У лакованим ципелама, а намигују на опанке
У Србији се данас суочавамо са свим облицима нихилизма и вакуума вредности. С једне стране је бездушна и сурова трка за богаћењем и влашћу, с друге – очај сиромашне већине, а заједничко им је – духовна пустош и фасцинација простаклуком. А све се одиграва у једном оперетском и кабаретском друштву спектакла.
Српски писци и српски политичари годинама су се потпуно слагали у фантазији да Србија и Срби морају да имају излаз на море. Шта би тамо радили није било прецизирано, подразумевало се да величини и слави државе и народа свакако припада и – море. Ситнице као што су српске реке нису их много интересовале, па су поплаве раскућиле многе домаћине, а Дунав је био туђа, „немачка”, река.
Хладноратовска гвоздена завеса је пресекла дунавски културни и политички простор, тако да су и српским комунистима били ближи тихи Дон, Волга, Волга. Рајна, Дунав, Алпи, сматрани су теутонским кужним простором из кога је измарширао нацизам. И све док се Југославија није отворила средином sweet sixties, у бечким комисионима су удбаши конспиративно куповали енглеске штофове, грамофоне и фрижидере за високе комунистичке руководиоце. Након распада Југославије и одласка Црне Горе из заједничке државе, сан о „нашем мору” је нестао. Србија се данас суочава са – Дунавом.
Батине за композитора
Ако су Вијена и Будимпешта биле уздизане у две дунавске принцезе, Београд се није трудио да буде трећа. Дуго смо бежали од те европске реке. У протеклих сто седамдесет година Срби су се насељавали на савској обали и шумадијским брдима, док су на обали Дунава, на Јалији и Дорћолу, били Јевреји и Цигани. Утолико је идентитет града остао конфузан, пре је личио на босанско-црногорско-шумадијски збег на ушћу Саве у Дунав, него на модеран европски град. У Перли, једној од дивних прича из књиге Са Јалије, Хајим Давичо описује како су јеврејска деца и жене са циганском дочекали 1836. први пароброд који је прошао поред Београда. Међу њима није било Срба. Тија Делисја, јунакиња ове приче, у аустријском пароброду је видела замак Балшемотова чудотворног рабија, а тија Клара је била убеђена да је то паклена ратна справа коју су измислили Москови да би тукли Турке, док је тија Пасква прорицала врло рђаво предсказање…
Како су Турци напуштали Београд и територију данашње Србије, тако су имућнији слојеви, са богатствима стеченим на монополима и злоупотребама државне службе и државе (што се данас назива корупцијом – ретко да је било министра, или блиског власти, а да се није солидно омастио) почели да се окрећу од Цариграда и Босфора према Вијени и да путују Дунавом чак до Бад Гаштајна, стецишту средњоевропске елите. Изували су опанке и утискивали стопала у тесне ципеле, мењали су перје и из оријенталних и етно-хаљина шепурили су се у свили, фраковима а под цилиндрима. Али, то их није чинило европском елитом, нити је значило да је у Београд дошла Европа. Било је то банално помодарство скоројевића.
У зору првог сусрета Србије са Европом, такозвани и тобожњи Уставобранитељи, обучени у бечка одела и лаковане ципеле, извршили су први државни удар у Србији, дивљачки опљачкали и отерали Обреновиће, опустошили државну благајну, срушили државу, протерали готово све чиновнике и занатлије преко Дунава у Земун, повалили на стотине жена, девојака (такмичили су се хвалисаво међусобно у броју и колико је ко невиних дефлорисао) и варајући ондашњи „народ” (неколико стотина приведених, купљених, намамљених пљачком) довукли на престо Александра Карађорђевића да би себе легитимизовали пред згроженим европским дворовима оним што се догађало на десној обали Дунава. Ови „Европејци” подстакли су и патриотске младиће да два пута истуку Шлезингера, композитора, само зато што је био капелмајстор код њиховог политичког противника, а зачетник „озбиљне” српске музике нарочито је ишао на живце и уши озлоглашеном „народњаку, демократи и вођи народа” Томи Вучићу Перишићу.
Весела Апокалипса
Све што је у бечком јавном животу било фриволно, површно, спектакуларно а празно, врло брзо се пренело и код нас. Имитација је била весела, мада је звонила као празна канта, кревељећи се дочаравала је урбанитет који није постојао. Никао је велики број кафана, раширила се кафанска ноншаланција, напуниле су се дилетантима, „господом службеницима”, песницима и уображеним, повременим литератама, седело се сатима и „озбиљно” разговарало, падало у севдах и носталгију, били су понизне слуге принципа carpe diem, не веруј у будућност, тако је неизвесна, еј, крчмарице још вина наточи… обожавале су се новине, потпрцавајући начин писања, олак и забаван, фељтони и афере. Церекало се од подне до зоре. А играло се на вулкану, постојала је чудна веза која је у том нихилистичком пустахијству повезивала Беч и Београд, јер ће Аустријанци и Срби сурвати свет у један од најкрвавијих светских ратова.
На фасцинацију према смрти код Срба указао је Радомир Константиновић, а код Аустријанаца Вилијам Џонстон у изванредној студији The Austrian mind, an intellectual and social history 1848-1938 (University of California press 2000). Аустријска интелигенција краја 19. и почетка 20. века (Шницлер, Брох, Свево, Цвајг, Ебнер-Ешебах, Вајнингер, Музил) сладострасно се предавала обожавању смрти, била им је последња одбрана од промена, хтели су да зауставе време – на све стране је кључала атмосфера, како је касније названа – Веселе Апокалипсе.
Али оно што је био трајни и конститутивни део европске или бечке цивилизације као што су образовање, занат, институције, грађански мир и ред, пристојност – у Београд не само да је тешко улазило, него је бојкотовано, или је проглашавано католичком, непријатељском, агресијом и измотавањем. Отуда стална омраза и зазирање рецимо од Вука Караџића, једног од најгенијалнијих људи којег је Србија икада имала. И данас му се замера што му је Копитар помагао у превођењу Новог завета, или што га је штампао у штампарији јерменских мехитариста.
Готово до смрти није био хваљен. Нити се због зависти и затуцаности могло да појми како је и колико виртуозно један сељачки језик дигао у библијску мисао и у – уметност. Да је само живео у Србији њега не би било. Уништили би га. Спасавала су га бекства преко Дунава. Вука Караџића је и уздигао дунавски акваторијум. Дигла га је енергија Метернихове толеранције аустрославизма и девизе немачке културе – „Језик је домовина (Vaterland)”.
У промењеним околностима и на основу нових истраживања морамо поново вредновати везе и односе Аустрије и Србије, Беча и Београда. У својој студији Venice and Venetia under the Habsburgs 1815-1835 (Oxford University press 2002), Давид Лавен исцрпно је показао да је Аустрија, упркос томе што је била окупатор, деловала прогресивно на територијама које је заузимала око дунавског акваторија и стимулисала привредни и културни развој разних народа – подижући школе, занате, инфраструктуру, утврђујући законе и обезбеђујући слободу вероисповести, сузбијајући локалну корупцију. И Лавен се залаже да једном за свагда треба срушити мит о Хабзбуршкој тиранији, репресији и експлоатацији. И Алан Скед у књизи Metternich and Austria – AnEvaluation (Palgrave Macmillan 2008) тврди да Метернихова Аустрија није била полицијска држава и да је у уздизању словенских интелектуалаца, у националном буђењу Словена, у неговању националних култура и језика управо кључну улогу одиграо став Метерниха да Дунавска монархија треба да буде политички дом европским Словенима.
Цивилизација у писму и језику
Окренути Косову као духовној постојбини не би требало да пренебрегавамо чињеницу да нам је писменост искована северно, у дунавском акваторијуму. Преткосовски и косовски свет би ишчезао да Вук Караџић није мукотрпно и немачки педантно скупљао и записао готово све српске народне песме. Спасио је наш дух, продужио идентитет – питање је колико би урадио да није имао подршку из средње Европе. Хегел је утврдио да је алфабетско писмо у себи и за себе нешто најинтелигентније. Без писма нема цивилизације. Дакле, дунавски свет је помогао да сачувамо косовски свет. Звук је претворен у знак, монтањарски епски дах у слово и рукопис за сва времена. И Беч је учествовао у српској градњи косовског зида плача, мита, песме и историје.
Данијел Вебстер, велики амерички државник, нагласио је духовни и душевни моменат англосаксонских предака у напретку Америке и објаснио да су је дигли масовна жеља за знањем, поштовање парламентарне расправе и снага рада. У Србији се данас суочавамо са свим облицима нихилизма и вакуума вредности. С једне стране је бездушна и сурова трка за богаћењем и влашћу, с друге – очај сиромашне већине, а заједничко им је – духовна пустош и фасцинација простаклуком (такође манифестације нагона смрти). А све се одиграва у једном оперетском и кабаретском друштву спектакла које, како наглашава Јулија Кристева, фаворизује хипнотичку регресију и пијанство афеката.
Пре свих инвестиција и инвеститора, реформи, овде је потребна поправка душе и дизање духа. Ниједна инвестиција неће успети уколико се у сваку душу не врати радост смисла опстанка и стваралаштва, а дух не усмери ка циљевима који стварају заједницу остварених грађана. Можда ћемо управо повезивањем са дунавским акваторијем добити шансу да се међу нама ангажује онај политички и економски потенцијал који се неће плашити да уђе у борбу за спас и поправку наших душа, и неће инфериорно зазирати од отварања простора за знање, за инжењере и стручњаке, показујући да су Срби паметан народ.
Недавно је Ангела Меркел тражила да сви странци који живе у Немачкој науче немачки, да се образују, да се културно уздижу јер се неће дозволити да немачко друштво буде – глупо друштво.
При том је нагласила да су отворена врата стручњацима из целог света, али да морају да науче немачки језик. Србија је пред неизвесном будућношћу, али се језик, основа идентитета, мора чувати, како показује Меркелова чак и када је друштво high tech модернизовано. А језик се чува и развија књигама, писањем и читањем, употребом писма, јасним говорењем. Изван писма је варварство спектакла, патологија и наркоманија, криминал и корупција, тупо подразумевање, пропаст. Вук нам и даље остаје изазов са својим опусом из дунавског акваторија – Језик је домовина, у писму је цивилизација. Наша држава, међутим, наш језик данас не подржава. Политичари се труде да оставе утисак, али нити стварају, нити омогућавају стварање духовних вредности. Понавља се прича од пре сто и више година: самозване елите су ушле у лаковане ципеле, али и даље намигују на опанке.
Момчило Ђорговић
Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E
У лакованим ципелама, а намигују на опанке added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →