Ulogujte se / Kreirajte profil

Američko ubijanje Evrope

U intervjuu od pre 20 godina svestrani srpski intelektualac predvideo kako će izgledati današnji svet. Tamo gde islamizam preti državama koje su vazali vašingtonske politike, tamo je, naravno, Vašington izuzetno protiv islamizma. Tamo pak, gde šteti Evropi, tamo ga SAD podržavaju

Spisi mislilaca i pisaca pobednika su beznadežno plitki, beznačajni i dosadni. Istoriju stvaraju ideje poraženih. Esencijalne misli u trezoru Evropljana ispisali su gubitnici: Platon, Julije Cezar, Dante, Dostojevski, Niče, Evola, Jinger, Hajdeger, Karl Šmit, Crnjanski…

Tako je govorio veliki, kontroverzni srpski intelektualac 20. veka – Dragoš Kalajić, slikar, novinar, književnik, političar, mislilac. Od prilično anacionalnog intelektualca-kosmopolite, postaje deklarisani borac za srpsku stvar i beskompromisni kritičar zapadne politike. Zbog njegovih stavova, intelektualna elita pokušala je da ga ospori napadima da je salonski fašista i zabranom pojavljivanja u medijima. Posle rasprava u udarnim terminima italijanske televizije, u kojima je viteški branio Srbiju, njegova poslednja samostalna izložba u Rimu imala je veliki publicitet. Vodeći italijanski listovi pisali su o Dragošu Kalajiću.

Gospodine Kalajiću, Vi imate fascinantnu mogućnost anticipacije. Još 1987. godine prvi ste upotrebili termin „novi svetski poredak”, četiri godine pre Džordža Buša, koji ga je promovisao. Šta je novi svetski poredak?

– Da ne bi ljudi pomislili da imam neke moći predskazivanja, reći ću da je taj termin već postojao u stručnoj literaturi. Ja sam ga primetio prvi put 1973-74. godine, u aprilskom broju časopisa „Forein Affairs”, koji je zvanično glasilo Saveta za spoljne odnose, što je ne samo laboratorija za proizvodnju kadrova vašingtonske administracije već i svojevrsni izvor svih bitnih spoljnopolitičkih projekata SAD. U tom broju piše šta treba učiniti da bi se takav poredak američke hegemonije nametnuo svetu i taksativno se nabraja sve ono što mi sad nažalost znamo, počevši od erozije nacionalnih i državnih suvereniteta, preko podrivanja nacionalnih i državnih suvereniteta, do korišćenja Ujedinjenih nacija za raznorazne veštački izazvane ratove u svojstvu strane koja tu odlučuje ko će pobediti, a ko izgubiti. Kad svedemo celu stvar na konkretno, reč je zapravo o jednoj velikoj borbi za osvajanje sirovina, energenata, i to može čovek lako zaključiti čitajući godišnji izveštaj Instituta za osmatranje sveta. Taj izraz novi svetski poredak je zapravo izraz jedne ogromne nezajažljive pohlepe, jednog ogromnog parazita koji se zove SAD.
SAD su zamenile onaj stari, klasični i skupi oblik kolonijalizma, kao što je bio evropski kolonijalizam, ovim modernim, koji se zove dužnička ekonomija

Ali da se, kad je u pitanju novi svetski poredak, hronološki vratimo pedesetak godina unazad, na Jaltu.

– Kad analizirate Jaltu, morate videti šta je prethodilo tome. Kao neko telo koje leti nebom, ako ga snimite iz prave pozicije, vi onda možete zaključiti odakle je poteklo, kojom brzinom leti i kuda smera, imate kompletnu sliku. Dakle, možda najbolje Jaltu pojašnjava skup od 3. aprila 1949. godine, gde je predsednik SAD, zajedno sa svojim državnim sekretarom za odbranu Džonsonom, pozvao ministre inostranih poslova članica NATO pakta, kojima je tu bilo predočeno šta će se raditi. Iz toga proizilazi sledeće: prvi zahtev je bio da Evropa napusti svoje kolonije da ne bi bila smazana od 600 sovjetskih divizija jer SAD nemaju vojnu silu dovoljno dobru, te Evropa mora i sama da učini nešto za svoju odbranu, pa prema tome mora da povuče sve svoje vojne efektive iz kolonija i da te kolonije de fakto prepusti SAD. I, dakle, SAD su zamenile onaj stari, klasični i skupi oblik kolonijalizma, kao što je bio evropski kolonijalizam, ovim modernim, koji se zove dužnička ekonomija. Već tada su SAD planirale da vidno osnaže ekonomski Nemačku i Japan. Cela ideja bila je u tome da se ni po koju cenu ne stvore uslovi za neki savez između Nemačke, odnosno Evrope, i Sovjetskog Saveza. Prvi svetski rat se završio tako što su Engleska i Francuska postale dužnici SAD. Slična situacija se ponovila tokom Drugog svetskog rata. Praktično iz one krize, iz one depresije 1929. godine, SAD su se izvukle zahvaljujući ratu. Tako je i danas.

Da ostanemo još malo kod 1949. godine i tog sastanka u Vašingtonu. Tamo je bilo govora i o ujedinjenoj Evropi, parlamentu kakav postoji danas u evropskoj zajednici, već je tada projektovano mesto Nemačke u svim institucijama?

– Apsolutno, jer ja sam razgovarao sa ekspertima iz istočnih zemalja o jednom jako zanimljivom pitanju: zašto toliko hrle Rumuni, Mađari, Poljaci da uđu u NATO pakt, i svi su mi dali jedinstven odgovor, a to je – oni se boje da će im vašingtonska politika prirediti nešto slično onome što je priredila Jugoslaviji. Dakle, reč je o jednoj vrsti reketa. Oni misle da će, ako uđu u NATO pakt, to jest ako plate taj reket, biti spaseni takve sudbine.

Možete li da objasnite šta je to Evroazija i ostvarenje dominacije nad Evroazijom s pozicija engleske i francuske uloge u projektu koji se zove novi svetski poredak?

– Evroazija je termin koji označava ovaj kontinent skupni, gde je Evropa, geografski gledano, samo jedno poluostrvo. To što je ona stekla ugled jednog kontinenta i čak duhovnog intelektualnog centra sveta tokom poslednjih 2.000 godina, to je zasluga, naravno, Evropljana, to jest evropskog mozga, odnosno sive materije. Nije slučajno što je upravo američki najuticajniji i najugledniji geopolitičar Nikolas Spajkmen u jednom radu, naslovljenom „Geografija mira”, iz 1942. godine, sugerisao SAD upravo ovladavanje evropskim mozgovima jer je to bitna poluga evropske moći. Dakle, onaj ko hoće da kontroliše Evropu, da je okupira, da je pretvori u jednu zavisnu provinciju jedne imperije ili pseudoimperije, on mora da taj mozak kontroliše. Što se tiče Evroazije, reč je o teoriji britanskog geopolitičara Makindera. To je vizija sveta podeljenog u tri zone, čiji je centar, on je to zvao „Hartland” – srce sveta – središnji deo Evroazije. Taj deo zauzimaju danas Rusija i delimično Kina. Oko tog centra je jedan polukružni pojas, rubni pojas zemalja koji obuhvata Evropu, Bliski istok, Indiju, a karakteristika tog pojasa je da je tu istorija veoma dinamična, veliki su prevrati, tu se rađaju spektakularne ideje, i on to zove – svetska ostava. Po Makinderovoj tezi, ko upravlja rubnim pojasom, prevashodno Evropom, a na to je ukazao posebno Spajkmen, taj može da kontroliše srce sveta. Ko kontroliše srce sveta, taj može da upravlja celim svetom. Činjenica je danas da se preostala bogatstva sveta nalaze upravo u toj zoni središta Evroazije. Stanovništvo Evroazije čini 75 odsto stanovništva sveta. Sirovinski izvori Evroazije su takođe oko 75 procenata ukupnog bogatstva sveta.

Zato je centralna ideja mondijalista, odnosno stratega novog svetskog poretka, da osvoje Rusiju?

– Rusija je, zapravo, pod obručem već dva stoleća, još od Napoleonovog pohoda. Čitave politike zapadnih sila, prevashodno Engleske i Francuske, zasnivale su se na tome da Rusiju stalno drže u obruču. Zato su i Engleska i Francuska uvek paktirale s Turskom, što je paradoksalno jer Turci nisu ni Evropljani ni hrišćani. Uvek su podržavali Tursku u funkciji obruča oko Rusije, koji je onemogućavao Rusiji izlaz na takozvana topla mora. Naravno, izlaz na topla mora ne znači kupanje u toplom moru, kako zlurado tvrde ovi naši izdajnici takozvanih nezavisnih medija, to jest plaćeni pobornici mondijalizma, već toplo more znači slobodu kretanja određenih flota, slobodu pristupa svetskim tržištima. Za Rusiju je jedini izlaz već dva stoleća praktično Bosforski moreuz, koji je danas pod nekom hipotekom, to jest pod velikom senkom ucenjivačkih pretnji Turske. Zato sada Bžežinski, u ovom svom poslednjem radu, kada je izašla i knjiga, opisuje Evroaziju. Ja sam čitao centralni izvod, koji je objavljen u jubilarnom oktobarskom broju časopisa „Foreign Affairs”.

To je ona čuvena podela Rusije na tri dela?

– On kaže Rusima otvoreno: vi sad treba da se bavite modernizacijom društva, a teritorija koju imate je prevelika. Šta će vam tolika teritorija? Uostalom, taj centralizam nije baš tako srećan, nego se vi lepo podelite u tri države u slaboj konfederalnoj vezi. Evropska Rusija bi bila jedna država, Sibir druga, a azijski deo zemlje treća. Jasno je, dakle, da se tu cilja na razbijanje Rusije radi osvajanja njenih ogromnih sirovinskih resursa, i to je bitan činitelj.

Prvi svetski rat se završio tako što su Engleska i Francuska postale dužnici SAD. Slično se ponovilo tokom Drugog svetskog rata. Praktično iz one krize, iz one depresije 1929. godine, SAD su se izvukle zahvaljujući ratu. Tako je i danas

Kada je Bžežinski u pitanju, Vi ga u svojim radovima kritikujete, ali ne dajete mu baš preveliki značaj.

– Ja to ne govorim da bih umanjio njegov intelektualni značaj. U domenu politike otpadaju vrline originalnosti, koje su važne za književno delo.

Za celu priču je bitno šta su Spajkmen i Makinder…

– Jasno. Tu se vidi kontinuitet jedne ideje, koja je zapravo vrlo stara. Bžežinski je samo jedan praktičar koji izvodi zaključke, pravilne s njihovog stanovišta, iz lekcija Makindera i Spajkmena.

Na evropskoj geopolitičkoj sceni desio se jedan značajan pomak izlaskom knjige, kako Vi kažete, dotad nepoznatog autora Aleksandra Devala. SAD, islamizam, savez protiv Evrope?

– Knjiga je zaista revolucionarna. Mene je iznenadila jer ja nikada ranije nisam u stručnoj literaturi sretao tog Aleksandra Devala. Iznenadilo me je što je to najpotpuniji dosije o tom velikom savezu SAD s jedne strane i islamizma, odnosno islama s druge, jer autor smatra da nema nikakve suštinske razlike između islama i islamista. On smatra da je to jedno isto.

Nema one podele na fundamentaliste?

– Ne, on tu razliku smatra apsolutno neosnovanom. Prema studiji drugog francuskog istraživača Brule Etjena, koji je autor možda najbolje studije o radikalnom islamizmu, ne dopušta se mir između muslimana i nemuslimana. Dopušta se samo primirje, pod uslovom da je muslimanska snaga inferiorna. Onog trenutka kada u jednoj određenoj zemlji muslimanska snaga preraste snagu protivnika, onda je sveta dužnost da se islam proširi jer je krajnji cilj dominacija nad čitavim svetom. Deval to dobro uočava i uočava jednu, što meni nije palo na pamet ranije, veliku sličnost na tragu Veberovih istraživanja, protestantizma i islamizma. Uočio je da su obe snage neprijateljski orijentisane prema Evropi. Judeo protestantska zato što je, u suštini, protestantski oblik najbliži jevrejstvu utoliko što se zasniva na Starom zavetu.

Ne na hrišćanstvu kakvog poznajemo dve hiljade godina?

– U pitanju je jedna, kako on to objašnjava, kupoprodajna koncepcija odnosa čoveka i boga: koliko sam ja vrli vernik, toliko će me Bog nagraditi. Dakle, postojeće materijalno bogatstvo je dokaz verničke revnosti i tako se to objašnjava kod protestanata, posebno kalvinističkog i prezbiterijanskog tipa, onog koji dominira u SAD i u anglosaksonskom svetu. Dakle, Etjen je posebno uočio to neprijateljstvo Amerike. To se može videti kad čitate tekstove, slušate govore očeva osnivača Sjedinjenih Američkih Država.

Nisu li to pravdali onim ratom za oslobođenje?

– Opet, taj rat je bio izazvan samo zbog poreskih problema. Možete misliti koja je mera tog ogorčenja kad oni protiv sopstvenog dela nacije, u Engleskoj, ustaju samo zato što im se ne dopada neki porez koji je malo veći nego što bi po njihovom mišljenju trebalo da bude. Pritom je već tada zemlja bila iscrpljena od prethodnog sedmogodišnjeg rata, tako da su i kase bile zaista prazne.

Nikolas Spajkmen je u jednom radu, naslovljenom „Geografija mira”, iz 1942. godine, sugerisao SAD upravo ovladavanje evropskim mozgovima jer je to bitna poluga evropske moći

Nudi li Vam to optimizam da se intelektualci Evrope vraćaju k sebi, da postaju svesni toga da taj takozvani novi svet spram stranog sveta, kakva je majka Evropa, ima sindrom oceubice?

– To je toliko očigledno kad pratite istoriju Sjedinjenih Američkih Država i vidite da su one zapravo u znaku svojevrsne mržnje prema Evropi. Vi ste to dobro uočili, sindrom oceubice, ili možda ubice majke, jer je Evropa ipak zajednička majka svih tih ljudi. Pritom možete videti i u američkim filmovima često, ono što je najgnusnije sa stanovišta nekog američkog scenariste, odnosno reditelja uvek ima neke veze sa Evropom. Da li je to neki ambijent koji liči na evropski, zamak, da li je u pitanju neki element evropske kulture, gotika… uvek je neka tradicija u pitanju. Valja razlikovati u Americi dve Amerike: severnjačku i južnjačku, koja je izgubila rat. Južnjaci su u Sjedinjenim Američkim Državama prve žrtve začetka novog svetskog poretka u secesionističkom ratu jer oni su bili veoma vezani za Evropu i u etničkom smislu, njihovo jezgro je zapravo bilo keltsko-francusko, keltsko, irsko, škotsko, tako da se to vidi i u kulturi. Na primer, Betmen je proizvod južnjaka, južnjačke kulture, a Supermen je proizvod severnjačke kulture, u kojoj je čovek otuđen od zemlje. On, pre svega, nije rođen na zemlji, on kao da je pao s Marsa. On je otuđen čak i od gravitacije.

Zbog svog odnosa prema islamizmu često ste bili napadani i od domaće javnosti uz argument da je u stvari Amerika najveći zaštitnik prodora islama u Evropu. Vi ste jedini intelektualac i publicista koji je objavio članak „Alal vera, Sadame”.

– Jeste, samo valja znati da je u Iraku na vlasti jedna partija koja je sovijalistička, odnosno laička. To je prvo, a drugo, kada je reč o odnosu vašingtonske politike sa islamizmom, on je dvostruki. Zavisi od slučaja do slučaja. Tamo gde islamizam preti državama koje su saveznice, odnosno vazali vašingtonske politike, tamo je, naravno, Vašington izuzetno protiv islamizma. Tamo pak gde šteti Evropi, tamo ga SAD podržavaju, kao što ga podržavaju u Alžiru, na primer.

Zašto?

– Zato što ovo svakodnevno nasilje, ovi masakri podstiču emigraciju znatnog dela Alžiraca, pogotovo alžirskih intelektualaca, ka Francuskoj. U Francuskoj već situacija postaje neizdrživa. Francuzi će postati manjina u sopstvenoj državi. Dobar primer je i Turska. Naravno, Vašington podržava laičku, prozapadnu Tursku. Ona jeste prozapadna po svojoj politici. Simptomatičan je upravo ovaj slučaj sa islamističkom partijom, koja je zvanično zabranjena, ali je istog dana promenila naziv i nastavila s radom. S druge strane, vraćen je zakon koji je praktično izbačen iz ustava, odnosno iz zakonika Turske, još 1982. godine, koji je predviđao čak smrtnu kaznu za one ljude koji koriste islam u političke svrhe. A to je učinio upravo američki čovek Turgut Ozal.

Autor: Ljiljana Keković

Ekspres

  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Američko ubijanje Evrope

  1. Igor

    20/10/2018 at 11:37

    Spajkmen i Mekinder se ne mogu strpati u isti kos zbog razlicitih pogleda, narocito po pitanu Euroazije.

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.