Што сам старија и више се занимам речју и литературом, постаје ми јасније да не треба да се чита много ‒ како смо научени ‒ већ помало и снажно, и само она дела ‒ ако је могуће ‒ која нас ломе и након којих се осећамо као након јаке прехладе, исцрпљено и с бољим имунитетом. Тело клоне, буде му тешко, али изнађе начин да се опорави и да се врати старом ритму, можда опрезно, с новим знањем.
Култура нарцизма је књига коју сам дуго тражила и добила је скоро на поклон, а која је објављена 1979. године, седам година пре него што сам се родила, и свих ових дана док сам је читала ‒ као да је разговарала са мном и тумачила ми моју свакодневицу.
Аутор књиге, писац и историчар Кристофер Лаш, написао је обазриву и разумљиву критику америчког друштва у јеку капиталистичке оријентације, превасходно говорећи о епоси у којој је живео, не штедећи пера ни све оно што је претходило узбурканом двадесетом веку. Развојна линија је јасна ‒ средњи сталеж који је одувек био најбројнији ослободио се ропства и његова је слобода виђена у новом радном окружењу у којем није ‒ због недостатности образовања ‒ могао да буде на руководећем месту, већ је био тек шраф у систему. Тако ослобођен, имао је потребе које управници компанија нису желели да занемаре, али нису хтели ни да задовоље, па је генерисан низ нових животних датости ‒ појединцу, касније и читавим заједницама, понуђен је нови систем вредности: породице ће живети саме, без видљивог уплива других, очеви ће одлазити на своја важна пословна места како би прехранили породицу, а мајке ће остати код куће да поведу своју децу на добар пут и кад затреба ‒ буду адекватна замена за оца. Ратоборни радници и пољопривредници били су на неки начин незаустављиви, препознали су дах новог тренутка у којем је нешто радикално требало да се предузме, а њихову свежу крв осетили су они који су се плашили коренитих друштевних промена, јер за њих, чини се, никад није згодан тренутак, па је раји понуђено опште образовање и држава благостања, како би се зли дуси умирили.
На овој клацкалици, између потреба елите, односно богатих појединаца и управникâ капиталистичког система, и, обичним речником речено, обичног човека ‒ нашао се канап који је везао једне за друге, а то је слика, без речи и тона, само слика која је одузела човеку све сувишно, а задржала једино потребно ‒ површину у којој се не назире дубина. Родио се ‒ после много векова од зачећа ‒ нарцис и почео је да тамани све пред собом, помало аветски, а његов праотац није могао у томе да га заустави.
Кристофер Лаш, иако није психолог, врло вешто разобличава нарцистички модалитет и разуме оно што и ми данас знамо ‒ да се нико не рађа опседнут собом, већ да се та опсесија развија с временом, као реакција на животне неприлике, а ево како: тамо где недостаје искрена брига према детету или тамо где је дете емотивно и духовно занемарено, оно ће стећи нарцистичке карактеристике зато што га нико није понеговао, нико му није омогућио да своје емотивне потребе испољи тако да оне буду уважене и кад је неопходно, санкционисане. Једном речју ‒ нарцизам је људски одговор на нељудске услове живота, упркос материјалној стабилности.
Аутор не пориче можда племените намере технократа ондашњег режима ‒ ко би знао какав је човек дубоко у души ‒ али сведочи непријатним последицама које се могу променити само на један начин, уколико се друштво успропне против капитализма и омогући учење моралних вредности које су занемарене.
Међутим, како се догодило да се човек оволико окрене против себе и да напусти своје језгро, а да помисли како је спасење у привидним сликама којима смо свакодневно окружени? Иако се важне промене у историји увек виде, неке оку промакну зато што нису у вези са оним што је на површини и рационално, већ дубоко у нама, коренито и непробојно. Свет се ‒ то већ са сигурношћу можемо да кажемо ‒ прелио из страшних ропских верига у добровољне, па иако му је дато да буде ослобођен, он није постао слободан. Мења се естетика, али суштина остаје иста; људи су данас ‒ а то је идеолошки и време аутора књиге ‒ можда највише робови у историји света, више него и у доба када робовласништво није било метафора, већ пука реалност.
Проблем америчког и светског капитализма огледа се у врло једноставној истини ‒ човеку је дат привид материјалне сигурности како би се омогућио друштвени напредак, али му је с тим привидом дата и привидна слобода, односно илузија да о било чему важном одлучује, па је његово биће сведено на једну тачку која са другима тачкама није повезана јер би повезаност омогућила мрежу деловања које није у интересу капиталистичког магната. Омогућено је да се сви људи образују и постало је законом кажњиво уколико родитељ своје дете не упише у школу, а онда је школски програм написан тако да задовољи не потребе најбољих ђака већ најгорих и тако образовање унизи, градећи илузију о масовом просвећењу. Зашто Кристофер Лаш ову појаву доводи у везу са нарцизмом? Зато што ‒ једнако попут заљубљености у себе ‒ и масовно образовање ствара привид да се учи и да се млад човек образује, а он стиче диплому и радно месту у систему који га није научио изврсности, већ просеку, и тишини, а не побуни.
Интересантно је питање историјског тока у књизи. Гете је једном написао да човек који мисли да је биће тренутка, несвестан колективне прошлости и будућности, не разуме живот и требало би га поново подучити смислу, а тако је некако и са савременим човеком и с онима који су предмет Лашове анализе. Дат је прикладан рецепт како да се живи у двадесетом веку, данас је исто: треба се ослободити намета предака, историје уопште, јер је то непотребан баласт, о будућности се свакако мало зна, па ни о њој не треба размишљати; остаје садашњост као једина релевантна димензија у коју се сливају све потребе и сва хтења, и човек у њој ‒ научен како да привуче туђу пажњу, можда њоме да се поигра, али не и да се за другог веже, јер везивање је попут историјског континуитета ‒ омча око врата.
Таквом појединцу у овом комплексном свету потребна је потпора како се не би распао, она је потребна сваком, и добиће се у исто тако комплексном бирократском систему кроз различите институције подршке које ће ослабити његову снагу и преиначити га у слабића. Кристофер Лаш пише како се у Америци ретко која мајка ослања на свој инстинкт у васпитавању деце, те често позива различите службе које треба да јој помогну да родитељство добрано кроји, али које се насилно и непотребно интерполирају у породичне односе који нису за сваког да их на позорници гледа. Онда она не стиже да се искрено посвети своме детету које бива тржишни пројекат, зато што распета на стотину страна, често без супруга, покушава да буде и отац и мајка. На симболичком плану таква расподела снага има неповољне последице ‒ свако коме је дата туђа улога не успева честито ни своју да одигра, па уместо да се мајка стара о топлини дома, она је чувар, тако и мање заинтересована за дете, временом хладна или да цитирамо Кристофера Лаша: нарцистича мајка обасипа дете загушујућом но емоционално хладном пажњом.
Овде је, на неки начин, корен свеколиког зла које је ‒ као у оном роману Михаила Булгакова ‒ постало толико очигледно да га нико не може заобићи или правити се да га не види. Психолог Скот Пек у једној својој књизи каже како су лењост и нарцизам два најснажнија изворишта зла, алудирајући на људску инертност, жељу да се упркос неприликама не мења, да остане исти, а то је и унутрашњи механизам сваког нарциса. Овај психички поремећај, све чешћи у људској популацији, настао је у примарној друштвеној ћелији, у породици, тамо где због посла и других обавеза родитељи нису стигли или нису могли да се посвете својој деци онако како би то надаље омогућило здраво детињство. Нарцизам ‒ у општим цртама ‒ подсећа на звоно, унутра је празно, споља јечи. Није било прилике у раном узрасту, у такозваним формативним годинама, да се дететово биће испуни смисленим духовним садржајима, превасходно тананом емотивношћу и бригом, па су неизречене потребе остале незацељене, иако су таква деца стасавала у несиромашним породицама. Или да се овако каже ‒ дете је било подмирено, сито, но гладно само у једном: на пољу емоција и блискости, јер лакше га је подмирити материјално, него духовно, ово друго тражи труд, да се буде активан, дакле ‒ не лењ.
Нисам ‒ чини ми се ‒ још увек објаснила зашто сам трагала за овом књигом и зашто, кад сам је прочитала, о њој пишем. Сувишно је елаборирати интуитивне премисе, свако их чува у себи, оне су део сопства и није неопходно да се увек другима представе. Ипак, наслов књиге, премда обичан, крије дубину, а парадоксално ‒ врло речито говори о празнини. Нарцизам се култивише или узгаја и није случајно зашто у оваком обиљу ниче. Као и сваки културни феномен, не настаје случајно, већ плански, с важним циљем који не мора на први поглед да буде јасан. Култивисање нарцизма на неки је начин ‒ култивисање празнине. Природне науке ће с правом приметити како ничег празног око нас нема и то је тачно, зато што то појачава овај феномен о којем Кристофер Лаш пише ‒ празнина није фактичка, она је умишљена и зато још стварнија од стварности. Уколико бисмо некоме ко греши логички предочили да празнине нема, он би ‒ уколико је трезвен ‒ поверовао у оно што чује и занемарио би примарни суд. Међутим, тешко је логички разрушити дубоке и личне фантазме, јер њихов корен није у видљивој стварности. Другим речима, како некоме ко слуша празну плочу одмалена објаснити да се она може и другачијим садржајем испунити?
О каквој празнини аутор књиге говори?
Говори о празнини духа. На једом месту чак и каже како је данашња клима терапеутска, не религијска, мада ауторово религијско становиште остаје у књизи неоткривено. Модерне терапеутске струје понудиле су ‒ попут лека за главобољу ‒ краткорочно решење, да се дубоки извори туге занемаре, они само могу нанети још више бола, па се пажња усмерава на садашњи тренутак и човека у том амбијенту, а то значи: све оно што је изван нашег непосредног делокруга, нарочито нематеријална симболичка раван ‒ терет је којег се морамо ослободити. Ово звучи у малаксалим часовима као ослобођење, наравно да сваки човек покаткад чезне да са његових плећа спадне терет, ако ли га предуго тегли, настаће туга, али ‒ овакво ослобођење води у трајно душевно ропство и на тој тези аутор књиге, чини ми се, инсистира. Човек не може да буде задовољан уколико је сам, а биће сâм онда кад све друго и све друге око себе доживи као баласт, не као позив да узрасте и да се мења. Оно што савременом човеку недостаје јесте загледаност нагоре, а он се понаша тако јер му је вишедеценијски корпоративни систем омогућио да не буде роб, већ ковач своје среће, али на рачун других хоризоната егзистенције. И ето парадокса на који књига указује ‒ роб се ослободио верига и постао је самосталан, али га је то коштало дубље везаности за различите изворе привидног задовољства. Некад су робови били угњетавани и неписмени, међутим, чували су у свом личном завичају меру за вредност и морал. Данас је робовласништво архаични модел уређења и човек очигледно више није тамо где је некад био, али се није много ни помакао, јер празнину која му је поклоњена није имао чиме да испуни.
Култура нарцизма Кристофера Лаша својеврсни је уџбеник (и) нашег времена. Он математички тачно дефинише проблеме и даје хуманистичко решење ‒ без загледаности у смисао који нас надилази не можемо се ничем добром надати. У данима који су опхрвани нелагодом и стрепњом оваква књига није утешна, али која је добра икад у историји била таква? Ова нешто друго чини. Омогућава читаоцу да своју тескобу аналитички устроји, да би онда могао нешто поводом ње да учи. Шта то, питамо се. Можда да се оживи царство витезова. Кристофер Лаш каже да су они нестали. Било би добро да се поново појаве, иако ће њихове одоре изгледати гротескно, као да не пристају овом времену, но напротив, тај анахорнизам могао би се и другачије тумачити. Баш зато што витештва данас нема или га има сасвим мало ‒ а бити витез значи бити добар и честит и поштен и искрено брижан према другима ‒ он нам је више него икад потребан. Једино ће витештво или морална дисциплина човечанство излечити овог малигног нарцизма који се раширио по читавом организму.
Медицина нам је рекла да тешки болесници могу оздравити, иако није објаснила како. Ова књига дала је одговор: једино љубављу и смисленим радом.
Кристофер Лаш – „Култура нарцизма” added by Биљана Ковачевић on
View all posts by Биљана Ковачевић →