Човек је вечити истраживач (homo investigator). Он истражује (опет еонима дуго) своје порекло истражујући порекло сунђера и алге, биљке и животиње, дуге на небу и дуге у себи. Човек тражи шта хоће да му каже електрон и неутрон, кварк и стринг, a у ћелији како аминокиселине помажу биосинтези и размножавању.

Човек је вечито дете игре (homo ludens) јер се стално чуди и диви, ствара и разара, поверује, па посумња. У сталној игри, заборави се, предаје се, будан сања.

Човек је и вечити стваралац (homo creator). Он имитира Првог Ствараоца, али покушава да буде Други, чак Нови Стваралац (Чарлс Дарвин никад није негирао Првог Ствараоца, али је природу прогласио Другим Ствараоцем). Доживљајан и уман хришћанин непрестано понавља: Гле, „све ново настаде”!

На „крају крајева”, све је ипак у откривању Смисла Живота. Има га или га нема? Зар нам наши архетипови религиозног човека, човека путника, истраживача, игре, ствараоца, не откривају Смисао? Када су они у нама откривени (а како долази до открића ових архетипова?) требало би да је откривен и Смисао, али онда и његов Творац.

А смрт? „Животни елан”, невероватна Енергија која куља, по речима Николе Тесле из „језгра свемира”, пружа мрвице те енергије и човеку, ако је овај тражи и зна куда ће је усмерити (а енергија му долази и када је не тражи, али онда не зна куда са њоме).

А смрт? Ако и када човек открије да Живот има Смисла, да ли следи закључак да и смрт треба да има неки смисао? Али који? Наставак хиљада нових живота (реинкарнацијама) – али са којим последњим циљем? Или усавршавање човека после смрти у еонима долазећег „времена” – где је то усавршавање и са којим последњим циљем? Рај или пакао? Хиљадама година – докле застрашивања? Ни оправдан атеизам као одговор на ово питање – не помаже. Или, неки нови, човековом уму и срцу потпуно несхватљив Живот – где, када, докле? Или, после смрти – крај, ништа!

„Људи су се”, каже Паскал, „пошто нису могли да нађу лека за смрт, досетили да на њу уопште не мисле.” Некад је слично и са питањем смисла живота.

Човек стално пита – зашто – и треба стално да пита, као што пита радознало, интелигентно дете. Човек природно очекује одговоре на своја бројна, али на права питања. Од кога очекује одговор? Од Бога, од себе самог, од других људи, од науке, од случаја, чуда? На узлазним Јаковљевим лествицама, тек што је стигао до неколико првих, човек верује да је нашао бога. Зар му богови нису родитељи, па занимање које је збиља његово, па отаџбина и онај ко њоме влада? Све сами богићи који ће било када – затајити, а човек ће се опет наћи обавијен олујним облацима.

Треба ли једном у току живота научити да на наша оправдана питања – Зашто – не мора да стигне одговор. Као што смо видели, одговори непрестано стижу: од родитеља, пријатеља, некад и од непријатеља (саслушајмо их пажљиво), од професије којом се бавимо, опет и од отаџбине и оних који њоме владају. Стижу одговори у великим гомилама (Турци би рекли: у буљуцима), а правог одговора нема. Можемо ли се, морамо ли се једном научити да на она наша најважнија питања – Зашто – одговора нема, или кажи себи: Зато. Ignoramus et ignorabimus! Зашто не послушамо средњовековног хришћанског мистичара који поручује: „Ружа лепо мирише, не питај – Зашто.”

Свети Августин, после вишегодишњих искрених унутрашњих ломова, закључује: Човек је апсолутно слабо и немоћно биће. Остаје само милост Божја. Христос нам слично каже: He бој се! Само веруј. Sola fide! вели и Мартин Лутер, ништа не очекуј од твоје тзв. слободне воље. Зар тако? Знали смо одавно да је човек и слободно и неслободно биће. Шта одлучује у њему, он сам (ипак слободном вољом!) или Божја милост?

Тражи и тражи, падни и устани (одмах устани, кажу хришћани), можда ћеш у једном тренутку добити прави одговор.

Владета Јеротић

Политика 

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Psihologija, Religija, Vladeta Jerotić