши се „мирбожање”; огњишту, и ватри на њему, приносе се чак и жртве: понекад се бацају мрве хлеба и сипа вино; нова млада, кад улази у кућу, посипа огњиште житом; на Божић ујутру полаженик дарује ватру новцем; у источној Србији о Светоме Мрати коље се петао и веша о вериге. Ватра на огњишту има и нарочиту супранормалну моћ: она разгони ноћне демоне; предмети који су близу огњишта преноћили могу донети њиви плодност. Кад тако стоје ствари, није никакво чудо што свака српска кућа суревњиво чува своју ватру, и не даје је коме било и кад било.

Питање је сада због чега су огњиште и ватра на њему свети. Шта ми у тој домаћој ватри замишљамо и шта то даје њој толики значај у домаћем култу? У неким религијама кроз ватру појављује се божански нумен, код Индијаца нико мањи него Агни, код Грка Естија, код Римљана Веста, код Германаца (како се раније обично тврдило) Локи. Наш народ и Словени уопште нису, изгледа, познавали неко одређено божанство домаће ватре. Њихова схватања остала. су на примитивнијем ступњу. Када се мужици у неким крајевима Русије селе из старе куће у нову, узме домаћица жара са старога огњишта, и замоливши заштитника куће, домовоја, да пође с њима у нову кућу („хајде, чико, са нама у нови дом”), пренесе жар на ново огњиште. Очевидно је, дакле, да се у домаћој ватри замишљао дух предака. Чеси, о задушницама, бацају у ватру мрве хлеба „за душе у чистилишту”.

У селима на старој тромеђи (у врањском округу) петао који се о Светом Мрати коље и веша о вериге мора бити црн, или бар затворене боје, а нипошто бео; њему се у кљун меће по која длачица од сваке врсте домаће стоке (очевидно, као супституција, замена за жртву састављену од тих животиња); први пропис доказ је да су демони који се замишљају у ватри и којима се жртва приноси — хтонични (подземни) демони (јер се само таквима кољу црне животиње); други пропис још је одређенији и јасно показује да ми овде имамо посла са душама предака, јер се само њима приноси мешовита жртва (жртва у разним врстама плодова или хране). У ватри на домаћем огњишту, доиста, налазе се душе предака; ту идеју развио је и документовао и Фистел де Куланж, у своме епохалном делу La cite antique. Отуда се, на пример, душе предака замишљају у оџаку, и због тога српској млади када уђе у нови дом и пољуби огњиште, наређује свекрва да „гледа уз оџак”; због тога се и Суђаје, које су у ствари (као и грчке Мире, римске Парке, галске „Мајке”, германске Норне) митске прамајке, представнице преткиња једне куће, кад долазе да детету одреде судбину, спуштају хроз оџак.

Веровање да се у ватри на огњишту налазе душе предака познато је и другим индоевропским народима. Код Римљана су Лари (митски преци) и огњиште један исти појам, и те две речи могу се произвољно замењивати. На крају, навешћу још два примера из наше народне религије. У Босни је обичај да се вода која је била стављена на место где је покојник издахнуо, идућега дана, чим он буде укопан, просипа на огњиште. Циљ овом обичају јасан је: вода се даје покојнику као жртва, јер су душе мртвих вечито жедне; она се, док су покојник и његова душа још у кући, оставља поред покојника, а кад он буде изнесен, сипа се она на огњиште зато што се претпоставља да се његова душа сада налази ту, на огњишту. Занимљиво је и веровање у сиринићкој жупи „када искре са огњишта скачу, да су то вештице”. За вештице међутим знамо да су то, по схватањима нашега народа, душе које су оставиле своје тело.

Кад ствар тако стоји, јасно је зашто је забрањено давати ватру из куће баш о Бадњем дану: Бадњи дан је велики празник предака; бадњиданска вечера, обилата као ниједна у години, праћена необичним речима и радњама, у ствари је гозба душама предака; оне се тога вечера, у већем броју но иначе, налазе свуда око нас: и у угловима у које им се бацају ораси, и на слами где се постављају јела, и у раскошној јакој ватри на домаћем огњишту. Ако дамо тога вечера ватре изван куће, ми ризикујемо да изгубимо своје божанске заштитнике, од којих зависи плодност људска, сточна и пољска, и здравље, и напредак. Не само ватра, него се тих дана не даје из куће уопште никаква ствар, јер за сваку може да прионе понека душа.

Могла би се, можда, учинити још једна претпоставка о забрани даваља ватре на Бадњи дан; наиме, ако би Божић био соларни празник, дан „рођења” сунца, онда би се могло рећи де се ватра о Бадњем дану не даје из куће зато што је то света ватра која символизира сунце, и, по сили аналогне магије, изазива пораст његове топлоте. Такво објашњење вероватно би се допало присталицама некадашње „метеоролошке” школе, или правца који је у најновије време заступао Леополд Шредер. Али ја ову претпоставку спомињем само зато да бих је одмах одбацио као нетачну, и то не само због тога што је соларни карактер Божића уопште врло сумњив, него још више зато што забрана давања ватре није везана само за Бадњи дан него и за друге неке дане који не стоје ни у каквој вези са сунцем и његовим фазама. Наиме, наш народ не даје ватру ни ујутру пре изласка сунца, ни увече после заласка сунца, нити је даје за време Часног поста, и тако даље. А ове забране, очевидно, имају везе са душама предака, са њиховим кретањима и јављањем.

Време од заласка до изласка сунца је ноћно време, дакле време када душе имају најширу слободу кретања. Часни пост је такође доба када су душе мртвих у покрету: сетимо се само различитих обичаја који нам наговештавају присуство душа, какво је, на пример, љуљање „од вештица” (коме је циљ да са себе „стресемо” душе, ако је која за нас прионула, онако исто као што Индијац тресе своју хаљину да би се ослободио душа које су за њу прионуле); или магично терање „змија” — тј. душа — о Младенцима и Благовестима. У сезони Часног поста имамо читаву серију задушних дана, какви су, на пример, Беле покладе (када се, у источној Србији, ложе велике задушне ватре, које — с обзиром на то што их спремају само они којима је неко умро из куће — имају за циљ да душе огреју), па онда Младенци и Велики четвртак. Наш народ не даје, дакле, ватру онда када су душе у покрету и када их, према томе, има у већем броју и у ватри на огњишту. Не даје их зато што није рад да те душе одстрани или изгуби.

Занимљиво је чути шта сам народ каже о разлозима због којих не даје ватру у време које смо споменули. Он се, поред осталога чува да да ватру „да се не би из куће однела срећа”, или »ради бољег усева”. или „ради пчела”. Прва два разлога јасна су одмах: ако се из куће уклоне душе предака, неће бити ни среће ни плодности, јер су преци ти од којих зависи плодност људска, сточна и пољска, и сва наша срећа и напредак. Још је занимљивији онај трећи разлог. У Подрињу народ каже да ватру за време Часнога поста не треба из куће давати да не би побегле пчеле. Ако је тачно ово што је малочас речено о бојазни, кад се са огњишта да ватра, да се из куће не изгубе душе предака, онда би излазило да пчела стоји у каквој вези с душом. И доиста, таква веза постоји. По веровањима примитивног човека, пчела може бити сеновит инсекат, и у њој се може налазити душа кога претка. Софокле и Вергилије говоре о ројевима пчела, мислећи при томе на душе; да код Вергилија није то само обична метафора, види се из чињенице што, према филозофској теорији које се држао Вергилије, душе које се спремају за поновно рођење (палингенесију) доиста имају облик пчеле. Код Грка и данас постоји веровање да, кад човек умире, душа излази из тела у облику пчеле.

Још нешто више. Постоји можда нека још јача мистична веза између давања домаће ватре у невреме и између бежања пчела од куће. Фистел де Куланж је, у нешто романтичним бојама, али ипак логично и тачно, овако окарактерисао ватру на домаћем огњишту.

„То је чиста ватра, која се сме извити из дрвета само уз извесне ритуалне радње … Њу људи не моле само за богатство и здравље, него и за чисто срце, за благост и за мудрост … Ватра на огњишту је у неку руку носилац морала. Она сагорева, она нас греје, на њој се кува храна; али у исто време она је биће које мисли, и које има свест; она нам одређује дужности, и стара се да их извршујемо … Она је извор богатства, и здравља, и врлине.”

То што се у једној области религијско-моралних схватања може рећи за ватру на домаћем огњишту, то се, у другој области, кад је реч о демонским животињама, може рећи за пчелу.

Пчела, чист и свети инсекат (она је, према народним схватањима, изишла из раја; или је постала из Христове ране на челу, или из Христових суза, које је проливао кад је био на крсту), заштитница је правде и морала; као и Ериније, које су према испитивањима Ервина Родеа и Албрехта Дитриха, такође расрђене душе предака. Познато је веровање нашега народа да се пчеле не могу одржати у кући у којој има лопова; позната је и народна причица како је пчела проказала лопова, летећи око његове капе. Кад се буде приближио смак света — који ће доћи као последица искварености и моралног пада — нестаће пчела (упор. и Вук, Пјесме, 2, 2, 55). „Кад неко изгуби пчеле, неки веле да је то због његовог каквог греха (веровање у Старом Влаху). Према козмичким схватањима неоплатоничара — који су на овом месту дали филозофску форму народним веровањима — у пчелама налазе се само чисте душе. Ако се, дакле, отуђи у невреме ватра са огњишта, отићи ће из куће не макар које душе, него оне које се налазе у огњишту и које су, према томе, најбоље и најчистије.

Други податак из латинског рукописа такође је кратак, али се одмах види о чему је реч. Човек који рано ујутру на Божић улази, на наш позив, у нашу кућу, да нам донесе срећy, може бити само полаженик. И ми на овом месту — што до сада није било запажено — доиста имамо најстарији спомен о полаженику код Словена.

Код Чеха и Пољака има и данас извесних веровања која наговештавају да су и они некада знали за полаженика. Иначе је тај обичај данас заборављен; он је, уосталом, почео да се мења и губи — као што се може наслућивати из цитираног латинског текста — још у XV веку. Занимљиво је да је код Срба, све до данашњег дана, сачуван тај обичај верно, и у пуној својој примитивности. Чарање и даривање ватре, покривање полаженика губером, седање под сто (код католика у Срему) и, нарочито, здравица полаженику — све су то култне и магичне радње из магловите прошлости, недирнуте и непромењене до данашњег дана. Даривање ватре је, очевидно, жртва ватри, и то не елементу, него божанству које се кроз ватру појављује. А какав смисао има покривање губером? Не треба заборавити да је полаженик (и то онај старински, прави полаженик, који нам случајно, сам по својој иницијативи, на Божић ујутру дође у кућу) у ствари божански гост — он је инкарнација митскога претка. Румуни у Ердељу и данас верују а се у странцима који се о дану задушница затекну у њиховом селу — налазе душе предака, и зато они те странце угошћавају. У своме чланку о људском и животињском полаженику (СЕЗ, 31) скренуо сам пажњу на то да код нашег народа може бити полаженик и каква животиња, и покушао сам да докажем да је такав животињски полаженик старији од људског полаженика.

Огртању данашњег полаженика губером претходило је огртање кожухом (како се и данас још понегде ради, на пример на Косову), а кожух је животињски атрибут, остатак из једног времена када је животињски полаженик био чешћа и популарнија ако не и једина форма полаженика. Човек полаженик потиснуо је ранијег животињског полаженика, али је задржао овај његов атрибут. И седањем под сто (обичај који се још задржао у Срему) жели полаженик да се афирмира као личност са онога света: из сасвим истих разлога постоји у источној Србији пропис да, кад неко себи даје „поману” (подушје) још за живота, мора за време задушне гозбе седети (или лежати) под столом. Најзад, и чињеница да се полаженику наздравља, подиже га у вишу сферу: то није обична, свакодневна, секуларизирана почаст, него свечано апострофирање, какво је подизање „у славу” митскоме претку (о крсном имену), какав је германски Minnetrunk, који је такође намењен претку (и који је сасвим сродан са здравицом крсном имену), и каква је здравица грчком агатодемону (добром демону).

За трећи податак из споменугог латинског рукописа могу се такође навести наше паралеле. У Буковици (Далмација) на Бадњи дан увече изнесе се на буњиште помало од свакога јела са трпезе, и онда се на вечеру позива вук:

„Вујо мој, не кољи ми овчице,
ево теби сочице!
Ево теби твоје,
а мируј у моје!”

У Босни „на Божић носи се вуку вечера, тј. од свакога јела помало, и оставе то на раскршћу с речима: „Ето, вуче, вечерај код мене, и немој више никада!” При повратку не сме се обазирати”. Са сличном формулом позивају се вуци и остала „дивљач” на вечеру у свима српским крајевима.

Ниједна од демонских животиња нема, у старом српском паганизму, тако велики значај као вук, и ни од које друге животиње не могу се тако јасно, и оштро, разликовати ступњеви религијског развитка, од „преанимистичког” ка анимистичком, од териоморфног ка антропоморфном, од демона ка божанству. Између вука и човека постоји извесна мистичка веза; вук је митски еквивалент човеков. Према дуалистичким митовима нашега народа, вук и човек постали су у исто време и, тако рећи, на исти начин: кад је Бог створио човека, хтео је и ђаво да створи свог човека, али је место човека испао вук.

Коме нису познате приче о претварању живих људи у вуке — једно чудно веровање, које је понекад чак имало и форму епидемије? Херодот, познати грчки историчар из V века пре Христа, прича о Нервима — једном племену из Скитије — да се од њих сваки по једанпут годишње претварао у вука; исто онако као што се у западним крајевима нашег народа о понеким људима верује, или они сами о себи верују, да су једно време били претворени у вуке. Додајмо још, узгред, да су Нерви били вероватно словенско племе. За демонску природу вука може се навести много доказа. Место других примера ваља нагласити чињеницу да наш народ познаје, и строго држи, вучје празнике (то су чувени Мратинци, у месецу новембру, који трају читаву недељу дана); да вуцима приноси жртве, и да су њима и код нас и иначе у врло давној прошлости приношене чак и људске жртве. (Упор. мој чланак „Свети Сава и вуци” у 31. књизи СЕЗ. О Мратинцима дао је много изврсних података г. Ст. Димитријевић у својој књизи „Свети Сава у народном веровању и предању”). Чак је, у даљем религијском развоју, апстрахиран један известан вук, најмоћнији међу свима: њему су приношене жртве, вучји празници кулминирају у дану који је њему посвећен, о томе „најстрашнијем” и „најопаснијем” вуку, божанском представнику целе специје, причале су се легенде. Очевидно је да тај вук има све карактерне црте претхришћанског териоморфног божанства.

Међутим, и из садржине споменуте бадњиданске жртве, и из начина на који се она приноси, и из места на коме се приноси, јасно се види о каквом је вуку овде реч. Раскршће и буњиште су зборна места за душе (и то најчешће за зле душе, на које је опасно „нагазити”). Вечера састављена од „сваког јела са трпезе”, дакле мешовита жртва, панспермија, карактеристична је жртва душама предака: сетимо се, поред осталога, прописа да се за даћу мора спремити „помало од свакога воћа (јабука, крушака, дуња, ораја, лешника, грожђа, лубеница, тикава), и уопште од свега што земља за јело рађа”. Забрана окретања (аметастрепти из грчког култа) такође нас подсећа на сличне забране из мртвачког култа: таква је, на пример, забрана окретања приликом погреба, јер се претпоставља да се на погребу, у поворци, налазе и душе предака, са којима је опасно погледати се очи у очи; или забрана приликом „отварања” болесника, такође из истога разлога.

Познато је, и веома раширено, код свих примитивних народа, веровање да се душа, кад се ослободи из тела, може склонити у какву животињу; о томе веровању дао нам је занимљивих података гетингеншки професор Бертолет, у својој књизи Seelenwanderung: према свему томе, вуци којима се на Бадњи дан и уопште у зимско доба приносе жртве, у ствари су сеновите животиње, то јест: у најстаријем времену нашега паганизма веровало се да се у њима могу налазити душе предака. Да ли је такво веровање могућно? Свакако да јесте. Сетимо се само шта значи реч вукодлак. То је старинско име за вампира, и означавало је првобитно покојника који се јавља у вучјем облику. И такав је, доиста, и изгледао првобитни, исконски вампир. У Дучићевој монографији о Кучима, која је изишла пре неколико дана у редакцији г. Јована Ердељановића, изриком се каже (као народно веровање) да се вампир „у неко вријеме промеће вуком”.

Хришћанство је прекинуло, доста нагло, природан развој словенског паганизма. Хришћанска догматика и морал били су савременији, и зато неодољивији, организација Христове црква јача, и процес похришћањивања словенских народа извршен је релативно брзо и без великих потреса.

Али из она три пољска обичаја, и из свих оних српских обичаја које смо споменули, и из толиких безбројних које нисмо споменули, али које знамо добро, јер су нам остављени у аманет од наших старих — шта можемо да видимо? Видимо да је једна област наше старинске религије ипак продужила да живи и даље: то су старински култни обичаји, у које православна црква не само да није дирала, него им је, када су то заслуживали, дала и своју ауторизацију и благослов. Кроз те обичаје могућно је конструисати, мање или више потпуно, мање или више сигурно, нашу старинску догматику и култ. При томе послу налазимо се ми на чврстом терену. Из чињенице да су наши обичаји, упркос знатне географске и временске удаљености, идентични са обичајима старих Пољака — сме се извести закључак да су они, и још врло многи поред њих, врло стари, у сваком случају заједнички словенски, и да се, према томе, могу сматрати за поуздан религијско-историјски материјал.

БОЖИЋ, ЊЕГОВО ПОРЕКЛО И ЗНАЧАЈ

О пореклу и значају Божића писано је код нас у неколико махова, и може се рећи да је на многа питања дат задовољавајући одговор, било позитиван било негативан. Многи обичаји продискутовани су и објашњени. Чињена су и општа посматрања, и одређивано је порекло и првобитан циљ Божића. Наглашавано је сваком приликом да је тема велика, скоро неисцрпна, с обзиром на ранг који Божић има међу осталим празницима, на његову врло велику популарност, и на многобројност и разноликост обичаја који су за њега везани.

Да не бисмо понављали оно што је раније речено, ми овде дајемо кратак преглед досадашњих резултата. Божић, онакав како га српски народ данас слави, са бадњаком, сламом, квоцањем, жртвовањем прасета, чесницом, похођењем извора или бунара, полажеником, са разним врачањима и гатањима и толиким другим многобројним обичајима, јесте празник из наше старе вере; покушаји да се он доведе у везу са римским Сатурналијама и Календама (Новом годином) нису довели до резултата и, уколико је тим покушајима био циљ да се свима божићним обичајима нађе римско и античко порекло, они су и апсурдни. Као празник из старе вере и, поред крсног имена и Ђурђевдана, наш најнационалнији празник, Божић је, пре свега, празник из култа предака, којима се тога дана (или тих дана, јер празници из паганизма обично трају по неколико дана) даје прилика да се нахране и огреју. Али је наш народни Божић и доста сложен празник. Популаран и угледан какав је одувек био, привукао је он себи и неке друге, засебне празнике, и извршио њихову ликвидацију. Какви су то празници били, имаће тек да се утврди. Извесна је, међутим, чињеница да је Божић, као што смо рекли, био првенствено празник из култа предака.

Толико је до сада утврђено и написано. Међутим, има довољно материјала, етнолошког, језичког и фолклорног, на основу кога се у истраживањима може поћи и један корак даље. Из неких обредних песама, веровања и обичаја види се да се о Божићу, поред осталог многобројног што се врши и дешава, очекује епифанија, лични долазак једног великог божанства. У неколиким песмама из Вукове збирке, које се певају о Божићу, налазимо стихове:

„Божић, Божић бата (тј. лупа),
Носи киту злата”,
или:
108
„Божић иде уз поток,
Коњиц му је путоног”.

Ти се стихови редовно јављају или на почетку песама или као рефрен, што би био доказ да они доиста имају ритуалан карзктер. У њима се, то се јасно види, Божић јавља као личност. То потврђују и народна веровања. Долазак божанске личности, Божића, „из далеког краја”, очекује се с нестрпљењем, и за дочек врше се припреме. Његово замишљено путовање, док не дође до нас, прати се, тако рећи, из дана у дан и с часа на час; то се види како из уобичајених објашњења које мајке дају деци, да је Божић близу, у томе и томе селу или на томе и томе брду, и да ће „довече бити на тавану”, тако и из обредних божићних песама у петој књизи Вукове збирке. Најзад, кад је давно очекивани Божић већ ту, онда га домаћин зове на вечеру, у свечаној формули, коју каже непосредно пред почетак обеда: „Хајде, Боже, (или: Божићу, или: дедо Божићу) да вечерамо”. У народним веровањима чак се има и јасна представа о божансгву које ће нам се о Божићу јавити. У околини Ђевђелије, на пример, каже се да је Божић „благ, добродушан старац са белом косом и брадом, огрнут кожухом, на сакатом магарцу”.

Јасно је из свега овога да овде није реч о хришћанском Богу, који нити јаше на коњу, нити улази у кућу кроз таван, нити узима личног учешћа у вечери која му се спрема. Све то, међутим, познате су навике богова из паганизма. На богове коњанике наилазимо ми у митологијама разних народа врло често. Да божанство и демони улазе у кућу кроз таван или кроз оџак, и да на тим местима радо бораве, имамо пример у нашим Суђајама, или у вилама, које улазе кроз оџак, или у Куги, која долази на таван и којој се на тавану приносе и жртве — да и не спомињемо друге, мање познате демоне; а да и божанство које се о Божићу очекује долази доиста кроз таван или кроз оџак, и да се оно што данас мајке деци „из шале” говоре, да је Божић „већ на тавану”, веровало некада у пуној збиљи, најбољи доказ имамо у обичају из источне Србије да се Божић адорира у оџаку: наиме, полаженик, чим уђе у кућу, одмах жара ватру на огњишту, и гледајући уз оџак каже: „Боже, помози!” … Очевидно је да је овај пропис могао постати само на бази старинског веровања да се божанство налази ту. Што се тиче личног учешћа на гозби, и то је нешто за шта ћемо узалуд тражити потврде са хришћанским схватањима, али што је у паганизму правило: на сваку гозбу која им се приређује долазе пагански богови лично.

Када је вавилонски Ноје, Утнапиштим, пошто је потоп завршен и он из свога ковчега изишао на суво, принео жртву, „богови су” — каже се у вавилонском тексту — „осетили мирис, богови су осетили пријатан мирис, и као муве окупили се око жртве”. Очевидно је, дакле, да је овде у питању божанство из претхришћанске српске вере.

Које је то божанство, на то питање одговор, додуше, није тежак, али је дуг и заобилазан, због тога што историја српског паганизма још није написана, па се свака појединост мора засебно да испитује, и свако тврђење засебно да образложава. За истраживање у области наше старе вере. поред етнографског и фолклорног материјала — обичаји, веровања, народне умотворине — имамо ми на расположењу још и аналогије из сродних индоевропских религија; те аналогије утолико су нам драгоценије што је нама већина индо-европских религија позната још из давних времена. Поред грчких, римских, староиндијских и галских, за нас су нарочито корисне старе германске аналогије. Полазећи од њих, пашће нам одмах у очи да су стари Германци у зимској сезони прослављали празник Водана, великог националног бога.

Да ли, дакле, можемо претпоставити да су и наши пагански преци у божићној сезони прослављали празник свог великог националног бога? Можемо, у сваком случају, баш и када не би постојао онај германски пример. Божанство чији су долазак наши преци о Божићу очекивали има све карактерне особине старинског српског националног бога, које смо овде у стању да само сасвим укратко наговестимо. Он је, како наш народ верује, старац са белом брадом; а у нашим народним приповеткама у којима се гозори о оном свету (каква је, на пример, Вукова приповетка „Очина заклетва”, заједно са варијантама) личност која одговара нашем старинском врховном богу увек се тако замишља. Епитет „дедо” („дедо Божић”) такође је остатак из паганизма, и некада је припадао искључиво старинском националном богу. Даље, Божић иде на коњу, а на коњу се увек јавља и словенски Световид, германски Водан, трачки Херој, који су са тим старинским нашим богом сродни; па онда, наш (и општи словенски) Тројан, који је такође једна од манифестација тога бога; најзад, и старац за кога смо рекли да је, у народним приповеткама, заменио врховног нашег бога јаше, у неким од тих приповедака, на зеленом коњу.

И чињеница да Божић путује преко земље и обилази свој народ — потпуно одговара навикама старинских националних богова, који стално или у периодичним размацима, или изненада и неочекивано, обилазе свој народ и који су вечито на путу. Једну од оваквих периодичних посета германске највеће богиње, Перте, описује римски историчар Тацит тако да се и нехотице морамо сетити епифаније нашег Божића.

Када се богиња, у одређено време, крене на пут — каже Тацит — „настану весели дани, и празнује се у свима местима које богиња удостоји својом посетом. Тих дана не ратује се, не узима оружје у руке, склања све што је од гвожђа; зна се и хоће да зна само за мир и одмор, све док се богиња не засити људскога друштва, па је тада свештеник врати у храм. Када се то деси, онда богињу [то јест, кип богиње] оперу у неком скривеном језеру”.

Ко се не би овде и нехотице сетио епифаније нашег Божића и прописа који важе за празник: на обавезни „мир божји” и мирбожање; на пропис да се о Бадњем вечеру и о Божићу склањају кашике, ножеви, и сви предмета од гвожђа; најзад, на пропис да се после Божића иконе морају опрати у реци?

Сада долази оно што је у целој ствари најважније. Главна карактеристична особина нашег националног бога, чији се долазак некада очекивао у божићној сезони, јесте да је он, првобитно и првенствено, бог онога света или — према примитивним схватањима да се онај свет налази под земљом — бог доњега света и бог мртвих. То је основна, првобитна функција његова. У тој вези даје се разумети једно занимљиво веровање, наиме: да је дедо Божић огрнут кожухом: огртач је, као што знамо из историје религије, доиста један од најважнијих атрибута божанстава и демона доњега света — Хадеса, Хермеса, Водана, трачког Хероја, Танатоса — који је персонификација смрти и, најзад, никог другог него и нашег вампира, који увек иде са својим огртачем, покровом на рамену. Као бог мртвих, био је он и највећи бог у српском пантеону, и то је сасвим разумљиво када се зна да су од божанстава доњега света радо постајала највећа национална божанства: примере имамо у мисирском Озирису, у грчким божанствима из Елевзине, у галском Диспатеру, у германском Водану. И када ствар тако стоји, онда је све у најбољем реду: српски старииски празник који је претходио хришћанском Божићу и који ј продужио да живи даље, у народним обичајима и веровањима, био је празник у славу предака, и у славу бога мртвих, који је у исто време био највећи национални бог. Разумљиво је, код таквог стања ствари, што је Божић, поред крсног имена, био и остао за сва времена највећи и најпопуларнији празник српског народа. „Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића.”

Ова схватања припадају, наравно, далекој прошлости; обичаји и веровања који таква схватања претпостављају очевидно су врло стари. Али о Божићу има обичаја који припадају још мното дубљој старини. О њима ћемо говорити за себе, не везујући их за божићни празник. Споменућемо овде најважнији и у исто време најпримитивнији међу њима. Наиме, о Бадњем дану и Божићу поклања се нарочита пажња животињама. Оне се тих дана хране обилато, и начин на који се то врши, свечан и церемонијалан, доказ је да ми овде стварно имамо посла са жртвом тим животињама; во се чак уводи у кућу, кити повесмом, покрива губером, о рог му се веша колач — све радње које имају дубок смисао и јасни жртвени карактер; у Вуковој збирци чак се, наводе и песме, обредне песме, које се певају свакој животињи, или свакој животињској специји напосе. Када су у питању домаће животиње, све ове церемоније и нису толико упадљиве. Али о Божићу хране се — дакле: приноси им се жртва, символички или стварно — и дивље животиње, које се сматрају за непријатеље и које се иначе преко целе године прогоне. Тако, на пример, на Косову о Бадњем вечеру износи се пред кућу постављена софра, на којој се налазе сва бадњиданска јела, и онда се на вечеру позивају „вуци, мечке, лисице, зајци, творови, пси”, са свечаном формулом „Дођите на вечеру, све смо наредили што треба да једете”. У целом овом списку животиња највише, на први поглед, може да нас изненади она животиња која је на челу списка — дакле, вук. Откуда да се њему приноси жртва?

У супротности са непријатељским понашањем вука према свакоме и свачему, примитиван човек, нарочито примитиван Србин, има према њему држање које је пуно обзира и које изненађује. Када су се, у једном нашем крају, појавили вуци у великој множини, власти су дале сељацима отров, али ови нису хтели да га противу вукова употребе; у Бугарској. пре неколико година, јако су се били намножили вуци, али сељаци не само да их нису прогонили него су им чак давали хране! Када се вук убије, онда се и данас са њим врши измирење на тај начин што се за њега мртвога, за његове мане, скупљају дарови од куће до куће. Према веровањима нашег народа, вук, по божјем наређењу, има право на оно што закоље; према једној легенди из Призрена, чак је нико мањи него свети Сава благословио вукове да „вазда у плену избирају најбоље овце”. Због тога, каже се у народу, не треба се љутити на чобанина ако му вуци закољу коју овцу, јер ће штета бити већа.

Очевидно је, дакле, код нашег народа постојало уверење да он према вуку стоји у извесним обавезама и да вуку припадају жртве, а примери које смо навели доказују да су такве жртве доиста приношене и толерисане. На основу једног циклуса легенада који је познат и Србима и другим словенским народима, изгледа да су вуку, у далекој прошлости, приношене чак и људске жртве. На Косову пољу жртвује се вуку, о Бадњем вечеру, велики колач: домаћин изиђе на кућна врата, махне три пута колачем, и позове вука на вечеру. У Босни износи се, такође о Бадњем дану, „вуку вечера”, састављена од свих јела која се на трпези налазе, и вук се, опет са свечаном формулом, позива да на вечеру дође. Очевидно је да су сви ови прописи и обичаји остатак из далеке прошлости; ма колико да су примитивни и у нескладу са реалним стањем ствари, народ их чува, не питајући за разлог, и предаје их с поколења на поколење.

После свега јасно је да овакви односи између вука и примитивног Србина, који би са гледишта здравог разума били необични и неприродни, имају религијски карактер. То нас неће изненадити када знамо да су ти односи, и обичаји који из њих проистичу, преостатак из далеке митске прошлости; њих народ, не можда толико из побожности колико из страха да у тим стварима штогод нема, одржава, као што смо нагласили, и данас. Уосталом, у врло раној фази паганизма обожавање и култ животиња био је, код свих народа, редовна појава. У сваком уџбенику мисирске историје има посебна глава о томе култу: о бику Апису, птици Ибису, змијама, крокодилима, мачкама. Једног Цезаровог војника линчовали су Мисирци зато што је, иако нехотице, убио мачку; мумификоване и свечано сахрањене мачке нађ ене су у Мисиру у тако огромном броју да их данас, пошто су сви музеји њима довољно снабдевени, употребљавају за нагнојавање земљишта. Разуме се да је култ животиња био познат и индоевропским народима, па, наравно, и нашим прецима, и то у таквим размерама да се чак може рећи да је мало животиња које нису биле предмет култа, општег или локалног, редовног или узгредног. Сасвим је, дакле, разумљиво што је и вук имао свој засебан култ.

У паганизму европских народа вук је, доиста, имао угледно место. Појединачних доказа за ово може се наћи много, али ми ћемо прећи преко њих и задржати се само на најважнијој и, може се рећи, централној функцији коју је у народној религији имао вук или, што је у свима случајевима исто, његов двојник и еквиваленат, пас. Сетимо се само Кербера, огромног псећег чудовишта из грчке митологије, који је чувао улаз у доњи свет, и свакога пуштао унутра а никога напоље: тај исти Кербер, у првој фази грчке религије, када су богови замишљани у животињском облику, био је нико мањи него господар доњега света и мртвих, па је депоседиран, деградиран на чувара пред улазом онда када се јавио бог доњега света у људском облику. И стари Гали замишљали су бога доњега света у вучјем или псећем облику: огромно чудовиште, које је у скулптури представљено како прождире лешеве мртвих људи. И Римљани су имали сличну представу и говорили о „чељустима Орка, који прождире све што је лепо”.

Најзад, и у старој српској митологији постојала је представа о оваквим чудовиштима: то су били демони са псећом главом, познати псоглави, који су прождирали и живе и мртве људе, нарочито мртве, и од којих „ниједан мезар (гроб) није могао на миру остати”. Као што се види, код индоевропских народа постојала је представа о божанству у вучјем облику, и таква представа није недостајала ни нашем народу, у његовој дубокој старини. Да би се ствар лакше разумела, поћи ћемо овде од неких веровања која представу о таквом божанству условљавају. У оквиру општих народних веровања, врло старих и врло примитивних, познатих на свима континентима, да је једно племе или цео народ митски сродан са овом или оном животињском специјом — да су, на пример, Мирмидонци постали од мра-ва, Хирпини од вукова, Офиогени на Хелеспонту од змија — може се констатовати и старинско српско веровање да Србин и вук могу бити сродни и на известан начин идентични. У једном средњовековном каталогу у коме се сви народи идентификују са понеком животињом, за Србина се каже да је вук. У обичајима, разним формулама и фразеологији и данас има остатака некадашњег таквог идентификовања.

Када се роди Србин, онда, у извесним случајевима, објављује бабица са кућног прага сасвим свечано да је „родила вучица вука”. Када се два Србина виде изненада у трећем месту, они се поздраве фразом: „Окле ту вука видео?” У једној успаванки каже се: „Нини, сине, вуче и бауче”, а једна пословица каже: „Вук на вука [то јест, на човека, на Србина] ни у гори неће”. Да се жив Србин може претворити у вука, то је веровање које је у пуној свежини до данашњег дана сачувано; оно је, уосталом, документовано врло одавно: наиме, још Херодот, познати грчки историчар из петога века пре Христа, констатовао га је код Нерава (Нерви), који су били словенско племе у данашњој Русији. Много је, међу-тим, важније веровање да се мртав Србин може или чак и мора претворити у вука; сама реч „вукодлак”, која је синоним речи „вампир”, најбољи је доказ за то; у крајевима у којима је Вук Врчевић скупљао своју грађу (Бока, Црна Гора, Херцеговина) вампир се просто назива вуком. Прва конзеквенција оваквог веровања била би да су вуци у ствари сеновнте животиње, то јест животиње у којима се инкарнирала душа неког човека; а да су наши преци доиста тако на ову ствар гледали, доказ су нам и старинске поворке такозваних вучара, младића огрнутих вучјом кожом, дакле у ствари вукова; како те поворке иду о Божићу, то јест баш у оно време када се душама предака приносе жртве, и очекује њихов долазак, ми не можемо а да их не идентификујемо са поворкама предака, који се јављају у облику вукова. Вукови су дакле, према примитивним схватањима, доиста демонске животиње из онога света; наш народ, уосталом, као и други народи, радо је локализовао оно; свет не само испод земље него и у гори, дакле у месту где вуци живе. Пошто народ прилике на овом свету често пројицира и на онај свет, то су и ти демонски вуци морали имати и свога старешину.

И доиста, у нашим легендама врло се често прича о таквом старешини и заштитнику: то је понеки од највећих светаца, обично свети Сава, или свети Аранђео, или свети Ђорђе; они о свом дану искупљају вукове и деле им храну. Али у другој, очевидно старијој, групи легенада и приповедака каже се како је старешина вукова не неко више биће у људском облику, него демон у вучјем облику, неки криви, сакати вук, али који је, без обзира на своју неугледну спољашност, моћан и страшан — најмоћнији демон у старој религији наших предака. демонски господар доњега света и претеча старинског антропоморфног бога тога света. Томе вуку чињен је култ, са прописима врло озбиљним и строгим; од његових празника, који су трајали не мање од седам дана, један нам је сачуван и до данас: то су познати Мратинци, у месецу новембру. Божићни наши обичаји, с обзиром на време постанка свакога од њих, припадају разним епохама и разним ступњевима културе; али када је реч о вечери која се износи „вуку” на раскршће, и о колачу који се за њега меси и њему нуди са кућног прага — онда је то, свакако, обичај најстарији међу најстаријима, најпримитивнији међу најпримитивнијима, јер вук о коме говоримо у ствари је онај демонски вук из најстарије прошлости, животињски претходник антропоморфног српског врховног бога.

Тражећи порекло нашим обичајима, приближили смо се, ево, првим, магловитим почецима наше старе религије. Иако је преглед који дајемо врло кратак, могло се из њега видети да је и паганизам имао свој развој, да се ишло у правој линији од териоморфних богова ка антропоморфним, и од страха у односима према тим боговима ка поверењу […].