Кафкијански разговори иза затворених врата

(О филму „Одрасли у соби“ редитеља Косте Гавраса. Гл. улоге: Кристос Лулис, Александрос Бурдумис, Улрих Тукур, Валерија Голино)

Последњи филм осамдесет и шестогодишњег Косте Гавраса је његов креативни повратак родној Грчкој одакле се са антологијским „З“ винуо високо на филмском небу. После пет деценија Гаврас се опет бави политичком темом, али овога пута  екранизацијом мемоара Јаниса Варуфакиса „Одрасли у соби: моја битка са дубоким ЕУ естаблишментом“ урањајући у мучне преговоре тадашњег министра финансија Јаниса у новоконструисаној лево оријентисаној влади премијера Алексиса Ципраса са ауторитетима Европске уније око енормног дуга Грчке који је у то време био достигао цифру од 300 милијарди еура. Мора се признати да је материјал за овај филм врло ограничавајућ и креће се на ивици монотоних састанчења с обзиром да је највећа тензија ток убеђивања европске комисије и међународног монетарног фонда за спас Грчке, док су други догађаји прилично периферни. Драматургија Косте Гавраса је парадигматична и не дозвољава да овај филм постане заточеник досадних дебата на принципу топло – хладно где се повремено губи нада да ће уопште Грчка остати у евро–они и да ли ће њене банке пропасти у корист западноевропских банака. У овом филму Гаврас користи исти метод као пре педесет година када је стварао свој антологијски „З“. Сцене се одвијају скоро фрагментарно, оштро и кратко тако да се добија утисак да цела та дебата постаје јако напета, а у међувремену он као сценариста приказује сцене реакције у Грчкој као и сцене у његовој породици. Овај драматуршки проседе развија причу која дотиче све аспекте овог страшног периода Грчке, али највише огромни напор министра финансија да убеди ЕУ ауторитете да ће финансијска пропаст Грчке бити и финансијски дебакл целе Европске уније. Оштре и напете ситуације састанака са европском комисијом и међународним монетарним фондом редитељ врло вешто доводи до кулминације где превлађују страсти и где се избацује и покоја непристојна реч, док се у Грчкој избијају нереди. Коста Гаврас је овом филму дао шмек необичног судског трилера „Дванаест гневних људи“ где се конфликт развија за столом, између жестоких опонената од чијег исхода зависи судбина целе једне земље. Овај маштовити редитељ тај велики конфликт у којем ЕУ  побеђује, али се Грчка ипак спасава од велике пропасти и излажења из ЕУ зоне, подиже на ниво античке трагедије чију  сцену одиграва управо грчка делегација  у Бриселу, тако да овом напетом „стоном“ трилеру он даје и једну митску глазуру.

Глумачка екипа је више него сјајна. Главну улогу Јаниса игра фантастични грчки глумац Кристос Лулис који одлично изражава напетост и превирања грчког министра финансија градирајући улогу до неколико кулминација које су на рубу лудила. Поред њега је и Александрос Бурдумис који одлично игра самог премијера Алексиса Ципраса, политичара од којег се највише очекује мудар потез. Оно што највише одушевљава код ова два глумца је то да они знају да добро одиграју политичке личности, њихово лицемерје и тактичност дајући ролама све детаље и аспекте породичних људи у улогама великих ауторитета од којих се очекује спас целе државе.

Поред њих, у овом политичком трилету Косте Гавраса појављују се и немачки глумац Улрих Тукур, као и звезда Валерија Голино. Улрих Тукур врло интересантно игра немачког министра који бучно излази и улази у својим инвалидским колицима у стилу Питера Селерса из „Др. Стрејнџлав“-а претећи и иниситирајући да Грчка што пре изађе из еурозоне. Један врло карактеристичан лик насупрот коме је мекши Винсент Немет, глумац који игра Мишела Барниеја, француског министра који лицемерно обећава решавање финансијског проблема у добробит обе стране. Валерија Голино пружа изванредну епизоду супруге министра финасија Дее, која у стилу доброћудне и увек расположене грчке жене покушава да помогне свом супругу да превазиђе ставове оштрог немачког министра и све то уз укус цацикија.

Сценарио за филм „Одрасли у соби“ су вешто конструисали Јанус Варуфакис, аутор књиге и сам редитељ Коста Гаврас и гледајући филм имате утисак да се ово може снимити само на тај начин и никако другачије. Његова структура је чврста и, као што сам малопре поменуо, успева да спасе целу причу од сувопарности сцена монотоног састанчења.

Један од највећих квалитета овог филма је сјајна фотографија великог кинематографера Јоргоса Арванитиса, сарадника Теодора Ангелопулоса и Волкера Шлендорфа. Радња филма се догађа између четири зида, тако да је умеће кинематографера и те како потребно. Арванитис свој визир највише усмерава ка детаљима и крупним плановима и тако доприноси целој филмској напетости успевајући да камеру постави као један од ликова у целом филму и то је аспект који је за сваку похвалу. Наравно, музика Александра Деспла је компонента без које овај филм не би имао ефекта каквог је имао. Овај Оскаром овенчани композитор је најфлексибилнији од свих композитора, па тако овде, у овом филму  његова се музичка илустрација појављује врло ненаметљиво и то највише као супротност целе те депресије Грчке од које је политички ауторитети покушавају извући.

Коста Гаврас је и монтажер овог његовог последњег филма. Он успева својом монтажом да на неки начин надогради сценаристичку драматургију и као велики филмски редитељ успостави прави ритам филма. Костиме који се крећу од уштогљених одела до опуштених дизајна грчких политичара креира Агис Папађоту.

„Одрасли у соби“ је политички трилер, омиљено подручје великог редитеља Косте Гавраса и ово је само један од драгуља у његовој богатој филмографији. После пет деценија он се враћа проблемима своје Грчке и, чини се са правом темом и проблемом тако да овим филмом он, у ствари, говори и о проблемима Европске уније, препуној несугласица  и конфликата које још владају. У том смислу, он не прави само политичку сагу о увек „дужној“ Грчкој, него покушава да осветли мање познате сукобе које се дешавају иза затворених врата у Бриселу.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  “Odrasli u sobi”, Evropska unija, Film, Grčka, Kosta Gavras, Sašo Ognenovski