“Kako biti patrijarh kad si bio nevoljeno dete?”, pitao se Alen Delon, rođen 8. novembra 1935. u Sou, prosperitetnom predgrađu na jugu Pariza. Njegov otac Fransoa Fabijen Delon je držao mali bioskop Regina, a majka Edit (Marija Antoaneta Evangelista) radila je u apoteci. Kada je imao četiri godine, roditelji su se razdvojili, a Alen je poveren hraniteljskoj porodici čuvara u zatvoru Fren u Val-de-Marnu.
Delon, koji je živeo u zatvorskom susedstvu, 1945. je čuo salvu kojom je u zatvorskom dvorištu pogubljen predsednik kolaboracionističke vlade u Višiju Pjer Laval. Nakon što je taj čuvar zatvora umro, roditelji šalju Alena Delona u katolički internat u Is-le-Mulino i zaboravljaju na njega. Kada je Anđelo Ronkali, apostolski nuncije i budući papa Jovan XXIII, posetio internat i čuo đački hor, čestitao je mladom sopranu Alenu Delonu. Međutim, plavooki dečak je bivao izbacivan iz više škola i internata zbog tuča i raznih nestašluka. Jednom je u mastionicu nastavnika stavio kredu. Poslednji put zato što je, kao trinaestogodišnjak, odlučio da ode u Čikago, pa je sa svojim drugom, koji je tamo imao rođaka, krenuo autostopom prema Bordou, ali su uhapšeni.
U međuvremenu, Delonova majka se udala za mesara Pola Bulonjija u Bur-la Renu. Delon je postao njegov šegrt u mesarskoj radnji, ali se, nezadovoljan tim poslom, prijavio u vojsku.
SAJGON 1954, POVRATAK U PARIZ 1956.
Januara 1953. sa 17 godina, Alen Delon je potpisao trogodišnji ugovor s mornaricom i produžio ga na još dve. Poslat je u Vijetnam (tadašnju Francusku Indokinu) gde su od 1946. do 1954. Francuzi vodili rat. Prelomna bitka je vođena kod Dijen Bien Fua u maju 1954. kada su snage Vijetmina pod komandom generala Vo Nguen Đapa opkolile oko 40.000 vojnika i probile francuske linije. Delon je tvrdio da je uglavnom čuvao stražu u arsenalu u Sajgonu i nosio vreće s pirinčem, pet puta dopadajući zatvora, uz šišanja do glave. Najozbiljnije je bilo kada je bez dozvole pozajmio džip i s njim završio u jarku. Dvadeseti rođendan je proslavio u zatvoru.
Kada je 1956. najuren iz vojske, vratio se u Pariz. Nije se javio ni roditeljima ni bratu. Noći je provodio u Pigalu među prostitutkama. Zbog svog anđeoskog lica nekima od njih se sviđao, pa su mu pružale utočište. A njemu je tada delovalo da bi mogao da postane žigolo. Fasciniran je bio zakonima tog ambijenta, specifičnim osećanjem časti i poštovanja zakona ćutanja.
Naizmenično je bio utovarivač na tržnici Le Al (Les Halles), konobar i barmen u bistroima na Šanzelizeu, a onda u intelektualnoj košnici Sen Žermen de Pre na levoj obali Sene. Tamo je u jednom klubu upoznao glumicu Brižit Ober koja je igrala u filmu Alfreda Hičkoka Uhvatiti lopova. Sa njom je 1957. otišao na Azurnu obalu u vreme festivala u Kanu.
Delona je tamo uočio Henri Vilsons, koji je u to vreme tražio lepog glumca koji bi mogao da zameni poginulog buntovnika bez razloga Džemsa Dina. Vilson ga je poslao u Rim na probno snimanje pred Dejvidom O. Selznikom, koji je svojevremeno producirao film Prohujalo s vihorom i lansirao mnoge zvezde. Selznik je Delonu ponudio sedmogodišnji ugovor, pod uslovom da usavrši engleski.
Francuz u Delonu se bunio protiv dominacije Holivuda i on, umesto lekcija engleskog, studira malu ulogu u filmu Kada se žena umeša (1957) reditelja Iva Alegrea, autora crno-belih kriminalističkih, takozvanih noar filmova, popularnih u francuskoj 1940-ih. “Nisam bio toliko zainteresovan za to. Dakle, Iv je morao da se bori ne samo sa svojim producentima da me nametne, već i sa mnom”, objašnjavao Delon ubrzo nakon toga.
Nakon što je snimio nekoliko manjih filmova, kritika ga zapaža: u recenziji filma Marka Alegrea (Ivovog brata) Budi lepa i umukni (Sois Belle et Tais–Toi) novinar Mišel Legris je 14. maja 1958. oceno da “mladi Alen Delon potvrđuje svoje kvalitete”.
U filmu Purpurno podne (Plein soleil, 1960) režiser nepobitne preciznosti Rene Kleman postaje njegov važan učitelj koji ga navodi da ulogu otrovnog zavodnika Riplija dovede do same ivice patološke perverzije.
Agentkinja Olga Horstig ga je 1959. naterala da upozna italijanskog reditelja Lučina Viskontija, koji mu u filmu Roko i njegova braća (Rocco et Ses Freres, 1960) daje ulogu emigranta s italijanskog juga koji je sa svojim plemenom stigao u Milano gde je kao bokser posvećen iskupljenju svog klana. Mada je seljački lik iščupan iz svojih korena bio u suprotnosti sa Delonovim ličnim iskustvom, pod rukom Viskontija, Rokija je tumačio kao neku vrstu likova iz dela Dostojevskog.
NEMAČKA PRINCEZA
Delon je tada već glumac prve lige: u filmu Roko i njegova braća okružen je impresivnom glumačkom postavom (Renato Salvatori, Ani Žirardo, Klaudija Kardinale). U filmu o flertu Kristina (Christine, 1958) upoznaje Romi Šnajder.
Ona je bila ćerka dvoje austrijskih glumaca iz Salcburga koja je već kao tinejdžerka postala veoma popularna igrajući Elizabetu Bavarsku u mladosti, kasniju austrijsku kraljicu Sisi. Nemačka štampa je pisala da je ona nova Greta Garbo i nova Merilin Monro.
“Stigla si iz Beča, a ja sam te čekao u Parizu, sa buketom cveća u naručju koji nisam znao da držim. Ali producenti filma su mi rekli: ‘Kada siđe sa piste, ti ćeš prići do nje i dati joj ovo cveće.’ Čekao sam te sa svojim cvećem, kao imbecil, pomešan sa hordom fotografa. Ti si sišla. Krenuo sam napred. Upitala si majku: ‘Ko je ovaj dečak?’ Ona je odgovorila: ‘To mora da je Alen Delon, tvoj partner…’”, opisivao je prvi susret s njom Alen Delon.
Počelo je napeto. Ona je smatrala da je Alen grub i nevaspitan, a on da je ona nemačka guska. Saga u kojoj je bilo i strasti, i nasilja, i izdaje, i pokušaja samoubistva počeće nešto kasnije, korak po korak. On nije znao nemački, ona francuski slabo. Prvo su se samo gledali i smejali se. Kada je došlo do veridbe, nemačka štampa je zlobno pisala, a i njeni roditelji su to govorili, da je francuski mangup ukrao najlepšu nemačku nevestu…
Nekoliko meseci nakon susreta na pariskom aerodromu Delon još uvek nije govorio nemački, ali Romi Šnajder je već govorila francuski tako dobro da je u Teatru Marinji igrala Anabelu u pozorišnoj predstavi Džona Forda Šteta što je kurva (1961). Delon je bio Đovani. Režirao je Viskonti. Rekao im je da liče jedno na drugo i da imaju između obrva isto V koje se mrštilo, od besa, straha od života i muke, kao na Rembrantovim autoportretima. U “Mondu”, Bertran Poaro-Delpeš je pomenuo “nervozna lica mladih glumaca koja su dozvolila da se pokaže njihova jadna neadekvatnost”, ali je pohvalio njihovu lepotu.
Delon je bio partner Monike Viti u filmu Pomračenje (L ‘Eclipse, 1962.) italijanskog reditelja Mikelanđela Antonionija koji je trasirao put moderne filmske umetnosti. Reći će da to nije bila baš uzbudljiva uloga za njega, ali da je imao priliku radi sa modernističkim majstorom Antonionijem.
U filmu Gepard (1963), Delon igra uz Berta Lankastera, glumačkog samouka čije se kreacije trajno pamte.
GOVOR ĆUTANJA
U filmu Svaki broj dobija (Melodie en sous–sol, 1963) Anrija Vernea igrao je sa Žanom Gabenom kome se divio kad ga je gledao u filmu o časti među lopovima Ne diraj plen (Touchez pas au grisbi, 1954).
U film Nepobeđeni, distribuiranom i pod naslovom Imam li pravo da ubijem (L’Insoumis 1964), Alena Kavalijea, Delon ne okleva da igra izgubljenog vojnika francuskog OAS-a koji kidnapuje advokata bliskog alžirskom FLN-u. Kavalije je pričao kako je u razgovoru sa Delonom o njegovom životu najzanimljiviji bio onaj vrlo neizvestan trogodišnji period koji je proveo u Indokini.
Godina je 1964, rat u Alžiru je završen pre dve godine. Kriza francuske Četvrte republike ne jenjava.
Sa ne odviše željenom etiketom latinskog ljubavnika, zajedno sa tadašnjom suprugom Natali, Delon je 1964. pokušao da se aklimatizuje u Holivudu gde im se kasnije te godine rodio sin Ĺntoni. Pričalo se da će snimiti nešto sa Džordžom Kjukorom, ali je, konačno, morao da se zadovolji sa Ubicama iz San Franciska, filmom Teksas preko reke sa Dinom Martinom i sličnim.
U Francusku se vratio 1966. da igra političara Žaka Šabana-Delmasa u filmu o oslobođenju Pariza 1944. Pariz gori? Renea Klemana, za koji su scenario napisali Gor Vidal i Frensis Ford Kopola. U filmu Ubistvo Trockog (The Assassination of Trotsky, 1972) Džozefa Lozija, Delon je tumačio lik odbojnog sovjetskog agenta Ramona Merkadera. Niti jedan od tih istorijskih filmova nije imao uspeha na blagajni.
Filmski reditelj koji će imati uticaj na francuski novi talas Žan-Pjer Melvil je 1967. otišao kod Delona sa scenarijem u ruci. Delon je prekinuo čitanje rekavši: “Čitam scenario sedam minuta, a još nema ni senke dijaloga. To mi je dovoljno. Snimam ovaj film. Kako se zove?”
I Alen Delon postaje Džef Kostelo, poznat kao “Samuraj”, usamljeni ubica na ivici šizofrenije. Da bi dobio ulogu, pristao je da mu ne plate honorar već prava za distribuciju u Japanu – gde stiče trajnu slavu i stabilan izvor prihoda zahvaljujući korišćenju njegovog imidža u brojnim reklamama.
SKANDAL MARKOVIĆ
One 1968. Delon u Sen Tropeu glumi jednu od glavnih uloga u krimi drami sa slikama luksuza i razvrata Bazen (La Piscine), na koji će se nakalemiti zbrka između javnog i privatnog života i skandal. Partnerke su mu Romi Šnajder (sa kojom je tada prijatelj) i Džejn Birkin.
Delon je morao da se hitno vrati u Pariz jer je na deponiji Elankur (Ivlin) 1. oktobra 1968. otkriven leš njegovog telohranitelja Stefana Markovića. Taj žestoki momak među beogradskim Savamalcima pobegao je u Francusku nakon Delonovog boravka u Beogradu na snimanju filma Marko Polo. Neposredno pre smrti, u pismu svom bratu koji je ostao u Trstu, poručio je da ima jedan posao, a ako mu se nešto desi, da burazer treba da “gleda na stranu A. D.” i Fransoa Markantonija, bivšeg borca francuskog Pokreta otpora, posleratnog pljačkaša banke, Korzikanca i prijatelja Alena Delona.
U redakcije su ubrzo dospele fotografije koje su navodno nastale tokom orgija u Delonovoj kući koje je Marković organizovao. Pažljivo destilisana glasina i neke fotografije sugerišu da je ženu Žorža Pompidua, tada bivšeg premijera, neko snimio radi ucene. Alen Delon je stavljen u policijski pritvor i više puta ispitivan. Žestoko se branio. Bojao se da će njegova karijera biti završena, ali javnost je bila na njegovoj strani. U intervjuu “Njujork tajmsu” o svojoj vezi sa Markandonijem, Delon objašnjava: “Ja sam Korzikanac (njegova majka je bila poreklom Korzikanka) i na takvim mestima se još uvek oseća čast i reč. Nije me briga šta moji prijatelji rade”.
Karijera Alena Delona je klizila između niza “policijskih priča”, preko čudnih, ne uvek mudro odabranih filmova, preko filmova značajnih reditelja sa vanserijskim glumcima, do blokbastera.
Delon je 1970. pokrenuo produkciju filma Borsalino, koji je inspirisan knjigom o marsejskim gangsterima Polu Karbonu i Fransoa Spiritou, uz ignorisanje njihove saradnje sa nemačkim okupatorima u Drugom svetskom ratu.
U tom filmu, koji je privukao skoro pet miliona gledalaca, predstavljen je antagonistički par filmskih zvezda: drski govorljivi Žan-Pol Belmondo versus gotovo nemi i zatvoreni Alen Delon. Fransoa Morijak je tada napisao u literarnom dodatku lista “Figaro”: “On nikada ne govori tako dobro kao kada ćuti. Moramo da preispitamo ovu oskudicu reči…”
Odnos Delona i Belmonda na snimanju je bio dobar i profesionalan, ali su se posle godinama parničili zato što je Žan-Pol Belmondo bio besan jer je njegov ugovor garantovao da će imati isti broj scena kao Delon i da će njegovo ime biti na vrhu – ali je iznad toga stavljeno: “Alen Delon predstavlja”. Delon “ljubazno” primećuje u “Njujork tajmsu” da je “to reakcija žene”.
“ZATO ŠTO SI TI GODAR, A JA DELON…”
“Policijske priče ili priče o policajcima radio sam dok sam prao zube. Ovde sam morao malo da se koncentrišem i saberem, inače, da bih udario nogom u vrata i pucao iz pištolja, ne moram da se koncentrišem”, opisivaće Delon kako je ozbiljno shvatio posao u filmu Džozefa Lozija Gospodin Klajn (Mr Klein, 1976). U tom filmu, za koji je scenario napisao Italijan, a režirao ga Amerikanac sa crne liste, odvija se kafkijanska priča o pariskom apolitičnom i amoralnom trgovcu umetničkim delima u višijevskoj Francuskoj, koji živi u luksuzu, ali je postao meta Holokausta pošto su ga progonili kao Jevrejina istog imena, a on nije mogao da dokaže svoj identitet.
Delon je 1990. ovako u “Liberasionu” objasnio zašto prihvata ulogu u filmu Žan-Lika Godara Novi talas (Nouvel Vague): “Prihvatam jer si ti Godar, a ja sam Delon”. Nouvelle Vague (1990) je bio u konkurenciji u Kanu, gde Delon stiže helikopterom. Film svakako nije dobio nagradu, ali je skrenuo pažnju na Delonovu drugu stranu, onu krhku, ostareli lik, od koga se traži da odgovori na pitanje “šta radiš?” a on odgovara: “Sažaljevam se”.
Dve godine kasnije vratio se u Kan, ali ovoga puta sa Povratkom Kazanove (Le Retour de Casanova, 1992), kostimografskom dramom koja jedva da je izazvala radoznalost.
Posle neuspelog pokušaja da rekonstruiše Borsalino duo Delon–Belmondo, Delon je 1998. najavio da se povlači s filma. Gotovo da će održati reč, ali ne zadrto. Između ostalog, pojaviće se u Asteriksu na Olimpijskim igrama (2008), kao egoistični Julije Cezar i kao Zoro, da zadovolji sina.
Zatim se preselio na TV ekran igrajući u francuskoj kriminalističkoj mini-seriji Fabio Montale iz marsejske trilogije Žan-Kloda Iza. Sama najava njegovog prisustva oslobađala je bes levičarskih Izoovih čitalaca, ali početkom 2002. godine prva epizoda serije privukla je čak 12,5 miliona gledalaca na TF1.
Na političkoj sceni, Delon ima reputaciju desničara. Godine 1984. potvrdio je svoje prijateljstvo sa Žan-Mari Le Penom. Ponovo je 2013. razbesneo pristalice istopolnih brakova stavom protiv “neprirodnog braka”, on koji svoj uspon duguje Lukinu Viskontiju, koji se, kako kaže jedan hroničar, prema Delonu odnosio “sokratovski”.
OPASNE IGRE
Proizvodnja snova je opasna delatnost. Kada je 1982. Romi Šnajder umrla u 44. godini nakon što je izgubila sina i propila se, Alen Delon je u “Pari maču” napisao: “Zbog mene je tvoje srce prestalo da kuca… Bože moj, kako smo bili mladi i kako smo bili srećni… s jedne strane, dečji hirovi, bes i raspoloženja, uvek opravdani, naravno, ali sa nepredvidivim reakcijama; s druge strane, profesionalni autoritet. Da, ali postoji dete koje zapravo ne zna čime se igra. Sa kim. I zašto. U ovu kontradikciju, kroz ovaj proboj, naviru muka i nesreća…”
Godine 1964. Delon je navodno ostavio u stanu u kojem je živeo sa Romi Šnajder poruku u kojoj je obaveštava da odlazi i buket crnih ruža, i odmah potom se oženio sa Natali Bartelemi, koja je tada već bila u poodmakloj trudnoći sa sinom Entonijem. Razveli su se 1969. Zatim je 1987. započeo vezu sa holandskom manekenkom Rozali van Bremen. Dobili su dvoje dece – Anušku (1990) i Alen-Fabijena (1994); razišli su se 2001.
Četvrti nepriznati potomak Kristijan Aron Bulonj (Ari Pafgen) umro je 2023. godine nakon borbe sa zavisnošću od droge. Njega je 1962. rodila Kristina Pagfen – Niko, nemačka glumica, pevačica i manekenka Vorholove Fabrike. Delon je s njom bio u kratkoj vezi 1961. i Arija nije priznao. To neželjeno dete je jedno vreme odgajala Delonova majka, pre nego što ga je preuzela Niko – koja se drogirala ne bi li poružnela. Po iskazima nekih stanovnika boemskog njujorškog hotela Čelzi, dete nije sklanjala od droge.
TUROBNI KRAJ
Nakon što je ga je 2019. ozbiljno oslabio moždani udar, a potom i progresivni razvoj limfoma, kako je to formulisao BBC, njegova saga imala je sve elemente grčke drame protagoniste koji pati, suočen sa demonima sopstvene burne prošlosti: posvađana porodica u raspadajućoj vili u Duši-Montkorbonu, na šumovitom imanju oko135 km južno od Pariza, koja je nekada bila poprište veličanstvenih proslava – od kojeg je, prema rečima Alen-Fabijena, ostala samo senka: “Sve se stalno kvari, a struje nema…”
Polovinu imovine Delon je podelio sinovima, prema kojima je bio strog kao prema nekim konkurentima, a drugu polovinu je ostavio ćerki, koju je voleo i podržavao, igrao s njom u provincijskom pozorištu, 2011. producirao duet za oca i ćerku, a krajem 2013. turneju “Alen i Anuška”.
Entoni Delon, najstariji 59-godišnji sin Alena i glumice Natali Delon je, međutim, u intervjuu za “Pari mač”, optužio mlađu polusestru Anušku da laže i manipuliše, skriva rezultate očevih kognitivnih testova, jer je želela da oca protiv njegove volje odvede u Švajcarsku, čiji je Delon bio državljanin od 1999, a sve to da bi izbegla “ogromni porez” na nasledstvo.
Sa svoje strane, Anuška (33) je, saopštenjem preko advokata, poručila da Alen Delon “ne može više da trpi agresivnost svog sina, koji mu stalno govori da je senilan”.
Entoni i Anuška su se nekoliko puta vređali u nastupima na francuskoj televiziji pre nego što je njihov brat Alen-Fabijen (29) preko društvenih mreža pokazao tajni snimak Anuške kako šapuće (on kaže) insinuacije u uvo njihovog oca.
Posvađana deca su potom složno optužila 66-godišnju Hiromi Rolin, bivšu domaćicu (ili Delonovu družbenicu) da je kontrolisala njegovu prepisku i ocrnjivala ih, kao i da je nagovarala njihovog oca da voljenog psa Lubu stavi u azil. BBC je prošlog jula javio da je francuska policija pretresala kuću Hiromi Rolin.
Hiromi Rolin je zauzvrat podnela tužbu protiv Delonove dece tvrdeći da ona odbijanjem da Delonu daju lekove ugrožavaju njegov život. Tužilac je sve te prijave odbacio kao previše emocionalne.
U januaru 2024. francuski sudija je, saslušavši mišljenje lekara, stavio Alena Delona pod pojačano zakonsko starateljstvo, što obično znači da staratelj upravlja bankovnim računom, troškovima i određenim medicinskim aspektima osobe za koju se stara. Nakon što je nadležni službenik primetio oružje i upozorio sudiju da gospodin Delon nije imao dozvolu da ga poseduje, francuska policija je 28. februara 2024. zaplenila 72 komada vatrenog oružja i više od 3.000 komada municije iz kuće Alena Delona.
Nakon svega: “Sa dubokom tugom Alen Fabijen, Anuška, Entoni i (pas) Lubo objavljuju smrt svog oca nakon teške bolesti. Preminuo je u nedelju 18. avgusta 2024. mirno u svojoj kući u Dušiju, okružen s troje dece i porodicom”, navodi se u saopštenju koje prenosi AP i u kojem se dodaje kako je porodica preminulog tražila da se poštuje njihova privatnost.
Milan Milošević
Izvor: Vreme
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Veći od vlastite lepote
Potrebi da se ekonomično predoči životopis jednog od zbilja ikoničnih i neponovljivih filmskih superstarova (i to kada je ta odrednica zaista imala i odražavala svoj semantički sadržaj), Alena Delona, moglo se i može prići iz poviše pravaca. Naravno, tu je prilično bizarna porodična hronika sa navodno osporenim pravom na eutanaziju, tu je i krak sa podsećanjima na “posejanu” i nepriznatu decu, tu su osvrti na njegovu nimalo prijatnu ni lagodnu narav i javnu personu, a kada je reč o Srbiji (i pokojnoj Jugoslaviji), uz Delonovo ime nužno se mora “ubiti” nekoliko pasusa prežvakavanjem priče o sumnjivoj smrti zlosrećnog Stevice Markovića, o čemu je Dušan Savković napisao diptih Gorila, kao stvoren za filmsku ili još bolje – domaćinski postavljenu i budžetiranu serijsku ekranizaciju.
Sve to na stranu, sva je sreća da se u sferi glumačkih postignuća sa dovoljno povoda a i mnogo osnova, kao i lako proverljivom argumentacijom može staviti uz Delonovo ime ili iza njega pregršt toga pohvalnog. I ne samo to: sa tačke gledišta testa vremena pri odmeravanju važnosti nekog filma ili nečijeg stvaralačkog ili pak samo izvođačkog opusa, lako je pojasniti po čemu je to, između ostalog, ovaj francuski glumac (i nikada “samo izvođač glumačkih radova”, što je, dabome, sasvim dostojanstvena prateća esnafska sintagma u slučaju mnogih njegovih kolega i koleginica iz raznih era i sa raznih adresa) zaista jedinstven, pa onda i kandidat za sam vrh filmskog glumišta, i to bez imalo relativizacija i svesno-nesvesnog spuštanja kriterijuma kada treba izneti krajnji ili bar dovoljno upečatljiv sud. Protopolazište za taj sud ima koren u zbilja lakoj tezi, toliko lakoj da brzo postaje deo aksiomski postojane faktografije – naime, Alen Delon je, naravno, genetskom i fatumskom lutrijom u danima mladosti i, označimo to tako, ranije zrelosti, bio određen i označen zasluženom titulom jednog od nepobitno najlepših muških lica čitavog filmskog glumišta tih i okolnih godina. Delonova lepota je bila do te mere neupitna da se neretko nalazi na vrhu ili pri samom vrhu epitoma muške lepote na filmskim platnima/ekranima, u isti mah bivajući i krajnje učinkovito podsećanje na danas počesto prezrenu suštinu filma kao savršenog balansa (ako je to ikako moguće) narativne i vizuelne dimenzije. Pri čemu su Delonova lepota i pojavnost, kao i, reklo bi se, urođen magnetizam, bile pouzdan povod da se u umovima i dušama filmofila iznova i iznova osvešćuje spoznaja kako je neophodno da film tvori jasnu i što čvršću vezu sa lepim i lepotom u nekom od njenih mnogobrojnih pojavnih vidova i oblika, i to možda i pre nego sa istinom ili intelektualnom bremenitošću.
Dodatna čar jeste to što je Delon, ponovo između ostalog, bio samopouzdan eksponent te ideje u neholivudskim okvirima (jer je Holivud te esencijalnosti i neizostavnosti lepote bio itekako svestan možda i od samih početaka, naravno, uz priznanje očiglednog – da se pojmovi i aršini lepote menjaju i smenjuju kako se epohe i mode smenjuju na tronu), te je Delonova pojava bila u potpunosti porinuta u francuski kontekst i tamošnji tek povremeno izmaštani osećaj za stil i eleganciju, finesu i makar jasan nagoveštaj osobenosti. Anglosaksonci bi to označili kratko sa cool/coolness, a Delon je u sve to uveo i francuski šik, ali u izrazito maskulinom varijetetu, uvek u čvrstom i neusiljenom sadejstvu sa prirodom i biti filmova u kojima je igrao. Dejvid Fir je pre nekoliko dana (istim povodom koji predstavlja “okidač” i za ovaj prigodni tekst) za “Rolling Stone” mudro primetio i sročio: “Ova francuska filmska zvezda znala je da je jedan od najlepših ljudi koji su ikada krasili filmove, iz bilo koje zemlje i u bilo koje doba, sa tim svojim skoro geometrijskim jagodicama i tim ledenoplavim očima; Delon je znao da mu je izgled otvorio vrata glumačke profesije, kao i naručja žena u čijem društvu je tako rado uživao. Znao je, ali nije mario za to. ‘Muška Brižit Bardo’, kako su ga nekada zvali, izgleda nije mario ni za šta. A kombinacija tih dveju stvari – te lepote i te oholosti – pretvorila ga je u međunarodnu superzvezdu”.
Upravo tako, tamo gde su neki ponajpre prepoznavali narečeni coolness, urođen ili bar majstorski navežban, Delon je prevashodno “emitovao” pomenutu oholost, ali nehajano, bez vidljivijeg upinjanja, a u pratnji neinvazivnog mačizma kao samosvesti da je lepim ljudima, a posebice muškarcima u patrijarhatom okoštalom svetu, sve dopušteno ili im makar sve biva lakše. I mimo evidentnih Delonovih glumačkih sposobnosti, kao i samouverenosti kojom je zračio čitavim tokom bogate i razgranate glumačke karijere, najbolji su bivali upravo oni njegovi filmovi u kojima su udarni autori znali da tu njegovu oholu pojavnost zauzdaju, artikulišu i stave u funkciju priče koju su izvoleli da tu ispričaju, te ideja i uverenja koja su poželeli da tim putem i uz taj dragoceni ukus plasiraju pred gledateljstvo, koje je tokom udarnih decenija (šezdesetih i sedamdesetih) takve mamce “gutalo” sa vidno manje cinizma i ostalih vidova racionalističkog otpora. To se najčešće događalo u kriminalističkim i manje ili više zlokobnim i turobnim pričama, kao i u avanturističkim filmskim povestima u kojima su junaci/antijunaci pokazivali zavidnu opčinjenost čarima igre i nadgornjavanja, kao i darvinističkim upinjanjima da na putu ka snevanom boljem i opuštenijem životu uteknu pred naletima nepokolebljivog kismeta.
Delon je tu bio svoj na svome – odmereno srčan, nepokolebljiv, ali uvek sa senkom neizvesnosti i sporopuzajuće nelagode i opasnosti, šarmantan “na rate”, opušten i spreman na blef bez afektacije i prenaglašavanja. Manje ili više, to bi onda bilo i najrečitija ilustracija francuskog i frankofonog coolness-a. Naredne decenije donele su ne samo neumintno opterećenje biološkim promenama nego i zaokret u tematskim i izražajnim preferencama kako gledalaca tako i filmskih stvaralaca, i tu je Delonova zvezda krenula da traži novi sjaj, a ovaj superstar je to ostajao i tokom sušnih glumačkih godina, sa neuništivom svešću da su neke istine neprolazne, a jedna od njih glasi da je, uz takmaca Belmonda, on bio i ostao, pa čak i u toj hibernaciji karijere na filmu, najveća zvezda francuskog filmskog glumišta, pa još i sa značajnim ličnim “izvoznim potencijalom”.
Sada bismo mogli mogli da predahnemo od rafalnih epiteta na račun Delonovog magnetizma i osobenosti njegove pojave na filmskim platnima, kao i na konto njegove nesporne zanatske veštine pa i superiornosti, i da barem malo konkretizujemo priču, i to podsećanjem na makar desetak njegovih najmaestralnijih rola na filmu.
1. U zenitu sunca (Plein Soleil / Purple Noon, 1960)
Delon je naprosto briljirao u liku zlokobnog i nepokolebljivog Toma Riplija u ovoj ranoj ekranizaciji očito i dalje nadahnjujuće proze znamenite Patriše Hajsmit (u pitanju je roman Talentovani gospodin Ripli), a ovaj film, uz druge njegove podvige, nosi i ono oholo držanje, onu preteću samozatajnost kojom je obojio tu napetu i rečitu priču o slabosti ljudske prirode kao neumitnosti i o darvinstičkoj suštini savremenog života.
2. Samuraj (Le Samouraï, 1967)
Delon je savršen u roli plaćenog ubice Džoa Kostela u toj besprekornoj studiji karaktera velikog Žan-Pjera Melvila; Delon je u ovom filmu oličenje tiho nametnutog stila koji je, ne samo u ravni promišljene i dostatne estetizacije, i dalje nadahnuće za mnoge i raznorodne.
3. Bazen (La Piscine / Swimming Pool, 1969)
U ovom tekstu već više puta pominjani pa i potencirani francuski filmski šik možda je najzavodljiviji i najprefinjeniji baš u ovom trileru, ali istovremeno i pipavoj melodrami, a Bazen se počesto pominje kao vrhunac francuske uglađenosti na filmu, s tim da to jeste i delo tamošnje filmske “aristokratije” tog doba – režirao ga je Žak Dere, a uz Delona glume i Romi Šnajder, Moris Rone i Džejn Birkin.
4. Roko i njegova braća (Rocco e i suoi fratelli / Rocco and His Brothers, 1960)
U glumačkom smislu Delon predstavlja (sasvim zdravu i sasvim pravu) kičmu ovog Viskontijevog klasika, kojim je glasoviti sineasta načinio otklon i oproštaj od italijanskog neorealizma, u isti mah u potpunosti utemeljen u njegove postulate.
5. Gospodin Klajn (Mr. Klein, 1976)
Alen Delon je u ovom smirenom i višeznačnom filmu i dalje nepravično skrajnutog i nikad zbilja vrednovanog Džozefa Louzija pokazao nerazmetljivu glumačku zrelost, zrelost koja je trebalo da ga uvede u osamdesete i napravi otklon od brojnih tipskih krimi drama kojima je dominirao u prethodnih deset ili čak petnaest godina, a sve to u priči o defamaciji i potrebi da se živi što lagodnije i mimo turobnih društvenih okolnosti.
6. Crveni krug (Le Cercle rouge / The Red Circle, 1970)
Još jedna za filmofilmsko dugo pamćenje plodonosna saradnja Delona i Melvila, koji je i tu uspeo da istka istinski slojevitu priču kao osnovu za uzbudljiv i napet film o pljački, kao i dramu o tihom a verolomnom identitetskom krahu glavnog junaka, gde je Delon, sasvim očekivano, glumački u potpunosti briljirao.
7. Gepard(Il gattopardo / The Leopard, 1963)
Ova Viskontijeva istorijska drama i hronika baš širokog zamaha relevantna je i danas zahvaljući kako svežini autorskog izraza i “pakovanja” tako i po pitanju ideja koje implicitno a dovoljno jasno zastupa. Delon se tu našao u društvu Berta Lankastera, Klaudije Kardinale i mnogih drugih, nadahnuto odigravši ulogu princa koji ne krije radost i ushićenje pred neumitnim padom i sunovratom klase kojoj i sam (doduše nevoljno) pripada.
8. Pomračenje (L’Eclisse / The Eclipse, 1962)
U ovoj još jednoj sporovoznoj, turobnoj, kontemplativnoj i misterioznoj melodrami Mikelanđela Antonionija, koja zapravo predstavlja zaokruženje planirane trilogije, Delon u tim mikronarativnom okvirima silno uživa u blagodetima vešto urimovane glumačke saigre sa Monikom Viti; ova priča zbunjivala je i posvećenije filmofile i u godinama i decenijama koje su usledile, istovremeno bivajući i film koji teško “vetri” iz filmoljubnog pamćenja.
9. Žaca (Un Flic / A Cop, 1972)
Ovaj, kako se ispostavilo, oproštajni Melvilov film, inicijalno neuspešan tokom bioskopske distribucije, predstavio je poigravanje sa međama i uslovnostima žanra balansirajući na samoj ivici krinimalističke priče i melodrame iz podsoja priča o ljubavnim trouglovima, a Delon je, gle čuda, ubedljiv u tumačenju zadatog u oba ta doduše komplementarna pola priče.
10. Borsalino (1970)
Ovaj u to vreme silno skup krimi spektakl spojio je Belmonda i njegovog suparnika Delona, a i ta priča kreće od podmotiva koškanja i nadgornjavanja unutar ljubavnog trougla pa ubrzo izrasta u avanturu dve očito srodne a nemirne duše koje evidentno žele isto. Ova se priča (na današnja čitanja) može doživeti i kao kriptična homoerotska postavka, često implicitno prisutna u muško-muškim prijateljstvima i zajedničkim misijama, dok je po pitanju kvaliteta i kinesteskih dometa ipak daleko važnije to što su Belmondo i Delon u ovom ostvarenju reditelja Žaka Derea uspeli da zadrže sopstvene glumačke osobenosti, a da pritom izvrsno međusobno “utoniraju” svoje pomalo i oprečne glumačke izraze.
Zoran Janković
Izvor: Vreme
Alen Delon – Veći od vlastite lepote napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →