Штурм унд дранг пијанизам Јевгенија Кисина ‒ критика београдског концерта –

Велика пијанистичка звезда Јевгениј Кисин, с правом изазива велику пажњу домаће публике. Тако је било и овога пута, на четвртом његовом концерту пред београдском публиком која је овог уметника могла да слуша у препуној сали Коларчеве задужбине.

Овог пута, Кисин је одабрао Бетовена и то оног најдраматичнијег. У питању су биле три сонате у којима је овај композитор на најинтензивнији начин изразио оно што се зове штурм унд дранг у музици: Соната број 8 опус 13 у це молу Патетична, Соната број 17 опус 31 број 2 у де молу Олуја и Соната број 21 опус 53 у Це дуру Валдштајн. Као контраст и допуна Патетичној сонати, у првом делу концерта Кисин је одсвирао Варијације и фугу опус 35 у Ес дуру Ероика. Контраст између драмског и бриљантног, вероватно је најбазичнији у оквиру Бетовеновог стваралаштва уопште, или се ова разлика наметнула због природе Кисинове интерпретације. Смена ових карактера видљива је била и у оквиру самих композиција, а извођач је у другом делу концерта, после две изразито драмске сонате, на бис одсвирао три галантно-бриљантне минијатуре, багателу опус 33 број 1 у Ес дуру, Турски марш, транскрипцију става из сценске музике Рушевине Атине у аранжману Антона Рубинштајна и багателу опус 33 број 5 у Це дуру.

Кисинов високо естетизован пијанизам заиста указује на јединствен спој усклађених вештина. Коришћење десног педала код њега је укомпоновано на такав начин, да је сасвим очигледно било да је вођено рачуна о третману сваког тона. Резултат је крајње чиста фактурна слика, уз идеалан баланс између деоница леве и десне руке. Сливени покрети нису били резултат употребе педала, већ су произилазили и из добро организованих мелодијских кретања ‒ изузетак представља трећи став Валдштајн сонате у којој темпо престисимо налаже интензивнију употребу педала. Кроз такву поставку, незаустављиви олујни бетовенски покрети молских брзих ставова и фанфарни, егзалтирани пасажни пробоји дурских, представљени су у савршеном складу свих гласова. Сваки тон је у таквом кретању био видљив и чујан и био је носилац макар и најмање видљивог садржинског, значењског потенцијала који покреће ту читаву бетовенско-кисиновску машинерију. Кисинов тон остварен на Стенвеј клавиру Коларчеве задужбине није резак, већ напротив, поседује извесну дозу мекоће, таман у оној мери у којој се не губи штимунг конфликтне драматургије по којој је Бетовен карактеристичан. Уз овакве квалитете, пијаниста је успевао да узбудљивим учини дугачке одсеке у којима се одржавала драма и да пажњу слушаоца одржава на високом нивоу. Утолико пре, разрешења афективних поља била су крајње упечатљива.

Уопште речено, Кисин је пијаниста који ниједним својим гестом не показује жељу да фасцинира публику, а истовремено је кадар да пажњу публике одржава од првог до последњег одсвираног тона. Излазак на сцену, став за клавиром, покрети тела, прстију, положај руке на клавиру за време свирања, одлазак са сцене, све је то код овог пијанисте постављено у идеалан склад. Тако је и јединство између телесних гестова и интерпретације код њега сасвим очигледан. Умереност код Кисина тиче се тога да његово свирање не поседује ниједан афективни вишак. Оно је драматично или умерено тачно у оној мери у којој је драматичност или умереност својствена стилу који интерпретира. Пошто стил истовремено може да указује на норму и одступање од ње, емоционална бура коју изазива његова интерпретација Бетовена, односно, кисиновски доживљај бетовенског света, сасвим сигурно проистиче из дубине његовог бића и управо то представља онај додатак за којим трагају сви уживаоци уметности интерпретације откако је света и века. Епитет дубине код овог пијанисте има и своје физичко својство. Додир са диркама, акордски одзвуци, потпуна стагнација параметара покрета у појединим моментима лаганих ставова, управо говоре о овој димензији.

И најзад, требало би да се истакне и лакоћа Кисиновог свирања, која је нарочито до изражаја дошла у галантним багателама. Ватромет лествичних и акордских покрета уз помало робустне нагласке којима су означавани важни делови музичке фразе, говоре о томе да је Кисин на интензиван начин желео да изрази аспекте високог класицизма као што су бриљантност, игра и шала. Уосталом, све што је интерпретацијом желео да покаже, Кисин је остварио на интензиван начин. А најинтензивнији од свега представља ниво оствареног склада између перфектне технике и узвишене естетике интерпретације. Управо због тога, могли бисмо да кажемо да је Јевгениј Кисин један од највећих уметника данашњице.

Аутор: др Срђан Тепарић

  Jevgenij Kisin, klasična muzika, Kolarac, Muzika, Srđan Teparić