Холивудски филмови о Србији – CAT PEOPLE (1942) 

Само једна уметност поседује могућност обједињавања свих појединачних уметничких родова и тако објединивши их постаје најупечатљивија и најутицајнија од свих уметности заједно. Наравно реч је о филму рођеном уз помоћ браће (Луј и Огист) Лимијер 28. децембра 1895. на опште запрепашћење тридесетитроје људи у публици који су у паници истрчали из биоскопске сале плашећи да их не прегази пројектована локомотива са филмског платна. Један други француз Жорз Мелијес (1861-1938) први се досетио да би филмски мрак био идеално место за представљање најразноликијих имагинарних а не само свакодневних догађаја. И био је управу – биоскоп је са њим и његовим маштовитим синеастским следбеницима постао прави екран снова. На трагу Мелијесовог наднаравног спектакла представљамо вам овде најстарији звучни филм са елементима фантастике за који знамо да говори о дешавањима у Србији.

То је филм Жак Тарнера Људи мачке (Cat People). Реч је о црно-белом филмском хиту инвентивних углова снимања и сабласних звукова из 1942. који је својом четворомилионском зарадом спасио студио РКО који се тада налазио пред банкротом.  На почетку ове филмске приче налазимо њену главну јунакињу (коју тумачи глумица Симоне Симон) у једном америчком ЗОО врту како скицира црног пантера заточеног у оближњем кавезу. Ветар  јој однесе одбачену скицу којом не беше задовољна до пролазника који је тако примети и упусти се у флертујућу конверзацију са њом.

Након мање од два минута разговора она га позива себи у кућу што је крајње необично понашање за фину даму од пре 75 година. Наравно убрзо сазнајемо да је наша јунакиња из Србије брале па се зато понаша знатно опуштеније од осталих америчких фрајлица тог доба које би се на њеном мeсту све од фемкања нацифрале. У стану те наше спонтане земљакиње Ирене Дубровне док она певуши себи у браду нешто веома налик на химну Светом Сави њен новопечени амерички другар Оливер Рид пред статуом краља који набија мачку на мач зачуђено се сави. Ко је то пита је он уз љубопитљив тон. Она рече КИНГ ЏОН. -Кинг Џон од магна карте?- Јок море Кинг Џон од Србије!

Е ту је сад моменат кад гледалац са ових простора помисли да је сценариста филма пред писање имао озбиљније сусрете са српском шљивовицом него са српском историјом… Ипак… Ако ово Џон правилно преведемо и посрбимо у Јован схватићемо да је о војвођанском властелину ЈОВАНУ НЕНАДУ уствари реч. Овај наш “Цар” Јован или Фекете Иван (како га још називају Мађари) освојио је контролу над данашњом Војводином након погибељи хрватско угарског краља Људевита Јегаловића. Живео је од 1492 до 1527. У Суботици  је 1927. откривен и његов споменик. Маца коју је на скулптури у филму Јован Ненад пробуразио представља  уствари мамелучки култ против ког се он (по убеђењу сценаристе) борио и дао да му све следбенике до једног  потамане  док је из Војводине истеривао Отомане. Мамелуци – ратничка каста из Египта која је владала Египтом и Сиријом између 1250 и 1517 су дошавши као појачање отоманске империје у нас наводно искварили србадију у то доба Јованово својим култом посвећеном мачколикој богињи Бастет (коју сви знамо из спота Кејти Пери “Дарк Хорс”) кћерци Ра и богињи плодности и сексуалних уживања којој се од 2890. пре Христа клања. Искварили су их да се окрену обожавању ђавољих работа и нечастивих дела па Ирену и даље прати клетва из њеног села од које јој је свака могућа романса пресела јер кад год се сексуално узбуди ова наша соса из Бачке трансформише се од мирне лалинске жене до дивље црнопантерске мачке.

Оливер наравно неверује у ове испричане му приче за пред спавање и сав очаран Иреном упућује јој молбу за удавање. Као што га је брзо пустила у стан после два клика наша мјау мјау дика пристаје да се уда за свог новог познаника.  Исхитрена свадба у ресторану БЕЛГPEJД се одвија уз инструментал тамбурашких свирача: Кад се циго зажели медених колача он пошаље циганку у село да врача.

Један раздрагани гост притом назове једног свата са младине стране  са КОМИКАЖЕ на шта га она упозори  да је то у Србији увреда и да значи лопов и бандит. Очигедно да сценаристи Девиту Бодину познавање језика наших народа и народности није била јача страна мада чини ми се да  можда имам решење за овај несрећно промашени термин. У већини сродних  језика у нашем региону се на конкретну увреду често одговара са: ко ми каже у смислу да је онај ко упућује критику хипокритски још гори од оног ког је прозвао. Тако КОМИКАЖЕ онда може да буде и лопов и бандит и нешто још горе.

То кратко предавањце из СФрегионалног међусобног вређања на свадби наједном прекида маркантна жена која прилази Ирени и назове је на српском: МОЈА СЕСТРА. Ирена се на то сва следи. Ова мистериозна жена појавиће се и у наставку Клетва људи мачака (The Curse Of Cat People) коју је режирао Роберт Вајз редитељ мјузикла Моје песме моји снови и првог биоскопског  филма Стар Трек.

Ко има прилике да одгледа филм Људи мачке из 1942. било на интернету или у кинотеци  имаће прилику да види како се са минималним буџетом остварују максимални ефекти. Као што ни финансијери у Стар Трек ТВ серији нису имали пара да сниме слетање посаде васионским бродом те су у ту сврху измислили телепортовање ни у РКО продуцент Вал Лутон није имао средства да прикаже трансформацију жене у мачку и обратно продуценти су се одлучили да све оставе прикривено велом таме из које се чују претећи звуци који подижу тензију.

Четрдесет година касније направљен је и римејк овога филма који је ове трансформације и приказује. У новој верзији (која тежиште даје не на нагонски страх већ на еротски набој) људи мачке више нису Срби већ међусобно комуницирају на шпанском. Иако је овога пута трансформација Ирене коју ту тумачи Настасија Кински врло пластична чини се да ју је било знатно страшније само замишљати. Иста та Настасија Кински играла је потом и исељеницу из Југославије у филму Маријини љубавници (Marias Lovers) 1984. као и жену Денис Квејду након чије смрти он одлази на босанско ратиште у филму Спасилац (Savior) 1998. Она је такође и ћерка Клауса Кинског који се прославио у филмовима режисера хрватског порекла Bернера Стипетића званог Херцог. Али то су све неке приче које ћемо вам у Забавнику испричати неком од следећих прилика.  Овде ипак остаје још једно питање које би требало расветлити.

Требало би на крају ове приче изнаћи решење зашто су баш Срби представљени у првој верзији као Људи мачке. Можда нам употреба шпанског у римејку из 1982. док је у току био рат Британаца на Фокландима могао бити добар путоказ. Савезници још увек нису били сигурни 1942. којем ће се Срби приклонити царству – да ли њиховом или немачком рајху те ова трансформација главне јунакиње може бити индикација управо тога. У време кад је сниман овај филм Луи Кинг је приказао остварење Четници борбена герила (Chetniks Fighting Guerillas) који је нереално егзалтирао борбе војске у отаџбини нажалост ситуација на терену га је ускоро демантовала јер су четници све више колаборирали са немцима а све мање против њих. Филм Chetniks Undercover који након тих сазнања постаје само Undercover говори нам иностраној о филмској слици која покушава да што верније ослика туробну реалност. Тако и Људи мачке из ’42. вероватно својим имагинаријумом осликавају сасвим реалан страх Америке од губитка Србије (већ испрошене ћудљиве невесте) као кључног савезника на Балкану. Не заборавимо још је Толкин (1892-1973) у својој биографији открио да је његова Средња Земља дисторзована слика Европе за време Великог Рата а домен сила зла Мородор – Балкан баш због тога што се рат распламсао са тог подручја. Све бајке имају своје архетипско упориште у суровој стварности па и ове најневероватније  – филмске.

за П.У.Л.С: др Младен Калпић 

Следећи текст

  Cat people, Film, Mladen Kalpić, Srbija i Holivud