Владета Јеротић: У шта људи верују – У свакодневном општењу међу људима, доста често чујемо како кажу (кажемо): Верујем да је тако, или: Не верујем да је то истина, или: Не знам шта је истина.

Нису ли такви чести искази људи сведочење о постојању архитипа вере присутне у сваком човеку, без обзира како се одређени човек о тој вери изјашњавао?

Знали смо одавно да је човек биће осећања и мишљења, К. Г. Јунг још додаје овим двема општим психичким функцијама, две друге, такође важне: интуицију и чувствовање (најближе функцији опажања, перцепцији). Када човек каже да је у некога или нешто верује, он је на жељеном путу да, колико је то могуће, обједини (створи јединство) између све четири поменуте психичке функције. Овакво јединство у веровању не постиже се ни брзо ни лако, јер се могу испречити обмане и сумње у мишљењу. Да би самом себи отклонио релативну несигурност у веровању, човек некада каже: ја знам да је тако, желећи да своју, увек несигурну веру поткрепи уверењем да он и зна оно у шта верује.

Као што је Димитрије Мерешковски у једном свом роману о Леонарду да Винчиу поставио изазовно питање: Да ли је наше велико знање кћи велике љубави, или је обратно: велика љубав кћи великог знања, тако је могуће разматрати познату мисао Анселма Кентерберијског: Верујем, да бих знао, односно (сада ми питамо, а не Анселм): Да ли је знање, збиља вера, или: знам, да бих веровао? Како стећи и осећање и мишљење или, тачније речено, како их у току целог живота стицати? Није ли нам оставио Исус Христос тајанствене речи: Будите мудри као змије и безазлени као голубови, које патријарх српски Павле тумачи овако:

„Будите мудри као змије и безазлени као голубови, значи, развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно развијате у себи доброту. Но, ум је хладан а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта да не пређе у глупост“.

На питање како стицати довољно, и изоштрено мишљење и топла осећања, одговор би могао бити – процесом индивидуације и/или обожења. Неопходне препреке на томе дугом и трновитом путу, као што су: домгатски фанатизам, дуготрајни скептицизам и перфекционистички критицизам, од помоћи су човеку на томе путу, ако буде умео да ове препреке (као изазов) претвори у повољну шансу за даље, све хармоничније приближавање вере к знању, и обратно. Можда ће такав човек моћи једнога дана у поодмаклим годинама живота да аутентично сведочи: Верујем јер знам, али и обратно: Знам јер верујем.

Шта хоћемо да кажемо када понављамо: Не верујем? Са једне стране, потврђујемо природну и потребну сумњу да оно што нам се каже, оно што читамо и чујемо не верујемо, са друге стране потврђујемо да до аутентичног јединства вере и знања још у нама није дошло. Мада већина људи подлежу сугестији и аутосугестији, посебно ментално слабије развијени људи радо примају од других људи (нарочито оних у које имају поверење) све што им ови кажу за „готово и истинито“. Као да онај део природне вере присутне у сваком човеку, радије жели да остане „слеп“, приближавајући се тако „глупости“ (према патријарху Павлу).

Друга крајност у процесу вера-невера, јесте упорно трајање неверовања, најчешће из разлога страха да опет једном човек не буде – преварен. И појединци и народи бивају кроз историју варани од других појединаца и народа. Неко (опет појединац, ређе народ) нешто научи (или не научи), а понавља дуго: Не верујем. Не правећи разлику, коју није лако уочити између онога у шта не треба веровати и онога у шта ваља веровати (али и знати!), такви људи (и народи) никада не стигну ни до „мудрости змије“, још мање до „безазлености голуба“.

Намерно нисмо до сада расправљали у кога или у шта треба веровати, али не веровати, јер смо о томе писали у ранијим нашим делима. Ипак да се подсетимо да као што су тачне претпоставке виђених антрополога света који говоре о homo religiosusu као једном од најстаријих архитипова у сваком човеку – вера у „онострано“, вера у Творца, суштински никад схватљивог, али енергетски код свих присутног, истинска је човекова вера до које треба на прави начин (и доживљајем и знањем – сазнањем) да човек стигне. Ето опет плодни напор дуговечне индивидуације и/или обожења!

Шта ћемо најзад, такође са честом човековом речи: Не знам? Доста је школованих и високошколованих људи у свету (међу њима је и научника и философа) који сматрају да на већину светских загонетки и оправданих питања: Ко смо, одакле смо и куда идемо – нема крајњег одговора, нити га може бити. Уместо да поверују у нешто или у некога кога (или шта) нити виде нити познају, а при томе не желе да потпуно одрекну управо то што нити виде нити познају, опредељују се за: Не знам. Одакле је и како је Живот настао, како је и зашто људски мозак накупио милијарде неурона и њихових синапси, да ли неког сличног човеку и животу, или сасвим другачијег живота, има у милијардама галаксија, да ли човек има душу и дух (где су они у њему?) који неадживљавају тело у тренутку смрти, као и доста других сличних и значајних питања  – човек, као научник, философ, уметник, али и обичан човек, одговара: Не знам. Да ли је задовољан и релативно миран (целог живота!), такав агностик (присталица агностицизма, за кога је свет несазнатљив, непознат) – није вероватно, али је могуће. „Путеви Господњи су тајанствени и непредвидљиви“. Верујући човек може једном да сасвим престане да верује, а не верујући да почне да верује. Зашто онда не би могао и агностик да крене у једном или другом правцу? Уместо речи, често збиља паметних људи: не знам, више ми (лично) одговара реч: Тајна. Зашто човек не би био тајна која му је задата – ако је човек „дат и задат“, са питањем од кога задат – да од тог истог човека буде ова тајна (некада целог живота) одгонетана!

Владета Јеротић

Политика 

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Psihologija, Religija, Vladeta Jerotić