Amin Maluf: Brodolom civilizacija – opomene jednog mudraca

„Beznađe se u naše vreme širi preko mora, preko zidova, preko sviih konkretnih ili mentalnih granica, i nije ga lako obuzdati“ (A. Maluf)

Dela koja činimo danas odjekuju mnogo kasnije u vremenu, posebno kada se radi  o međunarodnim zbivanjima ili političkim revolucijama. Amin Maluf u svom briljantnom eseju posvećenom današnjem svetu („Brodolom civilizacija“) navodi četiri događaja na različitim delovima planete koji su imali ključni uticaj na evoluciju i sliku današnjice, koji su se pre više od četiri decenije odigrala tokom manje od šest meseci – između oktobra 1978. i maja 1979. godine: izbor Jovana Pavla II, konzervativnog Poljaka, prvog pape ne-Italijana nakon više vekova (oktobar 78; preuzimanje kontrole nad Komunističkom partijom Kine od strane Deng Sjaopinga (decembar 78); islamska revolucija u Iranu koju je vodio ajatolah Homeini (februar 79); i, najzad, „konzervativna revolucija“ u Velikoj Britaniji od strane Margaret Tačer. U to vreme je započela i katastrofalna sovjetska intervencija u Avganistanu (decembar 1979) čiji neuspeh je najavio kraj Brežnjevljeve ere, uspon Andropova i  kasnije Gorbačeva (sa kojim je došao i pokušaj i neuspeh reformi i raspad SSSR-a). Ovaj kratki period Maluf naziva početkom doba „konzervativnih revolucionara“ čije delovanje i uticaj su u „godinama velikog preokreta“ okrenuli naglavce skoro celokupni dotadašnji vladajući ideološko-politički poredak, kako u zapadnom svetu (prevlast neoliberalizma sa M.Tačer i Reganom u SAD, a zatim i šire, posebno u Evropi) tako i u islamskom svetu (islamski pokreti umesto nacionalističkih sekularnih režima) kao i na Dalekom istoku (kapitalistički socijalizam u Kini i dr). „Svi oni koji žive u istoj epohi utiču jedni na druge na različite načine, a da toga obično nisu svesni“, kaže lucidno autor.

„Imao sam trideset godina, i osećao sam kako zemlja drhti pod mojim nogama a da nisam mogao da izmerim širinu potresa“ piše Maluf, koji je kao novinar bio direktni svedok iranske revolucije, kao i nekih važnih zbivanja u arapskom svetu.

Amin Maluf, francuski pisac libanskog porekla (libanski hrišćanin), akademik, esejista i humanista, objavio je veliki broj lepih romana koji se dobrim delom odnose na  osmansku prošlost Mediterana i prepletanja kultura islama i hrišćanstva (Leon Afrikanac, Levantski đerdan, Baldasarovo putešestvije, Krstaški ratovi viđeni očima Arapa idr) ali i eseja i osvrta u kojima na lucidan i istovremeno vrlo jasan i čitljiv način razmišlja o današnjici i zbivanjima koja su stvorila svet u kome živimo (Ubilački identiteti, Poremećenost sveta).  Brodolom civilizacija je njegovo najnovije delo, kao i uvek odlično prevedeno na srpski od strane Vesne Cakeljić. U najboljoj francuskoj intelektualnoj tradiciji, Maluf promišlja svet oko sebe na način koji može biti jasan svakom čitaocu zainteresovanom da razume o čemu se to stvarno radi u šumi vesti kojima nas zatrpavaju mediji i internet. Kombinujući lične i porodične doživljaje sa njegovim ličnim analizama, autor u svom karakterističnom pitkom stilu, pronicljivo pronalazi ključne niti  i tokove koji povezuju ono juče sa ovim danas i koje mogu da pruže odgovore na pitanja gde se to nalazimo i kuda nas haos događaja i zbivanja vodi.

„Kada pokušam da napravim bilans XX veka, izgleda mi da je on bio poprište dve „porodice“ katastrofa, jedne izazvane komunizmom, a druge antikomunizmom“. 

Prvi deo knjige – posebno zanimljiv – predstavlja Malufovo sećanje na „jučerašnji svet“ njegovog detinjstva, na svet  Levatna – danas nestale civilizacije o kojoj često govore i njegovi romani i koji su, pored ostalog, činili i  stari Egipat pre nacionalne revolucije i dolaska Nasera na vlast (1952), kao i Liban pre građanskog rata (sedamdesetih godina XX veka). „Svetla Levanta su se pogasila“, piše nostalgično o tom prostoru nekadašnjeg Osmanskog carstva u kome su mnogobrojne etničke, kulturne ili verske zajednice živele pomešane ili jedna do druge, koji nam je poznat i iz romana naših stvaralaca (I. Andrić, Omer paša Latas, Travnička hronika) ili stranih pisaca, poput K. Kavafija ili Lorensa Darela (Aleksandrijski kvartet) i drugih. „Mnogo kasnije sam shvatio do koje mere je ta bliskost između različitih zajednica koja je vladala u svetu mog detinjstva bila retka“, piše Maluf, a naš  čitalac će možda i nehotice, odmah razmišljati i o nekadašnjim dobrim odnosima različitih zajednica na Balkanu u pojedinim periodima (posebno o onim u Bosni) i koji su, baš kao i Malufov Egipat ili Liban iz mladosti, skoro nepovratno nestala u vatrama nacionalizma.

Vrlo zanimljiva za današnjeg čitaoca je i Malufova analiza uzroka današnjeg „sunovrata“ u arapskom, odnosno islamskom svetu („već godinama razmišljam o arapskom svetu sa zebnjom, pokušavajući da shvatim kako je mogao toliko da se iskvari“). Među glavne razloge arapskog stanja danas, Maluf navodi izraelsko-arapski sukob nakon Drugog svetskog rata, kao i Naserov neuspeh u razvoju sekularnog, nacionalističkog režima. Arapski poraz u kratkom ratu 1967. godine sa Izraelom on prikazuje kao ključni događaj u nizu društvenih i političkih poraza koji su izazvali ogromnu kolektivnu frustraciju arapskog sveta („trauma poraza im i dalje leži na grudima poput nadgrobnog kamena i zamagljuje im duh“) i koja je dovela do zastranjivanja u vidu samoubilačkog terorizma, verske netolerancije, gaženja ženskih prava u islamskim državama i drugo. Prikazujući dubinu nazadovanja, Maluf prepričava scenu iz šesdesetih godina XX veka, tokom koje se cela sala slušalaca gromko smejala Naserovoj priči o tome kako pokret „Muslimanske braće“ zahteva da žene u Egiptu pokrivaju glavu u javnosti. Maluf ne prećutkuje ni odgovornost Zapada i katastrofalne posledice intervencija i zaslepljenosti u borbi protiv levičarskih i komunističkih pokreta u islamskim zemljama (Indonezija, Irak, Iran idr) i šire u trećem svetu, čime su brojna društva, od Čilea do Avganistana, izgubila mogućnost alternative i često i nehotice gurnuta  u ekstremizam i netoleranciju.   

Zbivanja u arapskom svetu su samo simptom šireg rastakanja, fragmentacije i gubljenja pravca na planeti, odnosno međunarodne zajednice koja je u celini „u raspadu“. „Današnje čovečanstvo ne karakteriše sklonost ka pregrupisavanju u veoma velike celine, već sklonost ka usitnjavanju, fragmentaciji, često kroz nasilje i ozlojeđenost“ – ovo je jedna od glavnih ocena današnjice posmatrane iz ugla Amina Malufa. O tome svedoči i neuspeh evropske integracije („osipanje evropskog sna“) koja je, prema Malufu, trebalo da predstavlja nadu i uzor za celi svet, kao  primer saradnje, integracije naroda i prevazilaženja otrovnog virusa nacionalizma. Sa porazom komunizma, ali i ideologije levice u celini (socijaldemokratije – koja je bila nosilac ideja o ljudkskoj jednakosti, društvenoj solidarnosti i izgradnji pravednijeg sveta) odnosno sa univerzalnom pobedom ideje ultraliberalizma „svako za sebe i samo prema svojim interesima“, svet  se, pout Titanika, bez ikakve koordinacije ili usaglašavanja između država i nacija, uputio u pravcu na kom ga čeka brodolom. Zajednice, društva, države i kontinenti se rastaču. Čovečanstvo ne nalazi način da se okrene unapređenju zajedničkih interesa. „Identitetska razularenost je zatrovala atmosferu cele planete i svakog društva ponaosob“, ističe Maluf. „Nacionalizam je opijum za narod“  mogli bismo, skupa sa Malufom, parafrazirati ćuvenu Marksovu izreku o religiji.

Maluf piše i o drugim teškim izazovima današnjice, poput porasta društvenih nejednakosti, uspona države bezbednosnog nadzora (Orvelov svet „velikog brata“),  nove trke u naoružavanju, otupelosti kritičnosti u društvu, klimatskih promena, pojave tehnologija i veštačke inteligencije koje dobar deo profesija i radnih mesta čine nepotrebnim i drugo.

U svetu koji se raspada, u kojem prevladava prokleta sebičnost plemena, pojedinaca i klanova, mnoge situacije se toliko komplikuju i pogoršavaju da postaje nemoguće njima vladati“.  

Ako su putovi budućnosti posejani zamkama, najgore ponašanje je da koračamo napred zatvorenih očiju, mrmljajući kako će sve biti u redu“,

zaključuje sa zebnjom svoj pesimistički, opominjući  i lucidni esej Amin Maluf.

„Pošto sam rođen na samoj ivici pukotine, nije mi trebala riznica lucidnosti kako bih osetio da se krupnim koracima približavamo ponoru“.

Ova knjiga predstavlja još jedan alarmantan poziv na buđenje iz kolektivne hipnoze i na šire reagovanje društava i celog čovečanstva pred opasnostima koje su oko nas i pred nama.

 

za P.U.L.S.E:  Duško Lopandić

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments