Господин Нико, или о судбини детерминизма Учини један избор – и сигурно ћеш погријешити, каже једна полу-народна полу-умотворина, а немој учинити избор – и могућности су бесконачне, каже глас протагонисте отјелотворен у дјечаку суоченим с немогућом одлуком, у филмском остварењу Jaco Van Dormael-a.

“In chess, it’s called Zugzwang… when the only viable move, is not to move at all.”- деветогодишњи Немо

Но, за боље разумјевање овог не само умјетничког дјела већ и философије оваплоћене у звуку и боји, морамо се позабавити, укратко, историјом  једног од највећих питања философије и људске егзистенције уопште. А то је: Да ли постоји слобода воље? Од давнина, људи су тражили своју улогу, своју самобитност у природном поретку, али истовремено тражећи и оправдање, у том истом поретку, за своје неуспјехе. Те се тако и дух, како појединца, тако и времена, мијењао у свом нагињању помало на ону судбинску, а помало на волунтаристичку страну. Ова прва, увијек је била везана за неку мета, онострану, недокучиву и мистичну сферу битисања васколиког. Све до петог вијека старе ере када прва физикална теорија детерминизма угледаше ниско медитеранско сунце. Атомистичко учење, чији су зачетници Леукип и, његов нешто познатији ученик, Демокрит, од тада, па до данас имало је својих варијација, измјена, падова и дизања. Највећи проблем једног таквог фатализма су била питања етике. Тако је, рецимо, и сам Демокрит, када је размишљао о моралу, у свом апсолутно зоконитом систему, морао да уврсти могућност отклона атома, који је, као статистичка девијација представљао мјесто слободи воље, ерго, моралним одлукама.

Физио-центричне, материјалистички орјентисане теорије, данас би рекле, такође, да посматрајући све као збир честица, све што постоји мора се састојати од одређене схеме тих датих честица. Универзумске схеме која је коначна. Коначна схема честица подразумјева коначна правила понашања истих. Уколико је, ипак, универзум бесконачан, а узевши у обзир то да наша перцепција има задана обзорја, та обзорја би представљала коначне схеме, које би се у бесконачној могућности, бесконачно пута понављале као такве. Те тако долазимо до теорија мултиверзума и паралелних свјетова, гдје свака одлука дијели свијет, а у различитим свјетовима су донешене различите одлуке, те тако, оно што се чини као могућност избора за појединца, јесте заправо математичка нужност. Но, као што једном у трансу исцураше из пера великог Едгара Алана Поа, у његовој прозној поеми Еурека, а гледе коначности и бесконачности универзума, парафразирам – идиотски је препирати се која је, по људски ум, од двије немогућности више немогућа…

Управо таква теорија, теорија паралелних свјетова, прожима овај филм. Дијете, као микрокосмос, у себи, у свом уму, има различите схеме будућности које зависе од његових тренутних, али и будућих одлука, те читав један живот макрокосмоса. Макрокосмоса са свим својим законитостима, законитошћу великог праска и великог стиска.

Дакле, филм прати 118 година старог господина Нема (Jared Leto), посљедњег смртног човјека у будућности у којој је заустављено старење. Налази се у (не)извјесној установи гдје га испитује (не)извјесни психијатар који покушава да дозове његова сјећања. Те се радња даље, ретроспективно расплиће кроз сјећања. Од избора родитеља, којег се Немо сјећа из разлога што је анђео Заборава заборавио да додирне чело преегзистивне душе Нема, преко избора једног од родитеља кад се потоњи растају, па до избора различитих/истих дјевојака у различитим/истим претходним изборима… У једној од варијација своје егзистенције, Немо чак одлучује о својим поступцима бацањем новчића. А да све буде још занимљивије, све те различите одлуке су заправо унапријед донешене у уму дјетета које стоји на жељезничкој станици и неодлучно разматра шта му је чинити.

Van Dormael је овим остварењем, дакако, надмашио и самог себе, послије каријере филмова о људима са посебним потребама, те се, и поред многобројних критика, које су се односиле углавном на то да је филм ”презамршен” и да је обухватио превелик број тема које није уопште разрадио,  уписао у сам врх европске кинематографије.

Овај филм такође може изазвати и одређену дозу тјескобе због својих апсолутно детерминистичких и, штавише, фаталистичких погледа на стварност, али и улити наду, скинути бреме обитавања, тиме што упркос чињеници да је свака наша одлука математички нужна, ипак, свако од нас као Ја-овдје и сада, има одлуке од којих зависи много шта (а можда и све) у Овдје, и свако од нас може оставити оном неком, тамо другом Ја, да се постара за наше друге изборе.

за П.У.Л.С: Драган Кабић

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Van Dormael, Драган Кабић