Москва, сајам и друга сказанија – Када сте мали издавач који је тек спознао дражи овог посла, први сајам књига је свакако један од великих догађаја које ћете увек памтити. Посебно ако ваш први сајам није само сајам, него сајам – у Москви!

Током путовања авионом моја московска пријатељица Ања ме je питала када почиње ярмарка и ја сам се већ тада, на самом почетку ове авантуре, благо узнемирила, јер шта је, забога, ярмарка и зашто ја треба да знам када почиње. Пријатељица ми је онда брижљиво објаснила да је книжная ярмарка управо оно због чега сам кренула у Москву, а затим натенане развукла тезу о разлици између ярмарке и выставке од којих је прва продајног, а друга изложбеног карактера, те будући да је српски штанд на московском сајму изложбеног карактера, ја сам с муком успела да разаберем две ствари – да ће моје сајамско искуство бити заправо выставка на ярмарки и да је мој фонд руских речи знатно сиромашнији него што сам мислила.

Са овом спознајом упутила сам се следећег јутра у 75. павиљон ВДНХ како бих са својим скромним бременом (једно једино издање наше новоотворене издавачке куће Darma Books) учествовала на Међународном сајму књига у Москви. Након што ми је једна старија Рускиња показала пут до павиљона успут ми причајући о историјату изложбеног царства ВДНХ, што сам ја чут-чут разумела са својим стидљивим руским, ето мене на сајму! Велики павиљон, а у њему штандови распоређени у три огомне сале, али уз помоћ плана лако сам пронашла српски штанд на ком су већ били наши људи из београдске Универзитетске библиотеке, професор Александар Јерков и наши писци Драган Великић и Владан Матијевић, као и песник Никола Вујчић. Након упознавања са овим великим људима из нашег књижевног света, распоредила сам књиге и флајере, укратко се известила о нашем програму и схватила да ћу у суботу учествовати у трибини Опыт работы редактором, због чега сам се мало унервозила.

Будући да сам већ две године радила на Београдском сајму књига и знам колико је тешко када не можете све време слободно да шврљате од штанда до штанда, умела сам да ценим ову јединствену прилику потпуне слободе да неометано шеткам и разгледам књиге.

Пошто немам појма о руском издаваштву, шетала сам насумично и покушавала да истражим шта би могло да ми буде интересантно, које издавачке куће ће ме привући добрим насловима, које дизајном, програмом или љубазним радницима. Тако сам упознала две пријатне представнице издавачке куће Феникс из Ростова на Дону, Ину Папеж и Јевгенију Толгоболскују. Оне су ми рекле да њихова кућа постоји већ више од 30 година (Парк Горког!, одзвањало ми је у глави, једва чекам да одем тамо) и да је веома позната по уџбеницима за основне и средње школе, као и стручним књигама за високо школство. Будући да Феникс није познат по белетристици, прошетала сам дуж штанда и прелиставала књиге из најразличитијих области, од психологије до езотерије, музике, медицине – и упознала Евелину Бљоданс, једну од њихових најпопуларнијих ауторки, но наше срдачно упознавање прекинула је група новинара и сниматеља из Канала России који су дошли да је интервјуишу.

Четвртак ми је прошао у сличном заносу, осим што сам више од сат времена разговарала са младим Артуром, студентом журналистике који ме је потражио ради интервјуа (како сазнати за једног чак и у Србији непознатог издавача попут мене и потражити га на сајму у Москви, то је вероватно тајна коју знају само тек стасали новинари). Осим овога, на штанду египатског издаваштва разгледала сам цртеже на папирусу и један ми је веома привукао пажњу. Дуго сам га гледала, а онда је представник египатског издаваштва само пришао, нешто нажврљао у ћошку ове слике и насмејао се.

Али петак! Петак је био савршен! И то не само због дана (јер у Москви је у септембру лето ако нисте знали –  чак сам успела и да изгорим на сунцу), него зато што смо ишли у Библиотеку инностраной литературы. У овој библиотеци је управо септембар месец посвећен српској култури, па је то била сјајна прилика за посету. Нисам много очекивала од овог догађаја – неколико речи добродошлице и полагање цвећа на споменик Милораду Павићу. Међутим, Руси су раскошни домаћини, тако да се ова посета претворила у један диван догађај који ћу дуго памтити. У дворишту нас је дочекао директор библиотеке и остали представници, међу којима је била веома расположена Светлана Горохова, директорка академије Рудомино и Јулија Созина (руководитељка Центра словенске културе), која ми се посебно свидела. Она нам је показала библиотеку и одвела нас у одељак посвећен српској књижевности. На зидовима слике Панчева, на полицама књиге од Киша до Ласла Блашковића и мојих бивших професора Михајла Пантића и Тихомира Брајовића. И уз све то чај и колачићи (попила сам много чаја у Москви). Библиотеци сам поклонила „Ану Свард“, прву књигу Николине и моје  тек отворене издавачке куће, а од Јулије сам као уздарје добила Кишову „Гробницу за Бориса Давидовича“ и „Старомодни начин удварања“, избор прича Михајла Пантића преведен на руски. А онда је дошло вече и одлазак у ресторан Тарас Буљба и моја шетња између два писца и три НИН-ове награде.

Субота и недеља су били једнако интересантни сајамски дани (шта може да не буде интересантно у упознавању руских људи и руских књига). Тада сам посетила штанд Молодая гвардия и од извесне Анастасије, ПР-а ове издавачке куће сазнала да су они најстарије издаваштво у Русији и да су једни од највећих издавача биографија на свету. Ту сам пронашла књигу о Тесли и Москви у 17. веку (Како да потрпам све ове књиге у кофер?, мислила сам). Онда сам решила да се посветим дечјем издаваштву и отишла на штанд издавачке куће Карьера пресс где ми је главна уредница Татјана Носева показивала најпопуларније едиције „Лама“, „Стройка“ и „Как сидеть с дедушкой“ (Дајте ми руских бајки, дајте ми руских илустрација, жили-были, Иванушке и Аљонушке, жар-птице, свега ми дајте). У исто време неко је чезнуо за енглеским дизајном. „Вилијам Морис“, узвикнула је Татјанина кћерка показујући шаре на мојој торби. (Ево ти Вилијам, а ти мени дај Федора Рожанковског, дај ми лисицу, медведа, дај ми миша шнајдера и патку са виолином).

У недељу ми је од египатског штанда достављен поклон – слика на папирусу.

Сајам се завршио у недељу и мени су остала још три дана у Москви. Сви претходни дани су били о књигама, а ова последња три су били књига за себе. Јахање коња у глуво доба ноћи, новодевечко гробље, Чеховљево позориште, гренчики, Рускиња Аљона и њена кћерка, глумци из последњег Звјагинцевог филма, стони хокеј и други стари совјетски апарати за игру, упознавање заљубљеника у српски у центру за стране језике, распали хостел у којем ми нису дозволили да платим ноћење, блуз на Николској, ватромети на Лубјанки, Зарядье, ноћни брод дуж Москве, концерт у центру где певају песме по Наталијином и мом избору и поздрављају госте из Србије, куповина огледала за којим ми је остало срце пре три године, поклоњене кошуље, изгубљени дечак из Владивостока, напокон пронађени Гогољев гроб…

Када сте мали издавач који је тек спознао дражи овог посла и када сте уопште мали, непретенциозни заљубљеник у Москву и уметност, онда је овакво путовање за вас више од сајма и више од Москве, онда је овакво путовање за вас више од свега што може да се донесе у Београд, посебно ако немате регистровани, већ само ручни пртљаг у који не сме да стане више од 10 кг.