Сведоци смо, бар тако су јављали ових дана, да је Москву захватила снежна олуја какву не памте у последњих 100 година. Сређујући неке своје папире, налетим на ову белешку од пре више од 30 година. Тада је Москва такође била под снегом, али је била ближа оном граду о коме су писали великани руске литературе. Нисам био у њој па више од десет година, и тада се није могла препознати изузезев по неким култним местима, као што је, рецимо Црвени трг (Красная площадь). Ево га запис.

Био сам недавно, али ипак очекивано, јер себи кажем пре сваког одласка у Москву, отиђи у музеј Андреја Рубљова.

Сложило се да могу. Један од возача у представништву, Ђера, кога сам питао како је најбоље да одем до тамо, а да ме нико не вози, јер хоћу да видим Москву ”изнутра”, понуди да ме кроз музеј проведе његова познаница која је дуго радила у њему и најбоље га од свих познаје. И добри Ђера који је знао све у том граду, од портира у хотелима до начелника у Министарству иностраних дела договори се са њом, објасни ко сам и како ћу да изгледам, и каже – чекаће те Зарија Белоусова испред кинотетра Нова Русија. И дода, немој да се уплашиш кад је видиш, Бог и живот је нису поштедели, али је један од најбољих људи које сам срео.

И тако, сутрадан у заказано време кренем, како ми је речено, тролејбусом број 10 који је полазио негде недалеко од хотела Београд 2.

Претходно сам питао људе који су чекали на станици где да сиђем :

-Где то должен быт возле кинотеатра Новая Росия …

Али нико тачно не зна. Сви одмахују главом. Возач тролејбуса гласно извикује имена станица. И тролејбус иде, иде и иде… Почиње да веје снег. Људи излазе и улазе. Московљани који се не возе таксијем и не иду из било кавих разлога у метро. Испаравају и магле прозоре кроз које се све мање шта разазнаје.

И ја тако, једини странац у том тролејбусу, вероватно налик на нестварну појаву са својим зеленим шалом и чудним каро шеширом. Они гледају у мене , ја гледам у њих. Силазе, одлазе у снежни дан. Други улазе, отресају са себе снег, и одмахују главом на питање:

– Где такой театр Новая Россия? Где мне вийти?

Почињем да се осећам нелагодно. Петнаест минута, двадесет минута, пола сата…Брисачи једва стижу да обришу снег који све више пада. Крупан, тежак, влажан снег. Пада ми на ум мисао да сиђем и да се вратим док нисам ко зна куда отишао. Али се сетим да сам се договорио са том чудном женом са лицем вештице како ми ју је описао Ђера, и не желим да одустанем. Никако не одустајем, возим се па шта буде. Људи излазе и улазе, само ја идем даље и рачунам доћи ћу до неког краја ако краја овој вожњи уопште има. И онда глас. Тихи али довољно чујан:

– Молодой человек. Вам нужно вийти когда водитель скажет Курский вогзал…

Окренем се и гледам, нико не говори сви гледају на другу страну. Поред мене старица, бабушка у похабаном и искрзаном кафтану са ваљенкама на ногама, увијена у стари руски шал. Прва мисао – мајка Сергеја Јесењина из његовог Писма матери:

«Ты жива еще моя старушка

Жив и я . Привет тебя, привет

Пуст струиться над твоей иыбушкой

Тот вечерный нессказаный свет.”

Гледам, лице изборано годинама, веома уморно. Има нешто што се не слаже, не уклапа… Да ли је то сенка жене из Живи и памти Валентина Распутина, или шта? И онда ми постане јасно. Њене су руке девојачке, неговане и чудно мирне, благе руке. Да ли је била, некада, као Пастернакова Лара или  наша Десанка ”млада и пуна нада” ? Да ли се десило нешто, нешто што је све променило, довело у њену кућу оне што су до јуче били задовољни ако их је удостојила погледа или било чега, било какве пажње? Није одала ничим да одгонетам њену тајну. Гледала је право негде испред, сама са собом, у свом свету, далеко од гомиле, од мене, од свега. А људи настављају да улазе и излазе, све више снега, магле у тролејбусу…

Почињем да верујем да ствари које се дешавају око мене, не дешавају се случајно, напротив. Сво време покушавам да се сетим где и када је изашла. А ја сам журио да нађем тај кино тетар Нова Росия…У неко доба чујем на разгласу:

– Следующая Курский вогзал.

Сиђем, пробијајући се кроз гомилу која је журила уђе, да се склони са те мећаве… У усамљеној особи која је стајала испод лампиона, чија се светлост пробијала кроз ројеве крупних пахуља, препознам, па скоро затрпану снегом жену која ме чекала и понудила се да ме одведе у Музеј Рубљова. Видно обрадована што сам најзад стигао, та чудна особа у лику жене средњих година, малог раста, у дугом црном кожном мантилу неколико бројева већем, који само што се није вукао по снегу…

Могу да замислим на шта смо личили људима који су пролазили мимо и све упадљивије загледали, мене са чудним карираним шеширом у браон Мурином капуту, њу мени до паса са најчуднијим па скоро несхватљивим кораком из рамена…Када смо, после поздрава и упознавања кренули, постало ми је јасно шта је то било чудно у њеном ставу, била је хрома… Она се буквално кретала као гусеница, змијоликим покретима а ја сам је пратио и питао се – где си, с ким си, и шта то радиш, Пајевићу?

Ово питање је изгубило сваки смисао чим смо прошли кроз врата комплекса у коме се налази музеј. Нико ме, никада није тако провео кроз историју, не само цркве и православља, већ и уметности, житију иконописаца од којих је најпознатији и највећи управо онај чије име носи. Није хтела да прими никакав новац говорећи да јој је истинско задовољство што је могла да проведе кроз музејски комплекс једног поштоваоца Андрея Рубљова. Захваљујући се Ђери (кога на жалост више нема међу живима) замолио сам га да однесе Зарији највећу бомбоњеру коју сам могао да нађем у тадашњим Соко Штарк продавницама у нашем престоном граду, и књигу о Хиландару на руском. Написао сам и пар речи захвалности које сам завршио са:

-Я вас никогда не забуду Зария Белоусова…

Милан М. Пајевић

  Andrej Rubljov, kratke priče, Milan Pajević, Moskva