Има неких малих сличности између филмова „Соларис” Тарковског, касније и његовог римејка са потписом Стивена Содерберга, Нолановог „Међузвезданог”, чак и Куаронове „Гравитације” са новим филмом Џејмса Греја названим „Ад астра” (до звезда). Њихово научно-фантастично ткиво није усмерено на сусрете са ванземаљским бићима. Напротив, у тематски различитим походима у свемир постоји мотив који је, у свим својим варијацијама, готово истоветан – човеково суочавање са болом.

И тај мотив је најизраженији  управо у Грејовој „Ад астри”. У том човеколиком филму у којем је путовање и суочавање са свемирским пространствима само згодно (а с обзиром на 50. годишњицу слетања Апола 11 на месец можда и нимало случајно) одабрана позадина за причу о сваколиком човековом болу: због суштинске усамљености, одбачености, емотивне промашености, губитка животних приоритета, због тешких разочарања…

У тоновима и у ритму неке врсте интергалактичког ноктурна Џејмс Греј нам прича причу о врхунском астронауту Роју Мекбрајду (Бред Пит). Њега је Свемирска команда Америке послала у мисију на Нептун како би ступио у контакт са својим давно несталим оцем Клифордом, научником и астронаутом у потрази за доказима о постојању живота ван Земље (Томи Ли Џонс), и тако спасио нашу планету од велике катастрофе…

Та на први поглед једноставна и праволинијска прича у Грејовој изведби поприма форму дубоко филозофске авантуре, са примесама фројдовске психоанализе. Упркос повременим акцијама, Грејов филм је пре свега путовање у унутрашњи емотивни живот Роја Мекбрајда током којег се откривају све његове рушевине. Оно што нам не показује сликом Џејмс Греј нам надомешћује мирним, функционално монотоним гласом Бреда Пита, са јасним циљем наглашавања велике празнине, усамљености и бола које Рој Мекбрајд доживљава и проживљава током целе авантуре.

Све је у овом филму сведено на људски ниво – суочавање са предпостављенима, са колегама, бандама на колонизованом и комерцијализованом месецу, са глобалистичким идејама и силом, са последицама човекових експеримената над животињама, са пропалим браком, личном одговорношћу, коначно – и са оцем и представама о његовој очинској фигури – и у томе и јесте тајна његовог успеха.

Друга, а можда и најважнија тачка ослонца је сам Бред Пит. Он носи овај филм и све је подређено њему. Као мајор Рој Мекбрајд он је беспрекорно хладнокрван под притиском, мајстор самоконтроле у кризним ситуацијама и апсолутни је посвећеник послу, али не на начин на који је посвећеник његов отац. Питов Мекбрајд не поседује ни зрнце егоизма.

Својом глумачком зрелошћу и готово нестварном фотогеничношћу Бред Пит се савршено уклопио у Грејову филмску замисао о непостојању живота на другим планетама осим на Земљи. Човек је сам у свемиру. Не требају му нови светови, треба му огледало. Човеку је потребан човек…

За улогу у филму „Ад астра” Бред Пит је заслужио номинацију за Оскара.

Аутор: Дубравка Лакић

Извор: Политика

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E