Појам границе је у епидемији коронавируса добио потпуно нове димензије. Мисли се на границе у најширем смислу – на државне границе, на општинске границе, на границе између демократских и ауторитарних система, на границе између ефикасних и неефикасних здравствених система. На етичке и етничке границе, на биолошке границе између полова, на границе из друштвених норми, на границе између и унутар симболичких система.

Коначно, на границе које пресецају простор у коме се доноси одлука који је живот вреднији, а који не, тамо где влада модерна државна еугеника коју су све до пре неколико дана заступале искључиво две државе, Велика Британија и Холандија.

Док су се све остале европске државе одлучиле на заштиту свих годишта, Велика Британија и Низоземска су на почетку епидемије стајале на становишту да не треба учинити ништа: неотпорнија популација ће умрети, млађи преживети и преко “имунитета крда” осигурати широку отпорност на корону.

Све су то границе о којима пише универзитетски професор из Беча Конрад Паул Лисман, највећи живи аустријски философ, у есеју под насловом “Нова похвала граници”. Текст је објављен у Спектруму, суботњем подлиску аустријског дневника Пресе. Лисман у њему описује друштво и културу које ће изронити на крају пандемије короне.

Каква ће бити Европа кад све ово једном прође, пита се Лисман и одговара: Биће то друштва која ће научити да цене границе сваког типа. 

Прву “похвалу граници” Лисман је написао пре четири године и односила се на миграциону кризу.

Одатле долази наслов о “новој похвали”. Читаоцима РТС-а и овог пута дајемо на увид превод Лисмановог есеја у целости:

Нова похвала граници

Како се времена мењају. За сваког слободоумног, хуманистички настројеног човека, границе су до јуче биле увреда. Јер границе ограничавају слободу кретања. Приморавају да се застане или тапка у месту. Прописују неактивност, стрпљење, чекање. Границе одашиљу сигнал: довде и не даље. Границе су напорно досадне. Границе се не уклапају у слику једног динамичног, експандирајућег, мобилног друштва, које не само да у многим областима иде до самих граница самоодржања већ би и да их прекорачи.

Став је био да, ако границе постоје, онда морају да падну – између политичких заједница и њихових економија, код технологија и правила понашања; свуда. Прихватити границе значило је оковати самог себе у ланце. Кад мислимо о слободи, мислимо да је без граница.

Сад је одједном практично преко ноћи све другачије! Границе се поново дефинишу и повлаче. Прелаз преко границе се строго контролише или забрањује. Људи се затварају у уском простору, физички одвајају од других. 

Физичке границе између индивидуа, историјско добро подложно преговорима, сад се подижу саморазумљиво у крутој дисциплини – један метар дистанце, још боље два. Вирус не само да враћа сећање на то шта границе заиста значе, већ зорно показује да одуство граница није увек и нужно позитивна вредност. 

Какво темељно сазнање да има ситуација које вапе за границом! Брзо ширење вируса стоји у саморазумљивој вези са глобалним путничким саобраћајем, са туризмом који је прерастао властити смисао, са олаким скоком преко читавих континената. Сходно томе, нови доживљаји границе представљају шок.

Границе: оно што никад није смело да се врати, вратило се омнипрезентно, одједном унапређено у кључни моменат свакодневице. Мере које предузимају све државе да зауставе Ковид-19, свеобухватна и радикална ограничења која су наметнуле људима, у супротности су са свим оним што нам је протеклих неколико деценија постало свето. 

Модерна се схватала као пројекат палих граница, не само у смислу истраживања, испипавања граница, или помицања граница сазнања, већ сасвим принципијелно. Становиште је било да су границе изгубиле употребну вредност у времену незадрживе оптимизације и самооптимизације човека, у епохи разуларених тржишта и бескрајног струјања робе, неуморног кретања по води, земљи и ваздуху, континуираних струја капитала, технологије и дигиталне комуникације.

И идеја уједињене Европе је живела од патоса падајућих, нестајућих, напретком обезвређених граница. Пад Берлинског зида, рушење Гвоздене завесе, нестанак граничних контрола, Шенгенски режим: све су то била искуства безграничности, која су одређивала свест овог континента у прошлим деценијама.

Али: најкасније од миграционог таласа 2015. поново су оживеле дебате о старим и новим границама. При томе су се у први план мање гурали безбедносно-технички, државно-правни или политички аргументи.

Напротив, у јавним расправама је доминирала онтологија границе. У смислу, да ли у свакој граници принципијелно лежи нешто што презире људе, нешто нехумано, у крајњој линији чисто зло, чији се повратак, ако уопште, мора пропратити протестима и побунама. За многе су границе изгледале као зли тотем предака.

Сад је одједном све другачије. У старој дебати о томе како избалансирати конкурентске захтеве за више безбедности и више слободе, оправдана брига за очување живота се гурнула у фокус и очас испрескакала све постулате слободе.

Нове границе које тренутно настају, тешње повучене него што смо икад пре могли да замислимо, данас не изазивају никакве протесте. У борби против вируса, у покушају да се групе високог ризика сачувају од заразе, границе се показују као неопходне за преживљавање.

И то важи не само у односу на државне границе, већ према свим свим физичким и симболички посредованим просторима у којима се границе појављују.

У овој кризи се показује да су традиционалне границе између националних држава постале одређујуће маркационе линије. Закон деловања је на страни држава, а не на наднационалним асоцијацијама и институцијама.

Где год се погледа, менаџмент кризе лежи на националним државама. Када се ради о томе да свој простор кретања сузи на минимум, човек слуша упутства националних и локалних власти. Када се ради о томе да се из иностранства доведу одлутали држављани, одједном свако зна где му је домовина.

Да битка против вируса, ако уопште, може да се добије само на глобалном нивоу, спада у парадокс тренутног развоја.

Али шта је граница у својој суштини? Изворно ништа више и ништа мање од једне физичке или мишљене линије која раздваја две ствари. Ко год је у стању да примети разлику у било чему, тај у ствари саопштава да види једну границу; ко код прави разлику, повлачи неку границу. 

Језиком философије, то значи да је граница уопште предуслов да се нешто примети и схвати. Кад би све било безразлично једно, не би било ничег да се види, да се идентификује и ничег да се сазна.

Сваки покушај да оно што видимо обухватимо у неком појмовном поретку, значи повлачење границе. Свако сазнање почиње на исти начин: ово није оно. Свака дефиниција је повлачење границе.

Нешто се разликује од нечег другог. Између овог и оног пролази граница. Здрав и болестан, инфицирани и неинфицирани, у карантину или ван њега, у Тиролу или у Баварској: То су различитости које маркирају актуелне границе. И само ако те границе прихватимо и повучемо, схватићемо шта се догађа и каква је наша одговорност деловања.

Наша свест је актер и резултат, узрок и последица таквог повлачења граница. Нико још није рекао “ја”, а да тиме већ није повукао границу између себе и другог. У бољим временима радо смо се играли са различитим идентитетима и замагљивањем граница између њих. Поигравали смо се концептима дионизијске безграничности и утапали у фантазије идентитета без граница. 

Сада кад је постало озбиљно, граница одређује оно што јесам – или сам припадник ризичне групе или сам опасност за друге. Граница између “ја” и било ког другог, метар-два ненасељене зоне раздвајања, надзирана социјална дистанца, све је то у функцији класичног санитарног кордона.

Линија разграничења спасава живот. Карантин као место максимално чуваних мини-граница демонстративно доводи у фокус ту тако радо критиковану функцију границе, чију егзистенцију нас је било срамота да признамо. Између њих унутра и оних напољу нема више физичког контакта, све је усмерено ка томе да се и најмања могућност додира укине. Представа да виртуелна комуникација компензује та ограничења је илузија.

Границе, како год су повучене, у свим оним областима у којима их срећемо, стављају нас пред прастари морални проблем: Was soll ich tun, шта треба да радим? То чувено питање које је Имануел Кант рачунао у темељне философске постулате, добија праву драматику тек у случају избора, кад се формира у односу на неку границу, блокаду или забрану.

Тек је божја забрана да се једе воће са Дрвета сазнања добра и зла навела људе у рају да поставе питање: шта да радимо? Без забране, без границе, то се питање не би поставило. Где је све допуштено, ништа се и не догађа. Границе сужавају могућности и тиме провоцирају да се нешто покуша, замисли или представи. Оне воде у протест, у знање, у сазнање.

Границе изазивају и воде ка прекорачењу граница. Млади који демонстративно пркосе тако што се договарају за corona-parties и корона-журке, зорно показују управо ту димензију границе.

Али ако се границе и прекорачење граница меусобно условљавају, важи и обрнуто: Свако прекорачење једне границе повлачи за собом питање да ли је можда било боље и паметније да је та граница остала интактна.

Позиви у монотоно пасторалном тону да се остане код куће и избегавају контакти са припадницима ризичних група су једна таква граница коју је боље поштовати него пркосно тестирати.

Премало се обраћа пажња да управо у области социјалног живота границе имају функцију заштите. Свако правило, закон и пропис, сваки табу, свако право представља у ствари једну границу: довде и не даље.

Границе у буквалном смислу ограничавају наше деловање и понашање. На једну затворену државну границу, онако како су моментално испресецале Европу, човек дође и стане. 

Прекасно затворене спољне границе ЕУ сада смирују сваки покрет и шаљу путнику намернику једну једину поруку – врати се натраг. Ако та могућност још уопште постоји.

Нова правила понашања диктирају дистанцу, која са своје стране рађа историјски потпуно нове форме покрета – никоме да се не приближиш, устукни на време, правовремено застани, кад си у дилеми заобиђи. Још се никада нисмо тако понашали на улицама и трговима.

Акт хуманости

Оно што се код уобичајених критика граница радо заборављало, сада се открива као њихов главни задатак. Границе, наиме, имају способност да штите слабије.

Одбрана граница може да буде акт хуманости. У свету без граница увек тријумфују јаки. Изјава Фридриха Ничеа да су границе измислили слабији, требало је да служи као упозорење онима који су рушили границе. Снажнима и јакима не требају границе.

Ту перфидну логику разобличава и став неких, изнесен потпуно искено без цинизма, да вирусу треба ослободити што више простора не би ли се смирио. С обзиром на то да је претња вируса за младе и и здраве људе мала, те да као жртве углавном падају старији и болесни, треба одустати од мера заштите.

Осигуравање шанси оних које је живот обележио, а смрт начела, не стоји ни у каквом односу према претећем слому светске привреде. Другачије речено, хоће ли слабији живети или не, не одређује ритам опоравка цивилизације. Али ти који тако делују, заборављају да границе штите само онда када иза њих стоји моћ која их осигурава.

Лисман мисли на евентуални слом јавног реда и поретка до кога би могло да дође ако се здравствени системи неких земаља, као на пример у Великој Британији, сломе под притиском броја оболелих. Кина је за сада успешно савладавала те опасности, Италија није. У хаосу нема државних граница.

Границе су и даље свеприсутне као баријере, стубови и ограде, као контролни пунктови и тачке преласка на земљи, води и у ваздуху, у телу, срцу и глави.

Границе дефинишу политичке заједнице и државни суверенитет. Границе разликују људе по социјалним, културним, религиозним, језичким, етничким и медицинским критеријумима.

Границе као правила и норме управљају нашим деловањем. Унутар језика границе осигуравају јасну мисао и унапређују сазнање.

Али свака граница изазива могућности свог поништења, свака у себи носи властити нестанак, свака у свом бићу носи збуњеност и хаос за чије је спречавање управо створена.

И зато кад се приближава границама, где год да су оне повучене у стварности и у мисли, човек то мора да чини са опрезом.

Та вредносно контроверзна фигура границе није у временима короне поново измишљена, само је у пуној амбивалентности подигнута у фокус колективне свести.

Аутор: Конрад Паул Лисман

(приредила: Весна Кнежевић)

Извор: РТС

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E