Не пипај, не грли, не љуби

Дежурна струка препоручује: “До даљег, без грљења, руковања и љубљења…”.

Аутор књиге Не гледај, не додируј бихевиористички социолог Вал Куртис, из Лондонске школе за хигијену и тропску медицину, даје пандемијско објашњење штетности наших вековних обичаја и етикеције: каже како је поздрављање пољупцем и руковањем значило да особе имају толико међусобног поверења да међусобно могу делити микробе.

Разне нације су показивале различите нивое манифестације тог (како испаде суицидалног) поверења: у Паризу су, како кажу, била уобичајена два француска брза пољупца у образ (или у ваздух) звана “ла бисе”, у Прованси, код нас, у Русији, Египту, у Латинској Америци и на Филипинима три, а у долини Лоаре чак четири. А шта тек да се каже за маорски поздрав додиривањем носева?

Ауторка књиге Магија и губици: Интернет као уметност Вирџинија Хефернан сугерише да они који проповедају неговање навика “нису лидери за наше време”, да ће током пандемије свакако доћи до “промене парадигме” и да треба размотрити како Албер Ками у роману Куга пише о убитачно монотоном измишљеном алжирском лучком граду у којем је свима досадно па се посвећују гајењу навика, а тако везаним за навике недостаје им машта – предуго им треба да схвате да их смрт вреба, да је прошло време када је требало да престану да возе трамвај, раде за новац, куглају се или одлазе у биоскоп. Ово није прва пандемија (видети преглед у оквиру), нити први случај да један начин понашања улази у моду, а да други излази из моде у зависности од забринутости за јавно здравље.

Шкотска књижевница Енди Скот, ауторка књиге Један пољубац или два: у потрази за савршеним поздравом, подсећа у “Нешенел џиографику” да је током куге у 14. веку поздрављање пољупцима престало и да је поново оживело тек 400 година касније, после Француске револуције. У 2009. години поздрављање пољупцима је привремено обустављено због свињског грипа. Крајем фебруара 2020. француски министар здравља је саветовао да се смање “социјални контакти физичке природе” и нагласио да то “укључује и начин поздрављања”.

 

СОЦИЈАЛНА ИЗДРЖЉИВОСТ

То се широм света (овако или онако) поштује. Стручњаци за јавно здравље из више од тридесет земаља и партнерских организација Светске здравствене организације из европског региона повезали су се на даљину 5. октобра како би поделили искуства о “пандемијском замору” који се изражава као демотивсаност људи да се штите од заразе, али и као осећај самозадовољства, отуђености и безнађа.

Професорка здравствених комуникација на Универзитету у Ерфурту Корнелија Беч Хајсенберг објашњава да је страх мотиватор опрезног понашања, али да он нестаје када се људи прилагођавају претњи односно када на њега огуглају. То мора да забрињава епидемиологе, мада су искуснији међу њима упозоравали да обуздавање пандемија зависи и од социјалне издржљивости, а не само од доследности и дужине ограничења.

Није без далекосежне симболичке важности ни то какву су замену инфлуенсери, владаоци и ини лидери јавног мњења пронашли, на пример, за (инфектолошки сада неприхватљиво) руковање, које је од асирског краља Шаламанасара ИИИ или од Хомерове Илијаде и Одисеје до данашњих дана носило поруку о поверењу (“ево празне руке, без оружја сам”). Сада се неки људи поздрављају ударцем ноге у ногу, онако са стране, затвореним песницама као боксери пред меч, боцкањем лактовима (које би у нашем разумевању говора тела у нормалним околностима могло да значи “лактање”, гурање, пробијање без бирања средстава, “гажење по мртвима”, а у мало измењеној гестикулацији – инаџијску псовку “ево-ти-га-на”).

Како би рекли млади доктори друштвених наука, “судећи по владајућем наративу”, примерено би било да је прихваћен тибетански традиционални поздрав који је збунио Бреда Пита када су га током снимања филма Седам година на Тибету препознали на улици – сви су му се плазили. Нису му се ругали попут неваљале деце, већ су га поздрављали показујући му тим традиционалним гестом да нико од њих није реинкарнирани зли краљ Ланг Дарма, познат по свом црном језику.

Узимајући све ово у обзир, може се рећи да је медицински оправдана промена етикеције симболички одраз дубоких поремећаја изазваних пандемијом који значајно утичу не само на здравље људи, већ на породичне и личне односе, на ментално стање, економију, политику, друштвени живот, културу, образовање, медије, здравство, безбедност, науку и технологију, комуникације, кретање људи…

У књизи Психологија пандемије клинички психолог у Одељењу за психијатрију на Универзитету Британске Колумбије у Ванкуверу Стивен Тејлор анализирао је подужи списак стресова повезаних са пандемијама: претња сопственом здрављу и вољенима, конфузија у процењивању озбиљности заразе и дужине њеног трајања, личне финансијске тешкоће које могу настати ако хранилац породице није у могућности да ради због болести, претња несташицама хране и лекова, озбиљни поремећаји рутине, одвајања од породице и пријатеља, социјална изолација или затварање школа. У међународном истраживању спроведеном почетком новембра 2020. у 14 земаља о томе како је вирус корона утицао на лични живот људи YouGov (видети табелу), скоро половина (48 одсто) Данаца, 29 одсто Италијана, али само 9 одсто Кинеза каже да су од почетка пандемије њихови породични односи постали затегнути. Данци и Индонежани најчешће (35 одсто) кажу да су погоршана њихова пријатељства. Скоро четвртина (24 одсто) испитаника у Уједињеним Арапским Емиратима, сваки пети Индонежанин (21 одсто) и 15 одсто Американаца, Британаца и становника Хонгконга каже да је њихова љубавна веза због вируса постала затегнута или да је чак окончана.

Жиг вируса

 

 

Како се пандемија вируса корона одразила на везе и пријатељства многих људи широм света?

Размишљајући током пандемије вируса корона о својој романтичној вези, или о односу са члановима породице који нису ваши романтични партнери, или о пријатељствима, шта сте од следећег доживели?

 

БЕС И СВАЂЕ

Пандемија је негативно утицала на ментално здравље скоро две трећине (65 одсто) Британаца, 63 одсто Хонгконжана, 62 одсто Италијана, 44 одсто Немаца. Једно британско истраживање о променама у менталном здрављу и благостању становништва налази да је у периоду ­2017–2019. повишен ниво психолошког стреса пријављивало 24,3 одсто одраслих особа, а да се у априлу 2020. њихов удео повећао на 37,8 одсто, што је повећање за 13 одсто.

Више нивое депресије, анксиозности и усамљености у јуну и јулу 2020. британски истраживачи уочавали су чешће код особа између 18 и 34 године и код жена, него код старијих мушкараца; чешће код одраслих особа које живе са децом, него код одраслих који живе без деце; чешће међу старијим особама којима је препоручено да се посебно штите, него код људи сличне старости којима није препоручивано да се штите.

Већина (1255 од укупно 2237, односно 56,1 одсто) анкетираних средином јула 2020. у истраживању британског “Часописа Краљевског удружења за медицину” изјавила је да се због ковида 19 свађала, осећала бесном или да се разишла с неким, чешће од просека особе млађег узраста и оне с које се суочавају са значајним финансијским потешкоћама због прекида рада током пандемије, црнци и припадници мањина.

Испољавање беса је повезано и са нижим нивоима поверења у начин на који је Влада Велике Британије контролисала ширење ковида 19, а петина анкетираних (22,4 одсто) суочила се с неким или некога пријавила због непоштовања заштитних мера против ковида 19. Чешће су испољавали бес и улазили у сукобе они који су се више ослањали на информације о ковиду 19 из друштвених медија.

У том контексту, истраживачи Краљевског удружења за медицину констатују да смањењу напетости у заједници може помоћи разоткривање теорија завере и дезинформација које су се брзо шириле друштвеним медијима, упркос томе што они имају најлошију оцену тачности и поузданости.

“Генерално, што су више изван контроле над животним околностима, људи су више под стресом због онога што се догађа око њих, а што имају мање социјалне подршке, утолико су рањивији, неприлагођенији и несналажљивији”, констатује професорка клиничке психологије са Универзитета Таусон Бетани Бранд у разговору за магазин “Политико”, који је анкетирао више од 30 мислилаца на тему “Корона вирус ће трајно променити свет, ево како…”

ШПАНСКА ГРОЗНИЦА, ЧАРЛСТОН, ВЕЛИКА ДЕПРЕСИЈА

Судећи по аналогијама са некадашњим догађајима, када се ова пандемија заврши, људи ће одговорити истим осећајем олакшања и потрагом за заједницом, за задовољствима и за ослобађањем од стреса, сматра професорка друштвених наука и историје на Универзитету у Пенсилванији Мари Франсис Бери. Иако је однела више жртава него Први светски рат (током кога је страдало 17 милиона људи), пандемија шпанске грознице 1918–19. (која је однела између 20 и 50 милиона људи) дугорочно ипак није много обликовала навике људи. По окончању рата и епидемије многи Американци тражили су безбрижну забаву. Младе жене, које су у Америци тек тада могле да гласају у складу са 19. амандманом, мазале су косу, посећивале тзв. speakeasy (говори тихо) места на којима се илегално точио алкохол и играо чарлстон.

Аутор књиге Велики грип: прича о најсмртоноснијој пандемији у историји Џон Бери сматра да је то зато што тадашњи пандемијски стрес није био континуиран као овај садашњи. Први талас те пандемије био је релативно благ и није прекидао дневне ритмове људи. Онда је у многим градовима уследило неколико месеци релативне нормалности. Други и трећи талас, током којих је у Америци свакодневни живот био највише погођен, трајали су не дуже од неколико месеци. Треба додати и то да пандемија шпанске грознице није била у центру пажње медија, у којима су доминирале ратне теме.

Велика депресија 1930-их, која је трајала читаву деценију и имала разорне економске и социјалне последице, утицала је у већој мери на промену навика. И у каснијем периоду, који је био прилично повољан, многи Американци су се сећали недаћа из 1930-их и бојали се, на пример, да одбаце било шта што би се могло показати корисним, подсећа професор социологије са Универзитета Северне Каролине у Чапел Хилу Глен Елдер, који је 1974. написао књигу Деца велике депресије.

Са Великом депресијом 1930-их многи пореде садашњу пандемијом индуковану економску кризу, коју Светска банка у свом извештају назива највећом рецесијом после Другог светског рата, а свакако разорнијом од финансијске кризе из 2008. године. Према дијагнози Међународне организације рада, у првој половини 2020. широм света је изгубљено око 400 милиона радних места. Светска банка је упозорила да око 800 милиона људи у свету можда неће моћи да задовољи основне потребе.

ПОЛИТИЧКИ УСТАНАК У НАЈАВИ

С проблемом сиромаштва и неједнакости не суочавају се само земље у развоју, већ и богате нације. Професор социологије на Харварду Тед Скокпол подсећа у поменутој анкети магазина “Политико” да 80 одсто Американаца нема финансијску сигурност – с некима ће бити све у реду, али многи ће се борити са губитком посла и породичним оптерећењем као самохрани родитељи или као чланови домаћинства са једним извором прихода.

Социјално најугроженији људи не раде од куће. Најчешће су запослени у услужним секторима или секторима испоруке, на пословима који их излажу већој опасности од контакта са вирусом корона. У многим случајевима њихова деца неће стећи образовање код куће јер родитељи неће моћи да их подучавају или ће у њиховим домаћинствима недостајати приступ брзом Интернету који омогућава учење на даљину.

Када се здравствена криза оконча, видећемо у којој ће мери бити збринуте богате, добро повезане и добро снабдевене заједнице, а у којој мери ће сиромашне и стигматизоване заједнице бити темељно уништене, каже Кети О’Нил, математичарка која је радила у финансијској индустрији и хеџ фондовима, да би се касније, разочарана, прикључила покрету Окупирај Волстрит. Она прогнозира да ће последице вируса корона вероватно за последицу имати нови политички устанак налик на Окупирај Волстрит 2.0, али овог пута много масовнији и са више беса.

У време када се свако својим јадом бави, збивања у сиромашним земљама остају ван пажње светских медија. На пример, веома мало је извештавано о генералном штрајку 250 милиона радника у јавном и приватном сектору и пољопривредника који је 26. новембра блокирао Индију, што је, по мишљењу неких социолога, можда најмасовнији раднички штрајк у историји. Како је известио Ројтерс, они су захтевали да буду повучене (неолибералне) промене закона о раду које су против радника и пољопривредника, да се обезбеди пензија и директни трансфер новца у износу од 7500 рупија (101 долар) свим породицама које зарађују мање од прага пореза на доходак и да се подели по 10 килограма бесплатног оброка по особи сваког месеца онима којима је то неопходно за преживљавање.

ВЕЛИКО РЕСЕТОВАЊЕ

Оснивач Светског економског форума професор Клаус Шваб изазвао је праву буру књигом Ковид 19: велико ресетовање, којом образлаже да је баш ова пандемијска криза, током које су владе изнудиле можда и далекосежну промену понашања људи, добра прилика да се ресетује глобални систем. Он сматра како постојећи систем не вреди крпити јер “новац из хеликоптера” ради помоћи привреди и запосленима води у нову спиралу задуживања. Сматра и да треба инвестирати у нову индустријску револуцију и припремати људе за будући период пошто ће Четврта индустријска револуција током наредних десет година доквалификовати више од половине садашње радне снаге чија ће преквалификација бити неопходна.

Швабову идеју о великом ресетовању током америчке предизборне кампање нападали су десничарски коментатори, на пример у магазину “Америкен тинкер”, а подржали неки људи из окружења новог америчког председника Џозефа Бајдена. Подржавали су је и поједини експерти из агенција Уједињених нација, Међународног монетарног фонда, Светске банке, али и људи из консултантске компаније “Мек Кинси” и низ утицајних бизнисмена, филантропа попут оснивача Фејсбука Марка Закерберга, или суоснивача корпорације Мајкософт Била Гејтса. Идеју о великом ресетовању подржао је и оснивач, извршни директор и председника Амазона Џеф Престон Безос, који је “тежак” 189 милијарди долара и који је захваљујући скоку цене Амазонових акција ове године увећао своје богатство за 74 милијарде долара.

КРАЈ РОМАНСЕ С ХИПЕРИНДИВИДУАЛИЗМОМ

По оцени професора социологије на Универзитету у Њујорку Ерика Клиненберга, пандемија вируса корона означава крај наше романсе са тржишним друштвом и хипериндивидуализмом. У Америци се види да тржишни модели друштвене организације катастрофално пропадају, јер је понашање (од досадашњег председника САД Доналда Трампа наниже) чинило ову кризу много опаснијом него што је требало да буде. По његовој оцени, дистопијски сценарио окретања ка ауторитарности је могућ, али он ипак верује да ће се ићи у другом смеру.

Ванредни професор политичких наука и аутор књиге Разбијање машине за пиће: глобална историја прохибиције Марк Лоренс Шрад даје занимљиву дијагнозу атмосфере у доба пандемије и обнове трке у наоружању и закључује како је Америка (и не само она) дуго изједначавала патриотизам са оружаним снагама, али да на вирус не можете пуцати.

Након упоређивања одговора различитих земаља на пандемију, професор на Високој школи за међународне студије Френсис Фукујама, онај који је 1990-их прогласио “крај историје”, сада закључује да за успешан одговор на пандемију нису били пресудни облици политичког система, већ капацитети држава, социјално поверење и лидерство. Он оцењује како су претрпљену штету импресивно ограничавале земље са све три предности – са компетентним државним апаратом, владом којој грађани верују и коју слушају и са ефикасним вођством. Земље са нефункционалним државним апаратима, поларизованим друштвима или руководством радиле су лоше.

Хенри Кисинџер је у “Волстрит џорналу” 3. априла предвидео да ће глобална пандемија “заувек променити светски поредак”. Чак и пре пандемије свет се драстично мењао – био је препун унилатерализма, популизма и неједнакости, који се могу приписати економској глобализацији, неолиберализму, па чак и избегличкој кризи. Међутим, пандемија вируса корона несумњиво је погоршала стање по свим овим питањима. Такође је створила много нових проблема који утичу на живот, друштво и свет, који никада неће бити исти након ове пандемије. Владе и људи у многим земљама прелазе из глобализма у изолационизам, из мултилатерализма у унилатерализам, из мултикултурализма у расизам.

Лидери се, констатује Хенри Кисинџер, кризом баве углавном на националној основи, али ефекти пандемије не препознају границе. Иако ће напад на људско здравље – надајмо се – бити привремен, политички и економски преокрет који је пандемија ковида 19 покренула могао би трајати генерацијама. Ниједна земља, чак ни САД, не може само националним напорима да савлада вирус.

Милан Милошевић

Izvor: Vreme online

  epidemije, Psihologija, Socijalna distanca, Sociologija, Vreme online