Хорхе Луис Борхес је био аргентински писац и један од најутицајнијих књижевника XX века. У његовој збирци кратких форми Историја вечности, налазе се и два есеја под насловима: „Учење о циклусима“ и „Кружно време“. У „Кружном времену“, Борхес напомиње:

„Имам навику да се стално враћам Вечном Повратку; сада ћу настојати (ослањајући се на неколико историјских примера) да дефинишем три основна схватања тог појма. Прво се приписује Платону… Друго схватање се везује за Ничеову славу – зато што је он најпатетичнији изумитељ и пропагатор ове тезе… Стижем до трећег схватања Вечног Повратка: мада је мање застрашујуће и мелодраматично, оно је и једино замисливо. Имам на уму схватање сличних, а не истоветних циклуса. Немогуће је саставити бескрајни списак ауторитета склоних овом схватању: мислим на Брахмине дане и ноћи… на Хесиодове златне људе, који се извитопере у гвоздене људе: на Хераклитов свет, који је из ватре рођен и којег ватра циклично прождире; на Сенекин и Хризипов свет, који нестаје у ватри да би се обновио у води; на Вергилијеву четврту буколику и Шелијеву сјајну прераду; на Књигу проповедникову; на теозофе; на Кондорсеову децималну историју; на Френсиса Бејкона и Успенског; на Џералда Херда, Шпенглера и Вика; Шопенхауера и Емерсона; Спенсерове First Principles и Поово дело Еурека… Из тог обиља сведочанстава, довољно ће бити да наведемо оно које је оставио Марко Аурелије…

Марко Аурелије утврђује аналогију између многих појединачних судбина, али не и њихову истоветност. Тврди да било које време – век, година, једна ноћ, можда и неухватљиви садашњи тренутак – садржи у себи свеобухватну историју. Уколико ову претпоставку изведемо до крајње тачке, онда је лако можемо побити… Али кад се примени на дуже временско раздобље, на људски век, који по Псалмима износи шездесет година, ова претпоставка постаје уверљива и прихватљива. Своди се на тврдњу да је број људских перцепција, осећања, мисли и промена ограничен и да ћемо их исцрпети пре него што умремо. Марко Аурелије понавља: 

Ко је видео садашњост, видео је све: све догађаје који су се збили икада у прошлости и све оне који ће се одиграти у будућности („Мисли“, шеста књига, 37)“.

Понављајући ову идеју и у својим другим књигама, Аурелије је, између осталог написао:

 све је од памтивека исто и све се у одређеним временским размацима враћа; или, све ствари које се сада дешавају, дешавале су се и раније и дешаваће се убудуће.

Важно је приметити да се ове тврдње Марка Аурелија савршено слажу са Соломоновом тврдњом: 

Што је било то је сада, и што ће бити то је већ било; јер Бог враћа што је прошло. 

Међутим, у Борхесовом тумачењу, та Аурелијева садашњост, која у себи садржи свеобухватну историју и све догађаје који су били и који ће бити, постаје садашњост ограниченог броја људских перцепција, осећања, мисли и промена. Сводећи филозофово изричито све, на тек понешто, и објективну историјску стварност на субјективни доживљај те стварности, Борхес код читаоца изазива недоумицу. Било како било, чак и да није са Соломоном делио исту идеју историје (и времена), Марко Аурелије је, својим животом и царском владавином, ипак потврдио неумитност кружног историјског тока. Ухваћен у тај ток и ношен њиме, он је као цар Рима поновио владавине својих претходника, као што су и његову владавину пононављали потоњи владари.

Клаудијевци –  Антонини

Марко Аурелије је био филозоф, али и цар Римског царства из династије Антонина, или, шире узевши, из династије Нерва-Антонина. Поред њега, Антонинима су припадала још три цара: Антонин Пије, Луције Вер и Комод. Антонин Пије је био Аурелијев поочим и претходник, а Луције Вер савладар, који је започео владавину истовремено са Аурелијем, али је умро десетак година пре њега. Комод је био Аурелијев син и наследник.

По временском ритму од 124-125 година, Антонини су поновили владавине Клаудијеваца: Тиберија, Калигуле, Клаудија и Нерона. Први од њих, Тиберије, био је син Клаудија Нерона и Ливије Друзиле. Удајом Ливије за Октавијана Августа, Тиберије је постао Октавијанов пасторак, а потом и наследник на престолу. Остали Клаудијевци су били потомци његовог млађег брата Друза: Клаудије је био Друзов син, Калигула унук, а Нерон праунук.

• Владавине четворице Клаудијевца су трајале 54 године (14-68 године).
• Владавине четворице Антонина, такође су трајале 54 године (138-192 године).

• Последњи Клаудијевац, Нерон, рођен је у години у којој је умро први од њих, Тиберије (37. године нове ере).
• Последњи Антонин, Комод, рођен је у години у којој је умро први од њих, Антонин Пије (161. Године нове ере).

• После насилне смрти последњег Клаудијевца, Нерона, током само две календарске године (68 – 69), на челу Римског царства се смењују четири цара: Галба, Отон, Вителије и Веспазијан.
• После насилне смрти последњег Антонина, Комода, такође, током само две календарске године (192 – 193), на челу Римског царства се смењују четири цара: Пертинакс, Дидије Јулијан, Песценије Нигер и Септимије Север.

Први Клаудијевац, Тиберије, наследио је Октавијана Августа, а први Антонин, Антонин Пије, наследио је Хадријана.

14 – Крај владавине и смрт Октавијана Августа.

138 – Крај владавине и смрт Хадријана.

Међувреме: 124/125 година.

Тиберије – Антонин Пије

Антонин Пије је започео владавину 124/125 година после Тиберија, окончао је 124/125 година после Тиберија и умро је 124/125 година после Тиберија.

14 – Почетак владавине Тиберија (и Клаудијеваца).

138 – Почетак владавине Антонина Пија (и Антонина).

Међувреме: 124/125 година.      

 37 – Крај Тиберијеве владавине.

161 – Крај Пијеве владавине.

Међувреме: 124/125 година.

37 – Смрт Тиберија.

161 – Смрт Антонина Пија.

Међувреме: 124/125 година.

Калигула и Клаудије – Марко Аурелије и Луције Вер

Марко Аурелије и Луције Вер започињу владавину 124/125 година после Калигуле и Клаудија (као конзула). Аурелије своју владавину окончава око 124/125 година после Клаудија и умире око 124/125 година после Клаудија.

37 – Почетак Калигулине (и Клаудијеве, прво конзулске а затим од 41) и царске владавине.       

161 – Почетак владавине Марка Аурелија (и Луција Вера као савладара).                                  

Међувреме: 124/125 година.

54 – Крај Клаудијеве владавине.180 – Крај владавине Марка Аурелија.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

54 – Смрт Клаудија.

180 – Смрт Марка Аурелија.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

У предговору Аурелијеве књиге Самом себи, Милош Н. Ђурић запажа:

„На крају свога живота Марко Аурелије је учинио кобну грешку. Тајна царских успеха од Нерве до њега лежала је у томе што је цар у Сенату и у споразуму са Сенатом за свога наследника бирао човека за кога му се чинило да је најспособнији, и њега би посинио и узео за помоћника. Нерва је посинио Трајана… Трајан Хадријана, Хадријан Антонина Пија, а овај Марка Аурелија. Уместо да поступи као његови претходници, тј. да у споразуму са сенатом изабере Клаудија Помпејана, кога је Сенат прогласио као најдостојнијега, баш цар-филозоф за помоћника у царевању узима свог петнаестогодишњег сина Комода, за чије ће се владавине вратити времена… Нерона“. ¹³⁾  И заиста су се вратила.

 

Нерон – Комод    

Комод је рођен 124/125 година после Нерона, проглашен је за августа (цара) око 124/125 година после Нерона и убијен је (окончао владавину) 124/125 година после Нерона. Обојица су живели 31 годину и владали око 14 година. Нерон и Комод су патили од манија јавних наступа у аренама, а Рим је у време обојице страдао у катастрофалним пожарима. Владавине и једног и другог су завршене  насилно и обојица су у том насиљу лишени живота. После Неронове, као и после Комодове смрти, Римско царство су потресали нереди и грађански ратови.

37 – Рођен Нерон.

161 – Рођен Комод.

Међувреме: 124/125 година.

54 – Почетак Неронове владавине.

177 – Почетак Комодове владавине (као августа).

Међувреме: 124/125 (-1) година.

68 – Крај Неронове владавине (и крај владавина Клаудијеваца).

192 –  Крај Комодове владавине (и крај владавина Антонина).

Међувреме: 124/125 година.

68 – Смрт Нерона.

192 – Смрт Комода.

Међувреме: 124/125 година.

 Шта се дешавало у Римском царству 124/125 година после Антонина?

• Око 124/125 година после почетка владавине Антонина Пија, започела је владавина  Галијена.
• Око 124/125 година после почетка владавине Марка Аурелија (и Луција Вера), започела је владавина Диоклецијана (и Максимијана).
•  

Марко Аурелије и Комод – Диоклецијан  и Констанције Хлор

Диоклецијан је рођен око 124/125 година после Марка Аурелија, започео је владавину Римским царством око 124/125 година после Марка Аурелија, и окончао је владавину 124/125 година после Марка Аурелија. У првом делу владавине, Диоклецијан је владао у савладарству са Максимијаном, као што је око 124/125 година пре њега, Марко Аурелије владао у савладарству са Луцијем Вером.

121 – Рођен Марко Аурелије.

245 – Рођен Диоклецијан.

Међувреме: 124/125 година.

161 – Почетак царске владавине Марка Аурелија.

284/285 – Почетак царске владавине Диоклецијана.

Међувреме: 124/125 година.

169 – Крај савладарства Марка Аурелија са Луцијем Вером.

293 – Крај дотадашњег система савладарства (уведена тетрархија).

Међувреме: 124/125 година.

180 – Крај владавине Марка Аурелија.

305 – Крај владавине Диоклецијана.

Међувреме: 124/125 година.               

• Када је наследио Марка Аурелија, Комода више није занимало управљање државом, па се повукао на своје имање изван Рима. Уместо њега, Римским царством су стварно управљали његови миљеници Сотер, а после њега Клеандер. Комод је надживео оба своја намесника.
• Око 124/125 година касније, Диоклецијан се добровољно повукао са царског трона, проводећи остатак живота као приватно лице на свом породичном имању изван Рима. Царску власт је препустио својим наследницима, Галерију и Констанцију Хлору. Диоклецијан је надживео оба своја наследника. Умро је 124/125 година после Комода, као што је његов савладар, Констанције Хлор, отац Константина Великог, умро око 124/125 година после Комодовог оца и савладара, Марка Аурелија.

180 – Смрт Марка Аурелија.

306 – Смрт Констанција Хлора.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

192 – Смрт Комода.

316 – Смрт Диоклецијана.

Међувреме: 124/125 година.

Образлажући даље своје запажање из предговора књиге Марка Аурелија Самом себи,  Милош Ђурић каже:

„Последице Аурелијеве погрешке (избор Комода за наследника – примедба аутора) биле су страшни грађански ратови, који су се завршили тиме што је на развалинама сенатског ауторитета поникао војнички апсолутизам Септимија Севера (193-211)“.

Дакле, после Комодове смрти и грађанских ратова који су потом уследили, на престо Римског царства седа победник, Септимије Север. Око 124/125 година касније, у време Диоклецијанове смрти 316, разбуктава се грађански рат између сина Констанција Хлора, Константина I, тадашњег господара западног дела Римског царства и господара источног дела царства, Лицинија. Као победник из овог сукоба излази Константин –проширивши свој владарски домен.

Септимије Север – Константин Велики

Константин је рођен око 124/125 година после Септимија, победио је у грађанском рату 124/125 година после Септимијеве победе, окончао је владавину око 124/125 година после Септимија и умро је око 124/125 године после Септимија.

145 – Рођен Септимије Север.

Око 271 – Рођен Константин Велики.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

193 – Победа у грађанском рату и почетак владавине Септимија Севера.     

317 – Победа у грађанском рату и почетак владавине Константина I новим доменом.  

Међувреме: 124/125 година.

211 – Крај владавине Септимија Севера.

337 – Крај владавине Константина Великог.

Међувреме: 124/125 (+1) годинa.   

211 – Смрт Септимија Севера.

337 – Смрт Константина Великог.

Међувреме: 124/125 (+1) годинa.

Последњи Константинов потомак, цар Констанције II, окончао је владавину и умро је око 124/125 година после краја владавине и смрти последњег цара из династије Севера, Александра; Констанцијев наследник, Јулијан Апостата, убијен је 124/125 година после убиства Максимина Трачанина; његови наследници Валентинијан I и Валенс, умрли су 124/125 година – Валентинијан I после Деција Трајана, а Валенс после Требонијана Гала; Валентинијанови синови и наследници, Грацијан и Валентинијан II, умрли су 124/125 година – Грацијан после Валеријана, а Валентинијан II после Галијена; наследник Валентинијановаца, Теодосије I Велики, који је дефинитивно поделио Римско царство на два царства, Западно и Источно, умро је 124/125 година после Клаудија Готског…

Од Теодосија Великог, са чијом се владавином завршила историја јединственог римског царства, вратимо се на почетке овог царства – на Јулија Цезара, Марка Антонија, Друза Старијег и Октавијана Августа.

44 п.н.е – Смрт Гаја Јулија Цезара.

81 – Смрт Тита Веспазијана.

Међувреме: 124/125 година.

30 п.н.е – Смрт Марка Антонија.

96 – Смрт Тита Домицијана.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

9 п.н.е – Смрт Друза Старијег (Октавијановог посинка и савладара, чији су потомци: Клаудије, Калигула и Нерон, такође  били римски императори).

117 – Смрт Марка Трајана.

Међувреме: 124/125 (+1) година.

14 – Смрт Октавијана Августа.

138 – Смрт Хадријана.

Међувреме: 124/125 година.

Са Октавијаном и Хадријаном смо започели ово набрајање завршетака владавина и смрти римских императора по ритму од 124/125 година, па са њима и завршимо ову причу. И на крају се запитајмо – колико је пута потребно да се нешто деси (или понови) „случајно“, по приближно истом временском распону, да би тај низ случајева постао правило? Колико год пута да се то деси, историчари ће и даље тврдити – да је историја праволинијско нагомилавање случајних историјских инцидената и епизода!

 Аутор: Тодор Вулић

Археофутура

  Borhes, Istorija, Književnost, kružno vreme, Rimsko Carstvo, Todor Vulić