Кратка повест америчке изузетности

Могло би се рећи да прича о америчкој изузетности почиње чак и пре него што су се  британске северноамеричке колоније пре скоро два и по века одвојиле од матице и прогласиле независност. Јер, заронивши мало дубље у историју колонизације тог континента  клица те изузетности може се наслутити у оној невеликој дружини првих пионира и ходочасника новооткривене свете земље која се 9. новембра 1620. по старом календару искрцала из брода Мејфлауер (Mayflower) на обалу Новог света недалеко од места које данас носи назив Кејп код. Било је то једно од оних ретких ходочашћа које ће токове историје усмерити у правцу незамисливом ниједном од учесника тог авантуристичког чина не лишеног и патетике, али у оном изворном значењу грчке речи pathetikos.

Јер, што се самих ходочасника тиче, била је то она врста људи, испуњена не само религиозним фанатизмом, него и  заносом, захваљујући којем су били спремни да заувек напусте завичај и континент тек изашао из средњовековног мрака, овековеченог ратовима, прогонима па чак и спаљивањима слободоумних и непокорних – те због тога не баш превише вредног жаљења – да би се упутили ка неком непознатом свету у чијој тајанствености су слутили, али и чврсто веровали да се мора налазити испуњење њихових снова отеловљених у оној само људима својственој тежњи ка слободи, неспутаном испољавању урођене креативности и скоро егзистенцијалној потреби да се онај Платонов свет идеја претвара у опипљиву стварност. Због тога није искључено да су их приликом искрцавања на тај континент прожимала она дирљива, свечарска осећања ганутости, узбуђења и страсти, те свест да чине нешто узвишено, изузетно, по вољи божјој и у његову славу.

А ако се зађе још дубље у прошлост инспирација за ту изузетност, која ће обележити каснију историју тек откривеног тајанственог континента, може се наћи још у оној последњој великој империји са глобалистичким претензијама након које је требало чекати више од миленија да се на  историјској позорници појави следећа, британска. Била је то, није тешко погодити, Римска империја. Јер, све оно што је обележило неколико златних векова њеног процвата било је заиста изузетно. Почевши од политичког система зачетог у форми републиканског уређења, које ће касније еволуирати у много ефикасније империјално и послужити као вечни узор свим каснијим империјама. Затим правног устројства, чији принципи су уграђени у законодавне системе свих модерних држава, а чија суштина се још увек проучава на универзитетима и високим школама широм света. Није неосновано у то безвремено римско наслеђе убројати и многобожачку, такозвану паганску, религију чија практичност се поново открива у савременој постхришћанској ери у којој су једног бога заменили новац, успех и лична промоција уткани у безбројна естрадна и  спортска неопаганска божанства. Свакако да је од свега набројаног савременим империјама, баштиницима и имитаторима  староримске империјалне оставштине за проучавање, студирање и практичну примену много важнији и кориснији био начин на који су њихови учитељи вршили освајања нових територија и покоравања локалног становништва претварајући га у лојалне и дисциплиноване грађане великог  царства чије су се границе морале непрестално и у свим могућим правцима ширити. Није на крају на одмет споменути ни културу која је инструментализована кроз такозвану меку моћ представљала оружје чак важније и ефикасније и од самог мача у освајању људских душа. Све је то ако не зачето и иновирано, оно барем до перфекције усавршено током хиљадугодишњег трајања Рима, који је већ одавно сишао са оне позорнице, али чији дух као да још увек живи и инспирише. 

Сви путеви воде у Рим

Међутим, ако се тај још увек живи дух може представити и изразити у једној краткој фрази онда су то оне две магичне речи: хлеба и игара. Римљани су створили прву класичну урбану цивилизацију у оном реконструисаном делу историје човечанства. Услед масовних миграција узрокованих неконтролисаном освајачком експанзијом империје дошло је до концентрације углавном непродуктивног становништва у градовима који су нарасли до, за античке размере, незамисливих величина. У таквим условима контрола маса, које су у случају града Рима достигле чак и милионске пропорције, није била могућа само у уз помоћ магије и религијске индоктринације. Тако да су Римљани оне духовне и божанске култове и светиње на вешт и дискретан начин заменили много ефикаснијим секуларним, сведеним на готово чисту телесност. 

За те сврхе искористили су још једну од изузетности, којима, када су Римљани у питању, као да није било краја. Та изузетност представља производња хране која се у доба врхунца империје развила у праву индустрију. Ако се обиљу хране произведене у римским провинцијама дода и она опљачкана у освајачким походима која је редовно стизала са периферије онда римским императорима није било тешко да за широке народне масе, познатије као плебс, обезбеде чак и бесплатну храну, то јест хлеб. Да тако јефтино нахрањеној маси не би било досадно, јер је у пренасељеним градовима империје слободног доколичног времена било у изобиљу, помогао још један изум римског генија, који се такођер временом претворио у индустрију. То су велике јавне представе, познатије као гладијаторске игре, редовно одржаване у специјално за те сврхе изграђеним аренама које својом грандиозношћу, нарочито она подигнута у Риму, легендарни колосеум, и данас изазивају дивљење и страхопоштовање, истовремено представљајући један од најупечатљивијих симбола римске изузетности.

Уколико се бесплатном хлебу и бескрајним играма дода и вино, од чије производње су Римљани такођер створили веома профитабилну индустрију и од чијег конзумирања је направљен још један од њихових многих култова, и којег је сходно томе било у изобиљу и на располагању доконом плебсу, онда се она поменута фраза: хлеба и игара – panem et circenses, коју је почетком другог века нове ере изговорио римски песник Јувенал, претвара у свето тројство римског хедонистичког секуларизма: хлеба, вина и игара. Тим светим тројством би се могла објаснити готово магична привлачност античког града Рима садржана у још једној изреци насталој у то доба: сви путеви воде у Рим.

Нови Рим

Те две кратке изреке настале почетком нове ере преживеле су наредне миленије као усмено сведочанство о изузетностима једне цивилизације која ће ускоро сићи са оне историјске позорнице, а са њом ће се изгубити  и преселити у заборав оно њено свето тројство. Замениће га нешто духовније хришћанско са којим ће се хедонизам под челичном песницом декларативног црквеног чистунства уклонити из јавног живота и преселити у илегалу. Пуних петнаест векова ће бити потребно да прође пре него што ће римско свето тројство, дочекавши цикличну смену ауторитета,  поново изаћи из сенке и ускочити у  “главни ток” једне нове цивилизације, поставши основним замајцем њеног развоја и просперитета.

Неком чудном игром судбине или ироније оне мудре учитељице живота главну улогу у поновном оживљавању римског светог тројства одиграће потомци оне дружине ходочасника, која се из брода Мејфлауер искрцала на обалу северноамеричког континента убеђена да тим чином  обавља своју пророчанску мисију. Половина од њих је припадала секти сепаратиста од англиканске цркве који нису могли добровољно прихватити круту црквену догму и строго, под претњом казни, наметање тумачења хришћанске вере и начина на који се она упражњава. Другу половину су чинили они који су у себи носили нешто мало више авантуризма, али не много мање вере да иза свега онога што раде стоји његово величанство Бог. Нико из те дружине занесене идеалима правде, једнакости, милосрђа и колективистичке вере да заједнички теже остварењу истог циља није могао ни сањати да би се у некој далекој будућности могло десити управо супротно од онога о чему су сањали.  Да ће, и поред тога што сви људи пред Богом имају једнаке шансе да успеју, једнога дана неки од оних који успеју искористити тај успех да постану много једнакији од других – и то толико једнакији да ће, иако малобројни, располагати моћи да господаре судбинама оне огромне већине једнаких, као што је био случај у оном старом свету из којег су ризикујући животе побегли.

Није тешко закључити да се у том чину крила клица оне америчке изузетности чија историја је започета следећег пролећа оснивањем колоније Плимут. Можда се првом изузетношћу може сматрати податак да је прву зиму у Новом свету преживело само 47 ходочасника, од 102, колико их се укрцало на Мејфлауер у енглеској луци Плимут септембра претходне године. Тако је почела не само историја изузетности него и европеизација северноамеричког континента која ће потрајати наредна три века. Наравно да су у примени тог европског калупа припадници новокомпоноване америчке расе утиснули свој оригинални печат на којем ће се темељити све оне касније изузетности. Тим изузетностима далеки потомци ходочасника ће бивати све више опседнути тако да ће изградивши свест о властитој предодређености, а испуњавајући завет својих предака о својој узвишеној и божанској мисији, наредних сто година провести у американизацији остатка планете претварајући га неприметно у Новоримску империју.               

Постмодерно свето тројство

Посматрајући то готово митско четворовековно путовање ка све већим висинама недодирљивости није ни мало лако тек набројати она главна достигнућа америчког генија изузетности. Свакако да је још теже изабрати оно највеће, или се барем определити којем поклонити највише пажње, којем се највише одушевити и у којем наслутити највећу иронију, без које су америчке изузетности готово незамисливе. А та иронија је уочљива једино са периферије, из оног дела света подвргнутог американизацији, било насилној, или оној суптилној, неосетној. Некако се само по себи намеће да се у таквим дилемама пође од светог тројства, јер света тројства било она духовна, било телесна, по самом свом називу из којег се назире нешто што надилази обичну стварност, подразумевају да у њима мора почивати нешто веома важно, чак фундаментално.

Већ на хлебу, првом стубу на којем почива то свето тројство, може се на прилично елегантан начин сагледати како  се та готово банална  човекова биолошка потреба може вешто искористити не само у манипулативне сврхе, него и као средство за остваривање амбициозних циљева у спектру чији се распон пружа од политичког и војног, па преко економског и финансијског све до голог профитерства. А када је о том спектру реч онда посматрањем савремене америчке стварности није тешко уочити да су потомци ходочасника са Мејфлауера далеко надмашили своје староримске учитеље чије се  бајколике представе са бесплатним хлебом за плебс чине дечијим играма у поређењу са начином на који су они тај исти хлеб, то јест храну инструментализовали и уздигли на пиједестал новог божанства, њено конзумирање претворили у врхунско испуњење смисла живота, а њену производњу ставили у центар прилично замршеног али савршено организованог агроиндустријског комплекса који чини главни замајац привредне машинерије, а самим тим и полугу свеукупне моћи.

На које све начине су храна и њено конзумирање уткани у савремену америчку стварност, али и свест њених просечних протагониста можда се најсликовитије може сагледати обративши на кратко пажњу на један догађај у којем се огледа сама суштина постмодерног америчког светог тројства и који би се сходно томе могао схватити као највеће ходочашће религије секуларизма. То је централна гладијаторска представа Новог Рима, такозвани Супербоул (Super bowl), годишње финале америчког фудбала, најпопуларнијег гладијаторског спорта, које се редовно одржава сваке прве недеље фебруара. Јер, супербоул је много више од игре, оног трећег стуба тројства, за који се може рећи да је у његовој староримској оригиналној верзији играо кључну улогу, пошто је руља, тек након што је растерећена стреса претеће глади и лагано допингована вином, била у потпуности припремљена и кондиционирана да  на трибинама Колосеума одигра улогу френетичног навијача који ће славити победнике крвавих игара и наравно свемоћног императора.  У америчкој верзији тројства супербоул, то јест игра, представља тек повод да би се кроз конзумирање хране и вина, то јест пива, те осталих пратећих колатералних видова потрошње остварили енормни и незамисливи профити мерени не више милионима већ милијардама, а ускоро билионима и трилионима оних новчаних јединица које су заузеле место оног бога уз чији благослов су се пре тачно четири века први ходочасници искрцали на континент и не слутећи да ће религија у коју су тако страсно и помало наивно веровали тим чином искрцавања почети да неповратно одумире. 

Управо захваљујући бројевима уз помоћ којих се одржава и статистички прати тренд бесконачног раста могуће је ако не у потпуности схватити, оно барем наслутити тај рудник америчких изузетности који се крије у супербоулу. Бројеви који прате производњу хране и продају готових производа су свакако веома битни за саме произвођаче и трговце, док истовремено могу представљати праву посластицу за доконе радознале посматраче. Од оних посластица без којих се, што се новоримског плебса тиче, супербоул не би могао замислити на првом месту су она већ одавно легендарна пржена пилећа крилца (chicken wings) преливена специјалним сосовима чији рецепти су једино Американцима јасни. Тих крилаца је према извештају Националног пилећег савеза (NCC – National Chicken Council) за време супербоула 2020 широм централне провинције империје зване Ју-ес-еј поједено 1.4 милијарде. Узимајући у обзир да та слатка перната животињица има два крила то значи да је на олтару те светковине жртвовано, то јест заклано 700 милиона пилади. То не би можда звучало претерано изузетно да крилца не представљају само једну ставку у веома богатом менију поклоника тог гладијаторског спектакла, који се састоји од углавном брзе, такозване “џанк” хране, занемарљиве хранљиве вредности, програмиране да на ђаволски начин споји ужитак са болешћу, а за чије спремање су потрошене десетине хиљада тона осталих намирница а такођер морали бити жртвовани милиони крупнијих двоножних и четвороножних животиња. 

Ако се томе дода да се тог дана попије 325 милиона галона пива (1,230,258,829.8 литара) онда се може стећи комплетан утисак барем о оном хедонистичком аспекту тог изузетног америчког колективног подухвата званог супербоул. А осим тога постаје сасвим јасно зашто су прва два стуба оног секуларног светог тројства много важнија од трећег, игара, јер је чак и један такав спортски спектакл као што је финале нејгледанијег спорта на планети у потпуној сенци хедонистичко-комерцијалног иживљавања америчке постмодерне духовности. Међутим, праву димензију тог театра изузетности могуће је наслутити, али никако у потпуности докучити тек ако се на основу тих статистика везаних за само један од неколико америчких потрошачких светаца покуша замислити како све то изгледа на годишњем нивоу, то јест колике се количине прехрамбених сировина произведу и као финални производи поједу за годину дана.

Као најбоља илустрација, али и увод за даља истраживања тог интересантног феномена може послужити податак да житељи централне провинције царства за годину дана поједу 50 милијарди хамбургера. Једноставним математичким операцијама делења лако  је израчунати да сваке минуте у њиховим стомацима заврши нешто више од 95.000 тих укусних и живописно аранжираних сендвича. Узимајући и обзир да је хамбургер или бургер, како му већ одавно тепају, само једно од многих америчких омиљених јела, чији се број стално увећава, онда се првобитни осећај запањености том њиховом прождрљивошћу, али и опседнутошћу великом бројевима и серијама може претворити у дивљање, нарочито уколико се покуша замислити како је могуће толику количину хране произвести, прерадити и испоручити до крајњих корисника, којих има 330 милиона, и то тако да сваки од њих буде у сваком тренутку сит и наравно задовољан.

Театар абсурда

Међутим, ни то замишљање није тако једноставно, као што би се могло на први поглед чинити. Јер, амерички геније изузетности је створио најсавршенију машинерију за снабдевање храном у историји човечанства, која је стога прилично компликована да би се лако схватила, али која је разрађена до најситнијих детаља како би могла да прецизно усклади испреплетене ланце временски зависне једне од других. Сваки од тих ланаца се састоји од производних, прерађивачких и дистрибутерских погона од којих сваки треба да прими, обради и испоручи сваког дана следећој карики милионе истоветних јединица. Такви системи су управо због своје комплексности и оних неизбежних великих бројева са минималном толеранцијом од свега два процента веома рањиви на поремећаје на некој од карика ланаца, без обзира што је све компјутерски програмирано и праћено.

Ниједан компјутерски програм не може предвидети изненадне промене у навикама крајњих потрошача или неке ванредне ситуације узроковане такозваном вишом силом која може бити случајна и непредвидљива, или пак тајно планирана.  Управо нешто слично томе се десило пролећа 2020. када се изненада, и највероватније претходно планиран, појавио мистериозни вирус изазвавши поремећаје у оним поменутим ланцима снабдевања пред којима су чак и компјутерски програми оног најсавршенијег система за снабдевање храном у историји човечанства били беспомоћни. Тако се десило да се товар од 10.000 утовљених свиња појавио почетком маја месеца испред једне клаонице у области Минесота која је била затворена због страха и панике изазваних оним поменутим вирусом. То је управо количина коју та не баш мала фабрика са 2.000 запослених радника-кољача преради сваки дан. А таквих затворених фабрика је било на десетине широм провинције тих првих мајских дана.

Да се и у том случају ради поново о великим бројевима говори податак који је средином месеца изнео Национални савез узгајивача свиња (The National Pork Producers Council – NPPC) да се широм централне провинције империје сваког дана мора ликвидирати 170.000 утовљених свиња због тога што је већина фабрика за прераду, то јест клање због ванредних околности затворена. У том извештаји се даље наводи да се очекује да ће се у наредних неколико месеци та бројка попети на 10 милиона.  За такве ликвидације се употребљава термин “еутаназија”, који према лингвистичкој дефиницији означава убиство из милосрђа. Због тога није у потпуности јасно да ли су те свиње сретне што ће бити убијене из милосрђа пре него што буду заклане и употребљене за исхрану стотина милиона вечито гладних Американаца.

Међутим, ликвидација свиња је тек врх леденог брега ако се узме у обзир да слична судбина чека милионе пилади, кокошки, ћурки, јунади и осталих домаћих животиња, иначе добро заштићених законима који им гарантују добробит и право на достојанствену смрт. Јер, нису безначајни а за посматраче са стране мање интересантни ни милиони галона проливеног млека, десетине милиона полупаних јаја, хиљаде тона осталих прехрамбених производа који ће се свакодневно налазити насукани на неким од оних карика прекинутих ланаца и морати бити подвргнути процедури уништавања, да би на њихова места сутрадан долазиле нове стотине хиљада тона.

Они докони посматрачи који у свему траже длаку у јајету сигурно ће приметити парадокс измећу података да ће толики силни милиони добро утовљених домаћих животиња током пролећа и лета 2020. бити ликвидирани и спаљени а истовремено астрономске количине остале хране уништене, те неминовности да ће у истом периоду милиони људских бића на периферији царства умрети од глади – преко 20.000 сваког дана, како процењују надлежне организације. Међутим, у свему томе има и неке историјске логике јер треба узети у обзир чињеницу да се империје, поготову у последњим фазама свог развоја, то јест трајања, не понашају баш увек рационално, него пре личе на један велики театар абсурда у чијем репертоару су комедије и трагедије нераскидиво испреплетене.

Што се тиче спаљивања оних силних милиона лешева домаћих животиња убијених из милосрђа ту ће свакако бити посла за малу Грету и њену екипу. Јер, такви процеси стварају додатне количине озлоглашеног СО2, на који су они веома осетљиви. Срећом по америчку сточарску индустрију Грета и друштво су у еуфорији славећи пропаст произвођача нафте и драматичан пад потрошње, то јест сагоревања фосилних горива, што све за њих представља тако жељени спас за планету. Међутим, та еуфорија неће дуго трајати јер ће им ускоро вероватно постати јасно да ће планета можда ипак доживети пропаст, али не због СО2. Стога се сигурно неће ни сетити оних милиона додатних запреминских јединица тог гаса које ће моћи да наставе да се безбрижно уздижу ка горњим слојевима атмосфере. Док ће истовремено амерички сточари моћи да наставе свој посао на еутаназији до последњег грла.

Гениј америчке изузетности је заиста неуништив, попут оног вируса, чија појава га је изгледа чак инспирисала за нове подухвате који се понекад могу учинити чудесним. Тако се крајем истог оног месеца маја десило да је на фарми воћа Хендерсон у близини града Ивнсвила у области Тенеси утврђено да је од тајанственог вируса заражен један од запослених. Савесни и одговорни власници су брзо реаговали. Извршено је по кратком поступку тестирање свих запослених, а било их је двесто. И тада се десило оно чудо. Резултати тестирања су били позитивни код свих двесто тестираних. Дакле, зараженост је била стопроцентна. Мада се у области брзине и ефикасности распростирања инфекција заразним болестима не воде статистике тај најновији случај би се са сигурношћу могао прогласити апсолутним светским рекордом у тој дисциплини. Шта рећи за крај осим да то могу само Американци.

Уживајмо док траје

А на том истом крају није на одмет напоменути да ће се увек наћи оних неверних Тома који неће поверовати у баш сваку од безбројних америчких изузетности, поготову оних којима се сами диче, као што је случај са поменутим светским рекордом. То су углавном они сумњичавци који оно што се догађа у Ју-ес-еју посматрају са безбедне дистанце, јер познато је да  Американци не воле када им се они маргиналци са периферије довољно не диве, или чак не верују у њихова претеривања, па и лажи, којима су по природи свог положаја итекако склони. 

Суштина тог положаја као и суштина америчке и римске изузетности могла би се на крају сажети у једну кратку фразу:

Accept american (roman) way, or face consequences

која превођењем са латинског на енглески није изгубила ни мало од своје суштине, али и суровости, а која би још једним превођењем могла звучати још суровије:

или ћеш ме славити или те неће бити.

Уљуљкани на свом путу и уживајући у својој пророчанској мисији која траје већ пуна четири века далеки потомци ходочасника сигурно нису много оптерећени колико дуго ће та њихова мисија трајати, нити помишљају да је стари Рим пропао управо због своје опседнутости властитом изузетношћу и властитом мисијом. Можда је и боље да се кану таквих мисли.

Јер, они којима америчке изузетности не сметају, а којима су се чак знали понекад и одушевљавати, као и они који су склонији да уживају у њиховој иронији сигурно ће пожелети да новоримска империја потраје још коју стотину година, јер, узимајући у обзир поруке и лекције оне учитељице историје, знају добро да је после сваког пада Рима наступао хиљадугодишњи период мрака. Због тога, рекли би они, уживајмо док траје.

За ПУЛС Милован Шавија

  Amerika, Istorija, Milovan Šavija, misaoni eksperimenti, Rim