Пре него што се уведу правне мере за „заштиту“ ћирилице, можда би требало размислити и о једном пропису по коме би свима који о ћирилици, језику, идентитету и култури појма немају требало забранити да о томе јавно говоре. Наравно, није лако донети критеријуме за утврђивање да ли неко о нечему има или нема појма, али постоје случајеви када је то очигледно и када би поменути пропис било лако применити. Један такав случај су садашњи министар културе и његови стратези за културу. Применом предложеног прописа, аутоматски би били прекинути већ неко време актуелни разговори о ћирилици а нацрт Стратегије развоја за културу завршио би на сметлишту, где му је по безвредном садржају уосталом и место.
Притом, треба правити разлику између актуелних разговора и озбиљних расправа о ћирилици какву данас користимо које трају већ готово два века. И то је први проблем: министар и његови стратези говоре о ћирилици у једнини, иако у нашем наслеђу имамо више ћирилица. Чињеница да имамо више ћирилица обавезујућа је на више начина: мора се рећи која се ћирилица штити, зашто се баш она штити и шта се губи ако се друге ћирилице – рецимо то тако, колоквијално – пусте низ воду. Тек када се то разјасни, може се прећи на однос између ћирилице и латинице. Када говоре о ћирилици, министар и његови стратези на уму имају једино Вукову ћирилицу, дакле ћирилицу која се уврежила у употреби негде у другој половини 19. века.
Бранити ту ћирилицу са позиција очувања идентитета и културног опстанка, како то раде министар и стратези, не само што је глупо, него показује и колико они ништа не знају. Свако ко изговори: „Питање језика и писма је једно од основних питања идентитета и културног језгра једног народа, тога смо сви свесни и то није само питање дефиниције, зато смо ми покушали да га означимо као битно питање, да га артикулишемо“, као што то министар изговара, напросто се мора дисквалификовати из озбиљних расправа о домаћем писму, језику и идентитету. И то не само зато што јасно демонстрира да не уме да се служи језиком, који би тобоже да штити а у ствари га разара (какав је у цитираној реченици однос између, рецимо, свести, дефиниције, означавања и артикулације? нема га, наравно), него и зато што се Вукова ћирилица не може бранити са позиције чувања идентитета и културног језгра.
Вукова језичка реформа напросто се не може видети другачије него управо као промена идентитета и одбацивање једног важног дела традиције и то баш из дотадашњег културног језгра. Прихватање Вукове ћирилице практично је подразумевало одбацивање читаве дотадашње, на другачијим ћирилицама писане традиције, у име једне друге, до тада у културном језгру занемариване „народне“ традиције. Вукова ћирилица никако не може бити „велики израз наше баштине“, како то неуко тврди министар; напротив, она је оличење раскида и одбацивања једне – писане – баштине у име друге – усмене. Она је симбол културне борбе и раскида. Гесло којим се и данас промовише Вукова ћирилица – једно слово један глас – пука је лаж. Више гласова је у тој реформи изгубљено јер Вук није нашао за сходно да у својој азбуци остави знак за њих. Са гласовима су се изгубили неки граматички облици, као и многе речи. Српски језик пре Вука и после њега – то су два различита језика, са свим последицама и губицима које таква промена носи са собом. Утолико, ту се и не ради о реформи, него управо о револуцији у језику.
Када се – рецимо то тако – предвуковска писана баштина преноси у послевуковски језички оквир, добије се пуки фалсификат. Добар пример за то је ноторни „Србљак“, једно од средишњих дела савременог „српског“ идентитета, које са средњовековним делима – српском црквеном поезијом – чији изворни текст и превод наводно даје, у ствари нема никакве везе. Бранити „српски“ идентитет и културно језгро Вуковом ћирилицом могу, да поновимо, само незналице које о идентитету и култури појма немају.
Али, ако одбрана Вукове ћирилице из угла очувања идентитета и културе јесте спорна, не би смели бити спорни демократски, народни, револуционарни принципи којима се водила његова реформа. Тим пре што су времена другачија, па се та борба више не мора водити са губицима које је она носила са собом у 19. веку. Вук је српски језик и културу отворио и према народу и према споља. Вук је тражио да култура буде демократска и да излази у сусрет навикама и потребама народа. Он је такође сматрао да култура мора бити у стању да општи са другим културама, да прима и размењује утицаје. У том смислу, његова језичка реформа учинила је лаком замену ћирилице и латинице у употреби српског језика. Ево, прочитајмо заједно изјаву министра културе:
„Енглески језик, чији је израз латиничко писмо, јесте у оптицају савремене комуникације и логично је да латиница постаје писмо првог спонтаног избора у, за нас, превеликом броју случајева и то је последица овог тренутка.“
„Engleski jezik, čiji je izraz latiničko pismo, jeste u opticaju savremene komunikacije i logično je da latinica postaje pismo prvog spontanog izbora u, za nas, prevelikom broju slučajeva i to je posledica ovog trenutka.“
Видимо, дакле, да је она подједнако бесмислена и на ћирилици и на латиници. Немуштом српском језику којим министар говори, ништа не одузимају нити му додају ни ћирилица ни латиница. Али, од министрове немуштости и неукости овде је важније скренути пажњу на то да он са својим стратезима штити Вукову ћирилицу из разлога који су до краја антивуковски.
Вук се управо водио начелом да „први спонтани избор“ мора имати примат у односу на све остало. Бранити Вукову ћирилицу тако што ће се правним мерама осујетити „први спонтани избор“ значи угушити дух Вукове реформе која је тежила да језик ослободи стега а његово нормирање учини зависним управо од свакодневне употребе. Другим речима, министар и његови стратези бране Вукову ћирилицу тако што убијају њен демократски и потенцијално револуционарни дух. Али, на то смо се већ навикли од „српских“ душебрижника и националиста: на крају се они увек испоставе као убице.
Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E
Srodni link: Saša Ilić – Strategija regresije kulture
О ћирилици added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →