8½ (1963) Reditelj: Federiko Felini
Scenario: Federiko Felini, Enio Flajano, Tulio Pineli, Brunelo Rondi,
Uloge: Marčelo Mastrojani, Klaudija Kardinale, Anuk Ajme, Barbara Stil.
“Zapamti, ovo je komedija.”
Ne, ovu rečenicu ne izgovara Vudi Alen, podsećajući sam sebe da je film Razaranje Harija (Deconstructing Harry, 1997) zapravo komedija, jer očigledno to i jeste, budući da je film Vudija Alena. Doduše, Vudi Alen kao veliki stvaralac ima i zapažene drame, no, ipak je Alen žanr sam za sebe. Radi se o inspiraciji kao centralnom pojmu stvaralaštva, inspiracija filma filmom, inspiracija kao takva.
I tako, film Razaranje Harija je inspirisan remek-delom sedme umetnosti i jednim od najvećih filmova svih vremena, legendarnim 8½, velikog Federika Felinija.
Sva umetnost je autobiografska, rekao je Federiko Felini, i zaista cinični kritičari laskajući sebi da o Feliniju znaju više nego Felini sam, kazali bi da je Gvido Anselmi Felinijev alter – ego, te da je ovakva fikcija, što film jeste, put u istinu o Feliniju. Felinijeva enigmatična ličnost dala bi ambivalentan odgovor, a Felinijeva genijalna ličnost, što je prioritetna osobina njegove ličnosti, prioritetna je osobina ovih redova te posveta genijalnosti filma 8½.
Gvido Anselmi (Marčelo Mastrojani) je slavni reditelj koji se suočava sa najvećim košmarom stvaranja. Naime, ne može da završi svoj film. U mahnitosti oko procesa stvaranja ostaje nesposoban da ispriča priču koju želi. U istoj sluđenosti, jednako je sluđena i jalova njegova komunikacija sa drugim ljudima, naročito ženama i producentom. Ako ne znate o čemu biste pisali, pišite o tome, rekao je Čehov. Veliki umetnik Felini je čak i uslovno neznanje usmerio i napravio nešto spektakularno. Film o sebi, film o filmu. Film o čoveku koji je veliki pripovedač, ali koji za ovaj film mora da ode korak dalje. Da poništi sam sebe. Da li su ovi redovi o Gvidu ili Feliniju? Procenite sami. Čak i kad se Gvidu ukaže tok pripovedanja, ne ukazuje mu se možda i najznačajniji deo filma – kraj, finale. U samom filmu 8½, finale je prelepo. Dok Gvido sanja košmare, mi gledamo smenu prelepih dugih kadrova i snoliku Klaudiju Kardinale kao željenu glumicu za ulogu koja joj je namenjena, ali koja Gvidu ukazuje na ono što mu nedostaje.
Film opisuje bolan proces stvaranja i potvrđuje tezu da istinska umetnost dolazi iz arhetipa, kolektivnog nesvesnog, da ličnost umetnika možda ne mora da ima veze sa onim što umetnik stvara, jer je i Gvidova ličnost ponekad frivolna, plitka. Film zamišljen kao refleksija o njemu samom, ali ne onakvim kakav bi želeo da bude, već kakav jeste. Da li je uzrok nemogućnosti stvaranja filma taj što Gvido zapravo ne zna kakav jeste?
Osvestiti nesvesno, zadatak je umetnika i čoveka, jer iz neznanja delo nastaje slučajem, a put umetnika nakon toga pun je sujete. Jer slučaj nije večan i bljesne retko, a osvešćivanje nesvesnog za umetnika je put ka pojilu ideja. Gvido kao da ostaje nesvestan čak i pored Klaudije Kardinale te njene svesnosti i čulnosti. Takva nemogućnost biva prekinuta sjajnim finalom, te pomenuta Gvidova inhibicija biva oslobođena. I to kako!
Film obiluje takvom čežnjom za izgubljenom pričom čoveka koji živi od pričanja priča. Na kraju biva obeshrabren svakodnevnošću i kalkulacijama neumetničkih upliva u film koji stvara, kako i svedoče reči jednog od Gvidovih prijatelja, pisca: ” Za producenta, loš film je stvar gubljenja novca, za tebe bi to mogao biti konačan kraj”. Ostajemo bez Gvidovog filma ali dobijamo Felinijev, kao jedan od najboljih ikad, remek-delo i jedan od najuticajnijih filmova svih vremena, po izboru kritičara i gledalaca, što je retko pomirljivo. Felinijev citat – podsetnik sa početka teksta, jer kroz šaljivu prizmu jedino je moguće pojmiti ozbiljnost konflikta sa samim sobom
No, dok budete gledali, setite se – Ipak je to komedija.
Za P.U.L.S.E: Hajrudin Aginčić