Тиха сегрегација: Мобилност као класна привилегија

“Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.”

(Матеј 25: 35–36)

Улица је постала бојиште. Саобраћај одавно не припада свима. Право на слободно кретање је укинуто. Саобраћај је политичка арена, огледало класних односа и насилни израз друштвене неправде. Они који ходају, педалирају, који се котрљају у колицима или вуку своје ноге по истрошеним тротоарима – сви су они гурнути на маргину, затрти брзином, бетоном, челиком и моторним погоном. Ово је прича о класној борби у саобраћају. О неједнакости која смрди на бензин и издувне гасове.

Повод за писање овог текста је рушење скејт парка у Бору да би се изградио тржни центар. На месту заједништва, сустрета, мира и дружења долази храм капитализма, индивидуализма и крупног капитала. Порука је јасна – они који не доносе профит немају права да постоје.

Овај текст пишем из угла саобраћајног инжењера који је бициклиста и који долази из радничке породице у циљу да се отвори простор да се саобраћај сагледа из друштвено-хуманистичке перспективе.

МОБИЛНОСТ КАО КЛАСНА ПРИВИЛЕГИЈА

„Историја свих досадашњих друштава јесте историја класних борби.“

Карл Маркс

Класе нису пуке економске категорије – оне су релације моћи. Марксистичка теорија нам казује да су класе резултат производних односа: ко поседује средства за производњу, а ко продаје свој рад. Данас, те односе треба проширити: капитализам више не производи само робу – он производи простор.

Филозоф и социолог Анри Лефевр нам поручује

”Простор под капитализмом постаје комодитет, експлоатише се за профит, што доводи до социјалних неједнакости.”

А експлоатација простора је експлоатација човека. Тако настаје урбани класни рат.

Кроз саобраћај и урбанизам, богати присвајају оно што је заједничко – простор, време, безбедност и сигурност. Имућни могу да купе брзину, комфор, паркинг место итд. Сиромашни могу да чекају, ходају, избегавају смрт на пешачком прелазу. Као што је Роза Луксембург упозоравала:

“Капитализму је потребна некапиталистичка околина као услов свог постојања; он је присиљен да је уништи како би наставио своју акумулацију.”

Социолог Зигмунт Бауман у својим делима расветљава нашу причу, парафразирам: “Савремени капитализам ствара “одбачене људе” – оне који не могу да се уклопе у трку за профитом.” Ови одбачени, према Бауману, нису само сиромашни, већ и они чија егзистенција не служи тржишту: деца која не купују аутомобиле, пензионери који не јуре каријере, особе са инвалидитетом које не могу да трче за “текућим” ритмом капитала и сл.

Мобилност је постала класна привилегија. Може се рећи, да улица као проток капитала губи душу, постаје мртва зона отуђења.

АУТОМОБИЛ КАО МЕХАНИЧКИ ТИРАНИН

“Аутомобил је изумљен да би елита стекла до тада невиђену привилегију – да путује брже од осталих”

Андре Горц

Аутомобил је обликовао читаве градове, али не у корист људи, већ у корист крупног капитала. Аутомобил није неутрални технолошки производ, већ оруђе друштвене контроле. Филозоф Иван Иљич је упозорава, парафразирам: „Што се више друштво ослања на брза превозна средства, то више ограничава слободу кретања већине.“ Аутомобил је постао механички тиранин: узима простор, производи смрт, загађује ваздух итд.

Годишње, аутомобили убију преко милион људи широм света. На хиљаде деце страда на путу до школе. Стотине хиљада се разболе од загађења. У Србији, као и широм Балкана, најугроженији су управо пешаци, деца и бициклисти. Крв на улицама постаје свакодневица.

Према извештајима Агенције за безбедност саобраћаја, у Србији, месечно једно дете погине, док 110 бива повређено у саобраћајним незгодама. На то треба додати и да сваки трећи дан једна жена погине и свакога дана буде повређено око 20 жена. Ту се страдање не завршава,  у просеку годишње у Србији живот изгуби нешто мање од 50 бициклиста и буде повређено око 1.400 бициклиста. А шта је са младима (15-30 година старости)? У просеку годишње погине око 100 и бива повређено око 6.100 младих лица!

Трагично је што држава не предвиђа и не пружа никакву психолошку подршку родитељима и породицама, нити им пружа било какву подршку у правним проблемима са којима морају да се суоче током кривичних поступака против починитеља. Од проблема и пропуста од стране креатора саобраћајне политике, надлежних министарстава, тужиоца, адвоката, обдукција, преко вештачења, па све до пресуда, систем ни у једном тренутку не види жртве саобраћајних незгода.

Ги Дебор, критичар капиталистичког спектакла, писао је: “Урбанизам је модерна реализација непрестаног задатка заштите класне моћи.” У Друштву спектакла, Дебор тврди да су сви људи у капитализму “робови” спектакла јер су заробљени у његовим лажним сликама и односима.  Аутомобил као технолошки спектакл је суверени господар града, а град постаје његов роб. И робови смо сви ми који ходамо поред тог господара.

Инфраструктура као класно оружје

Инфраструктура је огледало друштвених односа и приоритета. Она није само бетон и асвалт – она је репрезент политичке воље. Сваки недостатак тротоара, свака рупа на путу, свака зебра која недостаје, свака неосветљена улица у сиромашнијим четвртима је политичка порука. То је класна порука.

Урбанистичке одлуке често маскирају друштвену моћ под плаштом техничке рационалности. Тако се ствара град у којем су слабији грађани – старији, деца, особе са инвалидитетом – системски искључени из права на кретање. Њихова смрт у саобраћају није случајност, већ последица системског занемаривања.

Инвеститорски урбанизам, који се ослања на брзу комерцијалну добит, претвара јавне просторе у ексклузивне домене где су приоритет брза моторна кретања и материјална добит, а не хуманост и инклузивност.

Инфраструктура убија кад је пројектована за брзину и моћ. Када се приоритет даје булеварима и магистралама а не безбедном школском путу. Када се средства улажу у простор намењен за аутомобиле, а не у приступачност за особе са инвалидитетом. То је насиље подржано од стране крупног капитала.

Док крупни капитал прописује правила урбаног развоја, неадекватно дизајниране улице, паркови и игралишта постају симболи друштвене неправде – места где се не може осетити дух заједништва, већ само оштра подела између оних који могу и оних који морају.

Пре свега, улица је основни архитектонски простор града. Што значи, да није само у функцији моторног саобраћаја и крупног капитала.

Зоне удобности И зоне за преживљавање

Када се вредност простора мери искључиво тржишно, јавни интерес умире. Капитал кроји градове по својој мери. Тржни центри израњају на костима паркова, стамбени комплекси без школа и пешачких и бициклистичких стаза служе као споменици похлепи.

Са друге стране ексклузивна насеља имају све – широке улице, приватне паркинге, ограду од „непожељних“ и “одбачених”. Сиромашни добијају периферију – без превоза, без тротоара, без права на кретање. Капитализам дели свет на зоне удобности за богате и зоне преживљавања за сиромашне.

Право на град није само право на приступ већ и право на преобликовање града према нашим потребама. Али то право је узурпирано. Мултинационалне корпорације, аутоиндустрија и инвеститори диктирају правила.

Tиха сегрегација

„Аутомобил ствара друштво у којем је брзина привилегија богатих, док сиромашни остају заробљени у непокретности.“

Иван Иљич

У свету где аутомобил влада, непокретни су они без њега. Деца која не могу безбедно до школе. Особе са инвалидитетом које не могу преко ивичњака. Старији који не могу прећи улицу пре него што семафор затрепери. Сиромашни који немају ни аутобуску карту ни своју линију превоза. То је системска дискриминација.

Џејн Џекобс је сањала градове за све, парафразирам: „Градови успевају када нуде економске, друштвене и културне могућности за све.” Али наши градови су изграђени за точкове, за брзину, за привилеговане. Пустити тржиште да управља судбином човека и природе води ка уништењу друштва. Ми живимо то уништење – на свакој раскрсници, у свакој улици.

Ако немаш аутомобил, ти не постојиш. Тржиште рада теби није доступно. Не можеш до лекара јер нема линије градског превоза. Не можеш до града јер си искључен. То је нова просторна класна баријера.

Простор не само да одражава друштвену структуру, он је и обликује. Зато су ексклузивна насеља ограђена, а сиромашни гурнути уз пругу, поред пута, без тротоара. Приступ простору постаје привилегија.

Тржни центри, који ничу на сваком ћошку, нису за свакога. Они су приватни простори маскирани као јавни. Приступачни само онима који могу да плате. Паркови нестају, а паркинг расте. Једном речју, капитализам у просторној форми.

То је тиха сегрегација. У име ефикасности и брзине, одбацујемо људе.

КО ШТИТИ ПОНИЖЕНЕ?

У Јеванђељу по Матеју, Христос се поистовећује са најслабијима. Његова реч је јасна: „Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Матеј 25:40)

Свети Јован Кронштатски пише, парафразирам: „Тамо где је неправда према слабом, ту се Бог повлачи.“ А наши градови су места где се неправда свакодневно прелива преко улица, где деца гину на путу до школе, где стари не могу да ходају, где сиромашни не могу да преживе.

Свети Василије Велики нас је учио, парафразирам: „Одузети сиромашном оно што му припада није само неправда, то је насиље.” Из учења Светог Григорија Богослова сазнајемо: „Ништа не припада нама када други немају ни оно основно.” Одузети сиромашнима право на кретање – значи ударити на темељ њихове егзистенције, слободе и достојанства.

Православна мисао нас учи одговорности и жртви за ближњег. То није питање милостиње, већ правде. Свети Јован Златоусти каже: „Не омогућити сиромашнима да деле наша добра значи красти од њих и лишавати их живота.” Ако град не пружа заштиту најрањивијима, он губи своју душу.

Питање саобраћаја није техничко, већ дубоко морално. Ко има право да се креће? Ко има право на сигурност? Ко има право на живот? То су егзистенцијална питања.

Екологија, правда и солидарност морају да буду темељ просторног планирања. Улица није простор за профит – она је простор за сусрет, заједништво, живот. Сваки дизајн мора да одговори на питање: да ли ће штитити оне најслабије?

Етика је ништа друго до поштовање живота. Ако урбанизам не поштује живот, он је злочин. Ако саобраћај не штити слабије, он је оружје.

НЕКА БУДЕ БОРБА НЕПРЕСТАНА

На крају, ово није текст о саобраћају и урбанизму. Ово је позив на отпор. Свака пешачка и бициклистичка стаза која не постоји, свака улица без зебре, сваки тротоар блокиран аутомобилом – је место класне борбе. Ту се газе права, ту се ломе класе, ту се човек своди на статистику. Нема ту неутралности, нема стајања по страни. Или си уз човечност, уз све немоћне, понижене и обесправљене, или си уз точкове привилегованих.

Ернесто Че Гевара није узалуд говорио: „Ако дрхтиш пред неправдом, онда си мој брат.“ А како да не дрхтиш? Кад не можеш да пређеш улицу јер те систем гледа с висине, као да си сметња у његовом савршеном току. Кад гледаш дете како стоји на ивици, збуњено, јер нема где да крочи, јер му нико није оставио ни педаљ безбедног тла. Кад чујеш вест о још једном животу угашеном у саобраћају, јер „није било предвиђено“ да пешак или бициклиста ту има право на постојање.

Борба за улицу је борба за човека. Борба за слободу кретања је борба за достојанство. А борба за достојанство – нема крај.

Зато, нека буде борба непрестана.

za P.U.L.S.E  Igor Velić, master inž. saobraćaja

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)

  Društvo, Igor Velić, mobilnost, Saobraćaj