Глас, реч, језик… Ово би требало да буде некакав логичан редослед, а ако не, баш, логичан, онда некакав друкчији, а какав, ко би, то, знао!… и да ли ће се, икад, сазнати!… А, можда, и друге природе… или треће, итд. То је тако кад је све у далекој прошлости о којој, само, можемо да нагађамо.

Управо, то, чинили су научници, многи и из многих дисциплина… Претпоставке, једна до друге, прихватљиве или не, данас важеће а сутра… ко зна!…

Глас, реч, језик… А шта је пре гласа? Или, још, пре тог?…

Можда бол, крик, израз страха?… Можда изазван гест, осмишљена мимика или… Можда…?… не вреди, било, би, то, само, поигравање могућ(н)им одговорима, у сваком случају паранаука… Па, ипак, научници су размишљали, и требало је да размишљају нудећи какве-такве одговоре да би се задовољила знатижеља цивилизованог човека и изазвали други да размишљају и трагају за решењима…

Кад сам, пре много година, студирао филологију, важило је мишљење: људи су, у далекој прошлости, на више места на Земљиној кугли, у приближно исто време, почели да говоре…

Тако, тад…

А шта наука данас каже, не знам. Да ли је нешто одузела или додала тој тако јасној реченици, суду, тврђењу, такође не знам…
Знам, бар, мислим да је тако, редослед је: глас, реч, језик!…

О гласу, препуштам већем фонетичару у ужем смислу од мене; о језику, нек размишља већи лингвист од мене…

Овде ћу изнети шта сам сазнао о речи/речима и шта ја о том мислим…

Увек сам се чудио (да не употребим грубљу реч) научницима који се “спуштају” на ниво “обичног” света на неком форуму за заинтересоване/беспослене “масе”, у сали која је, више/мање пунија/празнија у зависности од јачине кише која пљушти/сипи напољу! И не, само, “спуштају”, већ и “звуче” као паранаучници! Објасне неки проблем, унапред се оградивши што их “масе” неће разумети јер нису научно “потковане”! Па, “масе” нису “жабе”! Па, тако, не сазнамо доказ којим наука нешто тврди! А баш бих волео да чујем ту “пресудну” реч и уверим се да ли сам је разумео или не! Не волим да ми неко унапред каже да сам глуп, нек ме увере, немам ништа против!…

Реч!… Мала, а колико значења!…

Мењају се и речи и речи о речима!…

Нпр., зна се да је Адам крив што је загризао јабуку (не Њутнову, ова је “мало” старија!), због чег су први људи и сви после њих, изгубили Рај. Знамо, то, из Библије, тј., Светог писма… Али… Види јада изненада!…

Наука не мирује, ни Рај није запоставила. Наука је утврдила, дошла до нових (!) сазнања (!) и сад се тврди следеће: не, није Адам крив што је загризао јабуку с Дрвета сазнања, него Ева, његова дружбеница, прва жена првог човека… они су наши далеки-пре-далеки деда и баба!

Научник од ког сам ово чуо (на јавном предавању, на “Коларцу”, у Београду) није изнео доказ (из разумљивих разлога, не наводим његово име да му не досађују с интервјуима). Само је саопштио. Натоварио “е(Е)вама” ново бреме! Ееееваааа, не Адам!…

У сали мук! Лепо се “чује” тишина! Ко се, том, надао?! С неба па у (рајска) ребра!

Да подсетим: Ева је створена од Адамовог ребра, зато и данашњи мушкарци имају једно ребро (с десне стране) мање од жена!…

Ева не Адам… дам… ам… м!…

И шта да “радимо” с тим?!…

Да наставим о речи… О речи које се мењају… О речима које мењају речи…

Реч “реч” је кратка, само три слова, нема, ту, много да се прича… рекла би моја тетка Вјера која је све р(ј)ешавала у ходу.
Е, теткице, било би лако да је тако…

Језик је велика тајна. Велика тајна је реч… (Узгред: да ли сте знали: ми не говоримо у смислу разумемо се речима него реченицама!)…

Да ли је прва изговорена реч последица инстинкта или подражавања?

Боже, како ли је звучао онај први глас од ког се састојала прва реч?! Да ли је тај глас био самогласник или сугласник? Или нешто треће? Нешто између?…

А има речи и “речи”…

Јесте ли приметили: има речи у неком језику које лако поновите, чујете их и изговорите. Неке теже. Неке не можете, не знате да изговорите све гласове јер их у вашем говору/језику нема. А има и таквих речи у неком савременом језику које вам личе на мљацкање, стругање, крцкање, мрмљање, пиштање, цијукање, шкргутање, гргољење… А, ипак, то су речи, у том језику сасвим на свом(е) месту, само што их не разумете, не можете да их поновите…

Питали једног београдског дорћолског пекара зашто му је фирма пекара на латиници. Па, каже, он, због странаца. По њему, странац разуме PEKARA, а ПЕКАРА не разуме! Мало сутра! Ако не зна српски, ништа му не вреди што је пекару прочитао на латиници!

Језици се “чуде” једни другима! Као човек човеку, као народ народу, као епоха епохи/епоси! Нпр., Грци су се чудили зашто је Египћанима небо било женско а земља мушко… у смислу рода…

Језици су се и мешали, и те како! И мешаће се, да не заборавим!… Једни умирали, други се рађали па и “из пепела” претходних језика…

Језик је чудо, реч је чудо, глас је чудо…

У Карибима, само мушкарци говоре карипским матерњим језиком, а њихове жене се служе/говоре посебним језиком званим “аровак”! Како деца, не знам, нема тог податка у извору који наводим…

Страни језик се – и матерњи! – учи у реченици. Без речи, међутим, нема реченице. Реч је градивна “цигла” садржаја, смисла. Има људи, чак и деце, који науче страни језик гледајући ТВ-серије (најбољи говорни!). Науче реченице. А по смислу науче значење(а) појединих речи у реченици коју су разумели и запамтили. Кад сам ја, давно-давно, учио француски, руски и латински језик, бубао сам речи – уместо да сам бубао реченице! Знао сам, напамет, 18 (осамнаест) речника малог формата напамет (професори су ме преслишавали!… тзв., “пачја школа”!)… наизуст!… речнике исписане мојим читким рукописом да не научим погрешно… а нисам знао да кажем, нпр.: “Извините, средовечни господине, што вас заустављам на овој улици, можете ли ме упутити како да тачно пронађем “Средњошколски интернат ‘Млада крила'” код ‘Споменика ослободиоцима града’?”

За сваку реченицу, потребна је једна или више речи као и тачна реч и њихов међусобни однос, редослед како захтева нормативна граматика. А то зависи од садржаја…

Прелаз од говорне речи на писану, значио је нов џиновски корак у људској историји: рођена је нова цивилизација, цивилизација писане културе…

Језик је и веома прост и веома сложен. Један је језик Џејмса Џојса у “Улису” (не у “Уликсу”!) а друго је језик, Змајев, у “Седи жаба, сама, на листу локвања”…

Стари Херодот – [Херодот из Халикарнаса (484. пне. ― око 425. пне.)] – наводи: “Скити су послали Дарију “лист” [с дрвета] на ком су били нацртани птица, миш, жаба и пет стрела што је [у преводу] значило: Ако Персијанци не знају да лете као птица, да се крију у земљи као миш и скачу по мочвари као жаба, онда ће их Скити уништити својим стрелама!”…

Колико речи – а осам сличица!…

А шта, да додам, рећи о речима нацртаним (ликовно писмо), урезаним (клинасто писмо), рељефним, с “помереним” значењем, шатровачким, појединих занимања, узраста, каста, ограничених средина, ограничених епохом, историјским догађајима, о речима које говори последњи човек/жена јер су сви његови/њени рођаци/суседи/сународници помрли а с њим ће и његов/њихов језик!…

Речи вечно трају, рађају се, мењају, нестају. И оживљавају… и тако редом…

Језик се мења сваког сата, сваког дана, сваке године, века… али се промене виде/”виде” у скоковима, малим, средњим и огромним…

Па речи и језик који су дешифровани с глинених плочица и камених плоча! Наглас (прочитамо) и зачујемо како је ту реч изговарао пра-прадавни човек…

Реч је, богами, Човек!

за П.У.Л:С: Велибор Михић

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi