Аи Веивеи, архитекта слободе

Изложба „Аи Веивеи – уметност/ архитектура” о којој се годину и по дана шушкало и за коју до последњег тренутка није било извесно какве димензије ће попримити, отворена је 16.јула у музеју Кунстхаус, неколико дана пре фестивалске недеље које Брегенц сваке године претварају у важну културну дестинацију.

Због већ познатих дешавања око Веивеијевог хапшења и његовог отпуштања из затвора, до пред само отварање изложбе владала је збрка – за неке од експоната који су предуго задржани у Кини није се знало да ли ће уопште досегнути Брегенц, а на уметниково гостовање је престало да се рачуна. Пошто му и поред недавно стечене слободе није дозвољено да напусти земљу, Аи Веивеи је координирао детаље из Кине, путем електронске поште.

После самосталних изложби у минхенској Кући уметности (2009/2010) и у Хали турбине лондонске галерије Тејт модерн (2010/2011), ово је једна ретроспектива чија је чар у томе што је посвећена најмање истраженој уметничкој страни Аи Веивеија. На хиљаду петсто квадратних метара показано је неколико интересантних аспеката Веивеијевог ангажмана на пољу архитектуре, али свега један експонат – инсталација „Месечеви ормани”–може се назвати његовим стопроцентним делом. Поједини новинари и критичари ову чињеницу узимају као подлогу за фронталан напад на музеј због наводне злоупотребе „врућег” имена зарад добре посете, нешто пребрзо превиђајући суштину концепта који се води социјално-политичким димензијама Веивеијевог бављења архитектуром – градње са смислом контра грубог соц-реалистичког сивила. Организатори су у неку руку и сами криви за сенку која је бачена на изложбу – испред аустријског павиљона на венецијанском Бијеналу, прошлог месеца је подељено 5.000 црвених пластичних торби са натписом „Ослободите Аи Веивеија”, истих оних које сада стоје на продаји у Кунстхаусу.

Неоспорна је чињеница да се Аи Веивеи, и поред шездесет до сада реализованих пројеката, не може сматрати архитектом и изложба се окреће његовим колаборацијама са кинеским и интернационалним експертима на овом пољу. Његов први експеримент на плану архитектуре је било пројектовање сопственог атељеа (познатог као Studio house) које се састојало од обичног цртежа оловком на салвети. Ова кућа која се налази у једном сеоцету поред Пекинга наводно је изграђена за деведесет дана према том цртежу на коме нису биле назначене никакве пропорције. Захваљујући својим чистим формама и функционалношћу, Веивеијев студио је постао популаран архитектонски прототип који се радо копира. Мотивисан успехом и затрпан наруџбама за пројектовање кућа, Аи Веивеи 1999. оснива канцеларију „FAKE design” чије име има двојако значење: fake што је енглески за „лажно” и fa-ke које изговорено на мандаринском звучи као fuck. Не трудећи се да изиграва архитекту, запошљава у својој канцеларији деветнаест стручњака са којима ради на наруџбама.

Узимајући у обзир дисидентску улогу Аи Веивеија у Кини – његову оштру критику режима и корумпираног грађевинарства и храбро изношење чињеница у јавност (његов блог је присилно обустављен 2009) – архитектонски пројекти у којима од деведесетих активно учествује као саветник или кодизајнер такође су израз отпора и/ или реформаторског духа. Узмимо за пример олимпијски стадион у Пекингу (познат и као „Птичје гнездо”) који је пројектовао швајцарски архитектонски биро Herzog & de Meuron.

Аи Веивеи је својим предлозима о формама (кинески јастук за седење, гнездо…) и материјалима допринео изгледу стадиона иако је, из протеста, нагласио да ту његова нога никада неће крочити. Исте године које Кина угошћује олимпијске игре, Веивеи у своме блогу помиње кршење људских права на Тибету и говори о „људској глупости о којој се нико не усуђује да пише”, мислећи пре свега на штедњу на грађевинским материјалима која многе људе кошта живота.

Када годину дана касније понавља ову мисао згрожен несрећом у Сечуану у којој је, после тешког земљотреса а као последица фушерисања у градњи погинуло на хиљаде деце, полиција му „у пријатељској посети” задаје тешке повреде главе. Следећи ударац власти, у још једном покушају потпуне дискредитације уметника, срушио се баш на Веивеијеву архитектуру – у јесен 2010. локалне власти у Шангају су до темеља срушиле велики Студио израђен по његовом нацрту због наводног кршења прописа о изградњи.

За „Ордос 100” (2008–2011), којим је планирана изградња „Ордос Ђијанг Јуен културног и креативног индустријског парка”, односно читавог града у индустријски све више растућој централној Монголији, Аи Веивеи ангажује биро Herzog & de Meuron (са којим је конципирао олимпијски стадион) да изабере сто архитеката из читавог света који би учествовали у изради мастер плана. Пројектантски планови за сто вила са по 1.000 квм стамбене површине и парцелама различите величине представљени су на изложби у Брегенцу на којој се налази и 500 квм велика дрвена макета града израђена у Кини специјално за ову прилику. Најважнији циљ „Одоса” било је повезивање двају екстремно различитих погледа на грађевинарство: „На Западу се много више филозофира о архитектури него што се гради. У Кини је супротно случај… ови објекти ће дати допринос кинеским дискусијама о архитектури”, објаснио је једном приликом.

Читавом дужином прометне главне улице која води до Кунстхауса постављени су билборди солидарности који скрећу пажњу на политичке репресалије којима је Аи Веивеи изложен. Њих су поводом изложбе креирали Олафур Елијасон, Џени Холцер, Барбара Кругер, Риркрит Тираванија и Франц Вест. На дан отварања, на платоу испред музеја одржан је велики протестни скуп.