Балкан је свету дао документарни надреализам
Хватање укоштац са феноменом Алана Форда, утицајем који је имао на југословенско друштво и, вероватно, вечним трагом који је овај стрип оставио на земље западног Балкана захтева посвећеност, време и, пре свега, храброст.
Лазару Џамићу, бубњару, новинару и стручњаку за маркетинг и комуникације, од сва три неопходна састојка, мањкало је једино времена, како и сам истиче о уводнику Цвјећарнице у кући цвећа – књиге у којој открива „како смо усвојили и живели Алана Форда”.
„Нисам имао луксуз безусловне посвећености пројекту, из дана у дан, укључујући контактирање релевантних саговорника и чешљање по архивама”, написао је Лазар.
Уместо тога, како истиче, имао je „само своја осећања и културно-менталитетски одмак од петнаестак година”.
Али та осећања су, делује, била довољна за писање прве књиге у којој је студиозно истражен пут Алана Форда од једног не толико популарног хумористичког италијанског стрипа до наше свакодневице у којој и данас обитава.
Први пут сам се сусрео са Лазаром Џамићем 2012. године на промоцији Цвјећарнице у Нишу, када се из Лондона, путем Скајпа, укључио у трибину.
У типично аланфордовској сали Нишког културног центра, аутор књиге због лоше интернет конекције није могао да чује питања и коментаре публике. Jедан од говорника на трибини је читаво излагање посветио Тексу – стрипу који, осим италијанског порекла нема никаквих додирних тачака са драгим Фордаћем – а један човек из публике је, револтиран, напустио салу.
Ипак, било је занимљиво, забавно и поучно за посматрање, баш као и најбоље епизоде Алана Форда.
Од тада је прошло шест година. Лазар Џамић се у међувремену, након скоро двадесет година, вратио из Лондона, написао још једну књигу, а Цвјећарница је доживела пето, допуњено издање.
Ново издање је било и повод за разговор са Лазаром, који ме је дочекао у деканату Факултета за медије и комуникацију на ком данас предаје на смеру за дигиталне комуникације.
Иако уморан након предавања, био је спреман да још једном прочешља стрип Магнуса и Макса Бункера, али и југословенски народ који га је, из наизглед необјашњивих разлога, оберучке прихватио и додао му сада већ оправдани придев „култни”.
Свраб да се нешто напише
Како сам истиче, књига је пронашла њега, а не он њу. Те 2012. године, Цвјећарница у кући цвећа је била прва ствар коју је Лазар Џамић написао након 11 година некоришћења српског језика.
„Када сам отишао, из разних разлога, пустио сам и језик и земљу низ воду. Хтео сам то да заборавим и оставим иза себе”, прича Лазар.
У Лондон је отишао 1999. године, десет дана пре почетка НАТО бомбардовања. Али управо су му географска и временска дистанца пробудиле жељу да се са списатељске стране поново позабави овим поднебљем и то на матерњем језику.
„Када сам коначно успео у себи да интегришем ту емотивну причу са Србијом и вратим се у неку нормалу, онда сам добио свраб да нешто напишем”, објашњава Лазар.
Испрва није имао јасну идеју о чему тачно жели да пише, а затим је наишао на податак – који ће се касније испоставити као нетачан – да се 2012. године обележавало 40 година од првог појављивања Алана Форда у Југославији.
„Ту ми се негде упалила каписла и схватио сам да нико жив у Британији никад није чуо за Алана Форда, чак ни људи који се баве дистрибуцијом стрипа.”
„Од Италијана које познајем, нико млађи од 35 година не зна за тај стрип. Онда сам схватио да ниједан народ није био толико потопљен у Алану Форду као ми”, каже Лазар.
Не постоји пуно текстова на домаћем, као ни на италијанском језику, који су Лазару могли да послуже као грађа за књигу.
Стога је кренуо да концептуализује тај проблем и да пре свега да „сам себи једно потенцијално објашњење зашто се стрип примио само код нас”.
Тако је настала књига.
„Ми смо свету дали документарни надреализам”
И заиста, зашто се један сатирично-хумористички стрип, који се није примио нигде изван Италије, примио управо код нас, и то, ни мање ни више, него у једној од земаља несврстаних.
„Једно од мојих тумачења из књиге јесте да је постојала једна интересантна дихотомија између аутентичног веровања да живимо у једној од најбољих држава у свету и истовремено схватање да ту многошта не ваља и не функционише и да је многошта привид. То јесте једна врста аланфордовске поетике што је стрипу давало додатну оштрицу”, објашњава Лазар.
Иако и даље делује да је Алан Форд чврсто уткан у социо-културни живот Србије, Лазар сматра да, како време пролази, слика и утицај Магнусовог и Макс Бункеровог чеда полако бледе.
„Дефинитивно се већ види да Алан Форд не живи истим животом на нашим просторима којим је живео у време бивше Југославије.”
„Његов набој је другачији зато што живимо у другачијем времену”, истиче Лазар.
Хладни рат је завршен, а самим тим и тај биполарни свет који је Алан Форд тако сјајно осликавао. Другачије перципирамо реалност и оно што видимо у вестима, сматра Лазар.
„Добијамо вести кроз различите канале, а тада нисмо имали тај избор.”
„Због тога смо и доживљавали стрип као неку врсту субверзивне делатности, а посебно сатирични стрип са тим јаким надреално фарсичним набојем који је сјајно осликавао тадашњи политички тренутак”, каже Лазар
Ипак, додаје да се неке ствари нису промениле, а то посебно мисли за надреалну фарсу и сатиру.
„Ми смо, као Балкан, потпуно потопљени у надреалну фарсу. То је наш свакодневни начин живота, а не некакав уметнички правац.”
„Ми смо свету дали документарни надреализам”, додаје кроз смех.
Баш због тога мисли да ће се и Алан Форд још неко време задржати у ваздуху, „све док су наши културни миљеи овакви какви јесу”.
Какве би шансе Алан имао данас?
Лазар Џамић у књизи бившег италијанског премијера Силвија Берлусконија описује као „најаланфордовскијег председника владе”.
То повлачи питање, да ли би неки савремени актери политичке сцене могли да послуже као инспирација и спона између генерације нових читалаца и Алана Форда и какву би снагу стрип имао данас?
„Доналд Трамп је врло аланфордовски лик и као да је сишао са страница стрипа. Али ја једноставно мислим да је свет другачији, у питању је другачији цивилизацијски моменат”, сматра Лазар.
Алан Форд је тада, у репресивној Југославији, био један од ретких филтера, микрокосмос критике државног уређења. Сада, истиче Лазар, таквих примера има много више.
„Свет је такав да имамо још хиљаду других критика друштва и друштвених система, до те мере да би Алан Форд данас био само један од тих артефаката и не би функционисао на исти начин зато што би имао огромну конкуренцију.”
Смех који је долазио са киоска
Поред чињенице да представља сјајну критику капитализма, социјализма па и било ког друштвеног уређења, Алан Форд је у основи духовит стрип.
Грунфови слогани на мајицама, историјске „истините” приче Броја Један или Јеремијино кукање, све је то, уједно захваљујући маестралном преводу Ненада Бриксија, код читалаца изазивало смех.
Заправо домино ефекат смеха, како су се скечеви, који су заправо били темељ стрипа који није могао да се похвали неком изванредном радњом, препричавали.
Да ли Алан Форд може да се чита само као хумористички стрип, без спреге са друштвом и културно историјским контекстом?
„То је објективно духовит стрип који функционише на принципу Commedia dell’arte. Макс Бункер ми је то отркио у мејлу, што ми је отворило читање Алана Форда на један потпуно нов начин”, објашњава Лазар.
Commedia dell’arte all’improvisso, као и што сам превод указује – комедија вештине импровизације – базира се на импровизацији и скечевима, елементима који су јасно присутни у овом стрипу.
„Начин на који су визуелно приказана емотивна стања као и начин на који су карикатурално приказани ликови је заиста изванредан”, каже Лазар.
Прелазак у неки други медиј
Екранизација стриповских јунака је данас готово редовна појава. И када многи стрипови доживљавају промене, филмске адаптације и све то иде толико далеко да чак и сироти носталгични Дилан Дог добија мобилни телефон и прелази на мале екране, поставља се питање – какве шансе има група ТНТ?
„Алан Форд је тешко пренети на филм зато што захтева да се поетика пренесе и само одређени људи имају ту способност”, сматра Лазар.
Међутим, иако тежак, такав задатак није немогућ, а писац има сопственог фаворита који би могао да изнесе овако деликатан прелазак из девете у седму уметност.
„Мислим да би Жан Жене могао то да уради, а и Слободан Шијан је апсолутно убеђен да је Алан Форд филмичан.”
„Има ту интиресaнтне визуелне поетике, али то не може да се пренесе као директна интерпретација цртежа или радње, већ тоналитет филма мора да осликава стрип”, сматра Лазар.
Аглосаксонска реанимација
Откривши да Алан Форд никада није преведен на енглески, Лазару се јавила идеја да направи издање за енглеско тржиште. Нажалост, Макс Бункер није био заинтересован за права.
„Очигледно је да Алан Форд њему више није толико велика ствар у опусу и да га је негде пустио низ воду, за разлику од нас.”
Ипак, Лазар додаје да, уколико икада дође до превода, то би морало бити урађено на деликатан начин са једнаком, ако не и већом посвећеношћу од оне коју је имао Ненад Брикси када оживљавао авантуре групе ТНТ за домаће тржиште.
„На енглеском нема дијалекта који би преносио сличан набој као што је то постигао крлежијански Бриксијев превод.”
„Да би био успешан, макар мало, он мора да се преведе тако да сваки од карактера говори неким својим специфичним акцентом”, каже Лазар.
По његовом мишљењу, улоге би биле подељене на следећи начин:
- Грунф би говорио енглески са јаким немачким акцентом
- Боб Рок кокни, онакав какав користе јунаци популарног ситкома Мућке
- Броја Један из неког разлога види као некога ко користи енглески са Јидиш речима
- Сир Оливер би користио енглески из високог друштва
- Јеремија би имао италијански нагласак
- Шеф би говорио типично бруклински њујоршки енглески
- А Алан Форд би користио неутрални, ББЦ енглески
Шта нам доноси пето, проширено издање?
Пето издање Цвјећарнице у кући цвећа има два нова поглавља. Једно од њих је интервју са Слободаном Шијаном о томе какав је био утицај Алана Форда на Маратонце.
Друго поглавље по први пут нуди поптуно објашњење о „забрањеној” епизоди са Титом.
„Преко Теофила Панчића сам сазнао да се ради о пародији из Младине, па сам копао по Младининим архивама и успео да нађем све детаље”, кажа Лазар, задовољан што је барем једна од великих фордофских мистерија решена.
Овакву, допуњену верзију Цвјећарнице Лазар сматра комплетном и коначном.
Ипак, постоје две идеалне могућности, тачније два тренутка која би могла да доведу до новог издања књиге.
„Једно је да ми се јави Душко Ковачевић и каже Хајде да разговорамо о Алану Форду и тој поетици.”
„А друго је да ми се јави Макс Бункер и каже Хајде да направимо коначну историју Алана Форда“, каже Лазар, али додаје да су мале шансе да се то догоди.
Лазар Џамић тренутно ради на биографији Митра Суботића Субе, утицајног музичког продуцента који је трагично преминуо у Бразилу 1999. године.
Планира да напише и књигу фиктивних разговора са оцем о природи патриотизма, а посебно патриотизма у Србији.
Урош Димитријевић
Балкан је свету дао документарни надреализам napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →