Андрић у Аскиној кожи – Уметност као најбоље оружје против тоталитаризма

Две године заредом, 2011. и 2012, имали смо по један јубилеј посвећен Иви Андрићу: најпре је то била шездесетогодишњица добијања Нобелове награде за књижевност, а затим стодвадесетогодишњица пишчевог рођења. Изнова су штампана Андрићева дела, откривана су и нека која су претходно била објављена једино за пишчева живота, неке издавачке куће потрудиле су се да буду оригиналне тако што би „тематски“ распоредиле Андрићеве приповетке, а било је и неких занимљивих експеримената, попут „реконструкције“ романа за који се сматра да је био давнашња, али ипак напуштена Андрићева замисао. Разуме се да ни књижевна критика није пропустила да изнова преиспита Андрићев опус, а најзад се наш нобеловац појавио и као – књижевни лик, најпре у збирци прича Земаљски дугови (Лагуна, Београд, 2012), а потом и као главни јунак романа Каинов ожиљак (Лагуна, Београд 2014) Владимира Кецмановића и Дејана Стојиљковића.

У историографском погледу занимљива је студија Ангажовани Андрић 1944–1954 (Службени гласник, Београд, 2012), где су аутори Ратко Пековић и Слободан Кљакић покушали да кроз текст оригиналних докумената прикажу сву културну, књижевну и политичку делатност Иве Андрића у десетогодишњем периоду након ослобођења земље и успостављања комунистичке власти. Пада у очи да су се аутори углавном ограничили на представљање архивске грађе, без икакве намере да доносе суд о етичкој страни Андрићевог рада (с обзиром на идеологију у којој је писац био „ангажован“). Они су, очигледно, то оставили доцнијим проучаваоцима, али су им неизмерно олакшали посао сакупивши и на једном месту објавивши све што би могло бити значајно у вези са Андрићем у првих десет година југословенског комунизма. За многе од тих „ангажованих“ текстова, чак и добар познавалац Андрићевог рада могао би се зачудити кад би сазнао из чијег су пера потекли, јер то су, без претеривања, типични хвалоспеви Стаљину, Титу и револуцији.

На сличан начин, дуго је велом тајне била обавијена и Андрићева међуратна дипломатска каријера. Могуће да је тој мистерији допринела Андрићева репутација у послератним годинама, па се стога ретко помињало да је чувени писац неколико година уочи рата био посланик Краљевине Југославије у Берлину, ни мање ни више него за време владавине Адолфа Хитлера.

Примећујемо да у Андрићевом случају имамо један велики парадокс, тим пре ако знамо да комунистичке власти нису благонаклоно гледале ни на неке мање значајне личности предратног, краљевског, режима. Андрић, међутим, иако је био краљевски посланик у Хитлеровој Немачкој, доласком комуниста не само што није био кажњен (чак ни губитком националне части), него се показало да је тек тада, што би се рекло, дошло његово време, у књижевном али и у политичком смислу.

Kако је било могуће да један поданик старог режима опстане у битно измењеним политичким и идеолошким условима?

Зато што је Андрић пред комунистима играо исту игру као Аска пред вуком!

Сви знамо Андрићеву причу Аска и вук, у којој је једна овчица својом игром успела да задиви злог вука и тако себе спасе сигурне смрти. Површно тумачење наводи нас да порекло оваквог заплета потражимо у баснама, док свако детаљније ишчитавање наводи на закључак да је уметност најбоље оружје не само против смрти у физичком смислу, него и против пролазности, против заборава.

Кецмановић и Стојиљковић су у роману Каинов ожиљак на својеврстан начин осветлили живот „изванредног посланика Краљевине Југославије“ Иве Андрића у Немачкој уочи Другог светског рата, притом се мало поигравши са биографијом будућег нобеловца тако што су га довели пред склапање пакта са ђаволом. Писац седи наспрам ђавола, оличеним у нацисти Албрехту Дитриху, и доживљава себе као немоћну овцу која је принуђена да игра вукову игру не би ли извукла живу главу. Андрић себе упоређује са Шехерезадом, која је своју смрт одлагала тако што је непрестано приповедала нове приче, што је донекле и алузија на поенту приче Аска и вук, па видимо да Кецмановић и Стојиљковић спадају у оне који су добро схватили да се ту не ради само о животу и смрти, него и о вечитој борби између уметности и пролазности.

Међутим, у даљем току романа, Андрић се не понаша као Аска, јер он чини оно што „вук“ (Дитрих) и очекује, док се за Аскину борбу не би могло рећи да је очекивана. Напротив, Аска свој живот брани на потпуно необичан начин, а то је врло битан мотив њене победе, јер је непријатеља изненадила и поразила већ самим „оружјем“ и начином борбе који он није очекивао, па самим тим није ни био спреман да се одупре на адекватан начин. Ако су Кецмановић и Стојиљковић желели да им подтекст романа буде прича о Аски, онда ипак нису били на правом трагу, јер игру непрекидно води Дитрих (метафорично речено, вук), док Андрић (Аска) то свесно допушта. У причи Аска и вук ситуација је обрнута: Аска је та која води игру, додуше силом прилика и у сталном страху.

Иако Андрић на крају романа спасава главу и жив одлази из Немачке, не може се рећи да је победио онако како је победила његова чувена овчица-балерина. Неће, међутим, бити случајно што се последња сцена Каиновог ожиљка дешава 1941. године и што последња реченица гласи „Од самог почетка“ (као наслов првог поглавља у новели Јелена, жена које нема), јер за Андрића је, ако не 1941, а оно 1944. почео потпуно нови живот.

Тек у том новом животу, будући нобеловац наћи ће се у положају овце пред опаким вуком. Тада већ познат и угледан писац поносно ће стати пред новом влашћу и победиће је својим најјачим оружјем – писањем, и то оним писањем које је њему својствено и где је он непревазиђени мајстор приповедања. Чак и у новом поретку, комунизму, Андрић се није истицао соцреалистичким стваралаштвом, као што су многи мање значајни писци чинили (ради голог опстанка или пак ради лагоднијег живота), него је и даље био на старом књижевном путу и ишао стазама које су му добро биле познате. Три Андрићева романа објављена 1945 (Травничка хроника, На Дрини ћуприја и Госпођица) тематски немају никакве везе ни са револуцијом ни са тек успостављеном влашћу, а чак би се могло рећи да у књижевноисторијском погледу више припадају међуратној него ли послератној југословенској књижевности. Истина, један број Андрићевих радова несумњиво је настао као последица прилагођавања новим условима, попут дуже приповетке Зеко или приче Дедин дневник, која доцније није била прештампавана чак ни у Сабраним делима Андрићевим.

Умео је Андрић и да се потпуно прилагоди актуелном тренутку, те да у чланцима, рефератима и говорима пропагира идеје нове власти са истим жаром као и сами револуционари, али чак и кад је писао хвалоспеве Стаљину, и кад је славио социјалистичку револуцију, Андрић је то чинио боље од писаца који су били искрени комунисти и који су на „левој“ страни били још у међуратном периоду. Својим талентом, Андрић је полако али сигурно крчио путеве и однео једну личну победу над идеологијом која је претила да продре дубоко у књижевност, па да и од квалитетних писаца начини обичне агитаторе.

Пошто, ипак, није смео јавно да тријумфује, Андрић је победу овековечио алегоријом названом Аска и вук.

Аскина борба, дакле, није свакидашња нити је очекивана: то је борба која већ код самог избора оружја изненађује непријатеља, чиме он већ упола бива побеђен, све и да то не жели сâм себи да призна.

Можда и победник не сме јавно да тријумфује, али зато је ту уметност која пружа тако много могућности да се прослави победа. А кад вук и у стварности буде укроћен, ни читаоци више неће имати страха да алегорију прочитају на исправан начин.

за П.У.Л.С: Душан Милијић

  Andrić, Aska, Dušan Milijić, Književnost