Antisocijalnost i negativnost društvenih medija

Na izvestan način nalazimo se u procesu pounutrašnjivanja: internet, društveni mediji etc., se tiču realizacije fantazija uma, igranja sa imaginacijom i sa onim što um ima da ponudi. U poređenju sa našom imaginacijom, našim fantazijama i sposobnostima našeg uma, realnost izgleda veoma dosadno i ograničeno. Mislim da je to preovlađujući osećaj ovog doba. Ljudima je uglavnom dosadno. To sada nazivaju zabavom, ali ne radi se o tome. Razmislite o tome šta zapravo radite kada gledate netfliks film? Vi konzumirate um druge osobe. Mi stvaramo razmene umova, velike pijace gde trgujemo proizvodima uma i zato je to neodoljivo. Zato ljudi postanu ozbiljno zavisni, jer je um beskonačan.[1]

Podsticanje negativnih emocija, konzumiranje pažnje i distribucija zavisti[2]

Društvene medije su stvorili ljudi koji su u mnogo većoj meri šizoidi, štreberi, usamljenici nego narcisi. Međutim, društveni mediji imaju veoma snažne narcističke elemente. Usredsrediću se na dva. Društveni mediji vas sve više odvajaju od sveta; oni vas ne dovode u svet već vas odvajaju od realnosti. To će kulminirati sa metaverzumom. Metaverzum će biti sveudubljujuće, sveuključujuće okruženje gde ćete moći da uradite bilo šta i sve. Možete ići na posao u metaverzumu, možete kupovati u metaverzumu, možete pronaći devojke u metaverzumu i imati seksualne odnose sa njima i sve će to biti virtuelno u metaverzumu. Nosićete haptičko odelo i time ćete imati i taktilni input. Takođe se razmatra uvođenje mirisa u tu mešavinu. Metaverzum je dizajniran kao totalna zamena za realnost i on je kulminacija trenda razvođenja ljudi od realnosti.

To je jedno od glavnih određenja narcizma. Kao što sam rekao u našem prethodnom razgovoru, narcizam je neuspeh u pokušaju da se realnost ispravno proceni i da se prihvati odvojenost i realnost drugih ljudi. U društvenim medijima ljudi su postvareni, digitizovani, objektifikovani; oni tu ne bivaju tretirani kao stvarni ljudi.

Druga stvar u vezi društvenih medija je to da oni, bez izuzetka, hoće da budete sami. Društveni mediji su neprijatelji intimnosti, prijateljstva, međupovezanosti, zajednice, kolaboracije, saradnje i bilo kojeg drugog oblika ljudske interakcije. Razlog je veoma jednostavan. Ako imate devojku, vi ćete joj posvetiti vreme, vi ćete obraćati pažnju na nju, a to je pažnja koju ćete oduzimati Fejsbuku. Ekonomija pažnje, da, radi se o ekonomiji. Fejsbuk monetizuje vaš pogled. Ako je vaš pogled na vašoj devojci, on nije usmeren na Fejsbuk, i to utiče na Fejsbukov profit. To su komunalije vođene profitom. Koristim reč komunalije namerno, zato što je trebalo da budu regulisane poput komunalija, kao monopoli, kao karteli. Ali, niko se ne usuđuje, nijedan političar se ne usuđuje da se suprostavi Fejsbuku ili Tviteru ili bilo kojoj od tih platformi. Zato što mogu da budu zabranjeni ili potajno zabranjeni i da postanu nevidljivi za javnost, kao što su pokušali da urade Donaldu Trampu.

Tako da vas ove platforme podstiču da budete sami, jer intimnost i veza smanjuju njihov profit. Ako ste u intimnoj vezi, ako ste u bilo kakvoj vezi njihov profit se smanjuje. Osim toga, usamljeni ljudi troše znatno veći deo svog neto prihoda, to je ekonomska činjenica. Tako da je ovde potrošnja motor. Uopšteno, kada spojite motiv novca, motiv profita društvenih medija sa načinom na koji su društveni mediji konstruisani – uključujući od strane psihologa – uviđate da društveni mediji imaju na umu, u smislu bilansa profita i gubitaka, tri cilja. Prvi cilj je da vas odvoje od realnosti i stvore za vas takvu alternativu koja će zadovoljiti sve vaše potrebe i smanjiti vaše podsticaje i motivaciju za izlazak u svet gde biste pravili kompromise, pregovarali, žrtvovali nešto i nekako se nosili sa drugim ljudima. Drugi cilj je da osiguraju da ostanete samac i sam, ne samo samac, već samac i sam, jer tada mogu da maksimizuju vašu pažnju. I, treći cilj je da osiguraju da imate samo negativne emocije, jer negativne emocije, kao što znamo, stvaraju mnogo veću angažovanost. Negativne emocije su ekstremno visoko pozitivno korelativne sa zadržavanjem. Tako da ako ste ljuti, ako ste zavidni vi ćete mnogo verovatnije ponovo posetiti veb stranicu nego ako ste srećni i osećate ljubav. Dakle, oni vas hoće ljutitim i zavidnim i zavist je strukturirana u mehanizmu društvenih medija kroz lajkove i relativno pozicioniranje. Oni hoće da budete ljubomorni na druge ljude sve vreme i daju vam vidljive indikatore za to gde se nalazite u odnosu na druge. To je mehanizam poznat kao ’relativno pozicioniranje’. – Koliko lajkova imate, koliko pregleda etc. Jutjub je, na primer, nedavno uklonio dislajk opciju, tako da možete da vidite samo lajkove. Dislajkovi su loši za biznis, lajkovi su dobri za biznis, jer vas lajkovi navode da upoređujete sebe sa drugima, sa vašim vršnjacima ili kolegama (prim.prev.: eng. peer), tako da ćete težiti da maksimizujete lajkove.

Lajkovi stvaraju negativne emocije. Postoje brojne studije o tome. Lajkovi na Fejsbuku i Jutjubu stvaraju negativne emocije, oni aktiviraju mehanizam poznat kao relativno pozicioniranje. Vi se poredite sa svojim vršnjacima i kolegama i onda se osećate loše i to vas podstiče da eskalirate svoje ponašanje, usled čega ima mnogo eskalacije ponašanja, trolovanja i gorih stvari. Bilo koja diskusija koja započne na internetu kroz nekoliko minuta pređe u uvrede, agresiju, nasilje, napade i pretnje. Zašto? Zbog načina na koji su te platforme strukturirane, zbog podsticajne strukture platforme.

Osim toga, morate da eskalirate stvari da biste bili primećeni, da biste dobili pažnju. Stoga, ponašanja ljudi teže da eskaliraju, jer je nagrada u obliku pažnje. Te platforme žanju pažnju od svih, žanju pažnju koju zatim redistribuiraju korisnicima na način koji promoviše eskalatorno, radikalizujuće ponašanje. I, ovo nije samo jedna apstraktna, francuska observacija. Ovo je tačno ono što rade – oni vam oduzimaju vašu pažnju i daju je nekome. Kako odlučuju kome da je daju? Postoji algoritam. Oni oduzimaju vašu pažnju i algoritam diktira da vaša pažnja bude data nekome čije ponašanje je eskalatorno, radikalno, ludo, nenormalno, besno. Tako da ti ljudi dobiju mnogo više pažnje nego ljudi koji su pozitivni, fini i srećni.

Reč je o bilo kojem radikalnom ponašanju, nedostatak intimnosti je radikalno ponašanje, jer smo sazdani za intimnost. Bilo koje radikalno ponašanje, uključujući, na primer, teorije zavere, lažne vesti, antisocijalno ponašanje onlajn. Sada, naravno, platforme štiti Digital Millennium Copyright Act, koji ih izuzima od uredničkih ili drugih ograničenja, sa jedne strane, i sa druge strane, one dozvoljavaju korisnicima da budu anonimni. Anonimnost je veliki motivator za antisocijalno ponašanje. Postoje studije koje prilično konkluzivno pokazuju da kada dozvolite ljudima da budu anonimni, oni se loše ponašaju. Kada ih ne nadgledate, na primer, kada napustite sobu i ostavite ih nasamo, za ono što rade anonimno oni smatraju da nema posledica za njihove postupke. Stoga, zašto platforme ne insistiraju na verifikaciji identiteta. To je ekstremno lako – aploudujte vaš pasoš, vašu ličnu kartu, koristite vaše pravo ime. Zašto to ne rade? Zato što hoće negativne emocije, negativne reakcije, ekstremna ponašanja, radikalizam. To im pribavlja mnogo više pažnje. Šta biste radije gledali – saobraćajnu nezgodu ili dva goluba kako se ljube? Saobraćajnu nezgodu, naravno.

Pored toga, ono što platforme rade je da ne samo da vam pokazuju saobraćajnu nezgodu – one vas podstiču da slupate svoj auto radi lajkova i pregleda. One nisu neutralne. Percepcija je da su društvene platforme neutralne i zato što su ’neutralne’ one ne bi trebalo da budu regulisane, kažnjavane, smatrane odgovornim – to su besmislice, to nije tačno. Postoji nekoliko uzbunjivača iz Gugla i Fejsbuka, uključujući psihologe, koji su učestvovali u dizajnu tih platformi. Njihova svedočanstva su na raspolaganju onlajn, idite i poslušajte ih. Te platforme su dizajnirane maliciozno, one su zlonamerne (eng. malevolent). One nisu benigne.

Društveni mediji su konstruisani na konzumiranju pažnje i distribuciji zavisti. Zavist je veliki motivator. Imamo čak i studije od Tvengea i Kembela i drugih koje pokazuju da su tinejdžeri skloni tome da počine samoubistvo zbog zavisti, zato što ne mogu da se takmiče. Stopa samoubistava među mladim ljudima je dramatično povećana otkad su društveni mediji postali deo njihovih života. Stopa depresije je povećana tri puta, stopa anksioznih poremećaja pet puta, a jedina razlika, jedina diferencijalna komponenta, jedina stvar koja se promenila u životima tih mladih ljudi jesu društveni mediji. Uz to, počinjemo da primećujemo antisocijalno i asocijalno ponašanje. Na primer, učestalost seksualnih odnosa je smanjena kod mladih ljudi. Učestalost seksa je smanjena za 30% u odnosu na osamdesete godine prošlog veka. Tako da imamo generaciju koja je mnogo manje seksualno aktivna, ali ne samo seksualno. Oni se manje druže, manje se upuštaju u odrasla ponašanja. Na primer, 35% ljudi ispod 35 godina još uvek stanuju kod svojih roditelja. To je globalni fenomen, od Italije do SAD, širom sveta. Ljudi danas stiču vozačku dozvolu dve i po godine kasnije nego prethodne generacije, etc. Ljudi odbijaju da odrastu. Društveni mediji, zato što vas razvode od realnosti, takođe vas razvode od pritiska da odrastete. Realnost vas primorava da odrastete. Tako da postoji opšte zaostajanje, opšti nedostatak zrelosti u stanovništvu. To se takođe pripisuje u velikoj meri društvenim medijima, i ja sam veoma zabrinut kuda društveni mediji idu. Zato što je metaverzum, po mom mišljenju, apsolutno jedna distopijska noćna mora. I, čini se da ga niko ne zaustavlja, regulatori ne intervenišu. Ako bude u sprezi sa veštačkom inteligencijom, rezultat bi mogao biti užasan. Problem je u tome što nije regulisam, jer se političari ne usuđuju da idu u tom pravcu, jer mogu biti stavljeni na crnu listu i nestati. Ljudi danas konzumiraju 56% vesti putem Fejsbuka. Fejsbuk je tri i po puta veći nego sve velike medijske mreže, uključujući CNN, zajedno.

Mrežni efekti i epidemijsko rasprostiranje društvenih medija[3]

Naravno, sve te platforme društvenih medija su dizajnirane kao mreže. Sada možete reći – ‘čekaj malo, o čemu ovaj čovek govori? To je prilično banalna izjava. Naravno, reč je o mreži, mreži društvenih medija.‘ Zašto? Postoje brojni načini za organizovanje društvenih interakcija. Zašto su društveni mediji izabrali mreže? Zašto nisu izabrali kurirane razgovore sa urednicima i moderatorima?

Pre društvenih medija imali smo druge načina za onlajn interakcije u sajber svetu, koji nisu imali nikakve veze sa mrežama. Forumi, na primer. Ja sam imao forum sa 250 000 članova tokom pet godina. Imao je moderatore, njih trideset ili četrdeset, tako da je bio kuriran, ono što zovemo kuriranim razgovorom. Svako je mogao da kaže bilo šta, bio je veoma aktivan, svi su bili srećni i zadovoljni i iznedrio je mnogo drugih foruma. Šta je falilo tom modelu? Drugim rečima, društveni mediji su nas naterali da verujemo da jedini način za vođenje društvenih medija jeste putem modela mreže. To nije tačno. Taj model je izabran namerno. Zato što je to jedini model koji ima ono što nazivamo ‘mrežnim efektima‘. Mrežni efekti vode natrag ka epidemiologiji. Mrežni efekti su epidemija, prosto epidemija. Infekcija, intelektualna, emocionalna i psihološka infekcija ljudi od strane drugih ljudi. Kao što biste proširili kugu ili ebolu, tako širite vaše društvene mreže. Društvene mreže su mogle da izaberu, kao što sam rekao, hijerarhijski model, kurirani model ili bilo koji od dvadeset ili trideset postojećih modela za onlajn interakciju, a ipak nisu izabrali nijedan od njih.

Izabrali su jedini model koji je samopropagirajući, samorazmnožavajući, koji napada vaš DNK, vaš psihološki DNK, menja vaš mozak putem neuroplastičnosti, uslovljava vas i kasnije vas čini zavisnim. Jedini model koji to čini je model mreže, zbog mrežnih efekata. Tako da je to stvorilo zajedničku psihozu u mnogo slučajeva; masovnu histeriju u mnogo slučajeva; kultove, uključujući kultove smrti, prisutne i među tinejdžerima. To je takođe stvorilo nove vrste uzora, kao što su pucači u školama.

Mrežni efekti teorijski mogu biti upotrebljeni za dobro. Primer za to bi bila Vikipedija. Ali, čak i Vikipedija je, na primer, započela kao mreža a onda odustala od tog modela. Zašto je odustala od tog modela? Zato što je postala septička jama agresije, dezinformacija, kleveta i uvreda. Ja sam bio jedan od sto osnivača Vikipedije. Tada se zvala Nupedija. Vikipedija je, kada je započela, kao Nupedija, bila kurirana. Svako od nas je imao urednika. Ja sam napisao članak o narcizmu i imao sam urednika, koji je bio profesor psihologije. Džimi Vejls (Jimmy Wales) je tada došao i rekao – ne, ja pretvaram Vikipediju u društvenu mrežu. I, Vikipedija je postala Fejsbuk. Svako je mogao da uređuje, svako je mogao da interaguje sa svakim, nije bilo kraja, proširivala se, mrežni efekti, i tako dalje. I, u roku od deset godina postala je kanalizacija, septička jama – napadi, lujke, klevete, uvrede, govor mržnje. To je bilo užasno. Ja sam bio u javnom sukobu sa Džimijem Vejlsom preko brojnih časopisa širom sveta, u Brazilu, Rusiji, posvuda, kada je konačno – ne znam da li je to bilo zbog mene, pretpostavljam ne samo zbog mene, ali ja sam bio jedini koji ga ja tužio na sudu – Džimi Vejls ustuknuo i promenio Vikipediju natrag u Nupediju, i danas je Vikipedija kurirana, nije mreža. Ali, pogledajte šta se dogodilo – čim je postala kurirana, broj aktivnih urednika je smanjen sa tri miliona na sedamdeset hiljada ljudi. Ljudi nisu zainteresovani, ljudi žele agresiju.

Stoga, poznavajući ljudsku prirodu, imate pred sobom dve opcije. Ili jašete talas, ili podignete brane i pokušavate da se ponašate civilizovano i da kanališete tu energiju ili štagod. Fejsbuk, Tviter, sve te mreže jašu talas. One znaju da je to opasan talas, znaju da se ljudi dave, oni su pročitali sve statistike o povećanim stopama samoubistva, depresije, anksioznosti – znaju apsolutno sve. Oni su dizajnirali algoritme i njihove mreže maliciozno, zlonamerno, i moguće kriminalno, tačno kako bi ugodili ljudskoj patologiji u njenoj najekstremnijoj formi i oni su posejali vetrove. Nisam siguran da neće požnjeti oluju. Mislim da ona dolazi.

Mislim da je ovo prvi put u ljudskoj istoriji – zato sam rekao da je ovo revolucionarna izjava – da smo stvorili tehnologiju koja je uspela da patologizuje dve milijarde ljudi. Od tih dve milijarde ljudi, za većinu, ne sve, je prekasno da bi mogli biti spašeni. Oni su uslovljeni i zavisni, i možda milijarda njih, 1,2 milijarde ili jedna i po milijarda, ne možemo tačno predvideti, ali jedan deo njih će ostati u društvenim medijima zauvek i njihove patologije će se povećati i postaće bolesniji, anksiozniji, depresivniji, suicidalniji, biće im potrebnija terapija, biće manje funkcionalni, više atomizovani, više šizoidni, etc.

Ta grupa ljudi će biti poput ostrva. Oni će živeti na društvenim medijima. Poput onih poznatih multiplejer video-igara, znate. Oni će živeti na društvenim medijima, to će postati njihov svet. Oni će zameniti deluzorni svet fantazije društvenih mreža za realnost i oni će izgubiti test realnosti, što je definicija psihoze u psihologiji. I, to će biti jedna grupa. Nikada dosad u ljudskoj istoriji nije postojao slučaj da je tolika grupa ljudi postala mentalno bolesna. Možda je izuzetak bila nacistička Nemačka, možda. Dakle, nije postojao takav slučaj, tako da ne mogu da predvidim šta će to tačno biti.

Društvene mreže su dizajnirane da uslove ljude. I, nakon što su postali uslovljeni reagovali su kao bilo koji uslovljeni pojedinac ili zavisnik – razvili su depresiju i anksioznost. Međutim, kada razvijete depresiju i anksioznost u realnosti, realnost ima kapacitet da vas izleči – putem onoga što nazivamo test realnosti. Realnost nastavlja da vam šalje poruke koje ometaju vašu depresiju i anksioznost. Na primer, lepa devojka vam se osmehne; dobijete unapređenje na poslu. Nešto se dogodi, i tako, postepeno prevaziđemo žalost. Vreme, vreme sve leči. Ali, šta da radite ako ste firewall-om ograđeni od stvarnosti i živite u toksičnom okruženju koje postaje sve više toksično, gde ste izloženi samo toksičnim porukama i gde se bavite toksičnom aktivnošću socijalnog rangiranja, koje je učinjeno javnim kako biste bili posramljeni i motivisani da idete dalje u tu toksičnost. To je samoodrživa petlja. Nemate kontrarne uticaje. I, stoga to postaje ono što bismo definisali kao psihotični poremećaj. To je psihotični svet, mehur.

Ovo je prvi put u ljudskoj istoriji da se to događa, tako da nemamo načina da predvidimo šta bi takvih milijardu ljudi učinilo, zato što su oni rasprostranjeni svuda, među njima su muškarci i žene, ljudi svih starosnih grupa, svih socijalno-ekonomskih slojeva i nivoa obrazovanja. Oni su poput semena, i u tom smislu su poput epidemije. Poput side, koja postoji u San Francisku, Parizu, Africi, Kini. U tom smislu poredim to sa virusom. Reč je o grupi bolesnih ljudi koji su izloženi virusu poznatom kao društveni mediji. Svaki virus je samoograničavajući. Ovaj dokumentarac je manifestacija samoograničavanja. Ali, postoje drugi fenomeni koji su još impresivniji nego ovaj dokumentarac. Na primer, činjenica da se 20% korisnika svih društvenih medija izvuče iz društvenih medija – diskonektuju se iz njih, zatvore ili deaktiviraju svoje naloge i čak se otarase svojih pametnih telefona. To je ekstremnije, ali ima ljudi koji to urade – otarase se pametnog telefona. Postoji novi fenomen utočišta, gde ne možete otići sa vašim digitalnim uređajima. Postoji novi fenomen ometača, tako da kada uđete u bioskop, baletsku ili opersku salu, vaš pametni telefon biva automatski onesposobljen.

Dakle, postoje mnogi znaci revolta i pobune protiv statusa kvo i zato ne tvrdim da će svih dve milijardi korisnika društvenih medija biti patologizovani do kraja, ali milijarda verovatno hoće. To je ono što u fizici nazivamo fazni prelaz. To je tako veliki broj da će on morati imati univerzalni, sveprožimajući, ekstenzivni efekat na totalitet čovečanstva. Šta će taj efekat biti, možemo samo da nagađamo. Čak ni tu patologiju ne razumemo dobro. Postoji nova dijagnoza u DSM-5 pod nazivom zavisnost od interneta. Ok, to je nova dijagnoza, ali ne mislim da ona išta konkretno obuhvata. Ona ne obuhvata sociološke i kulturne aspekte, niti to kako zdravi ljudi mogu da prihvate ove ljude. Ako neko dođe kod terapeuta i kaže mu: ‘Slušaj, ja sam veoma depresivan jer sam stalno na društvenim medijima.‘ Sa kojim alatima mogu sa tim da se nosim? Šta ako grupa tih ljudi podnese tužbu kojom traže benefite zbog nesposobnosti za rad? – ‘Ne mogu da se odvojim od društvenih medija. Na njima provodim deset sati dnevno. Pokušao sam da se odvojim od njih i nisam mogao.‘

To otvara razne vrste pitanja – političkih, ekonomskih, zakonodavnih, terapeutskih. To je grupa bolesnih ljudi. Kao što smo morali da se nosimo sa ishodom AIDS-a i gripa iz 1918. godine, i sa ishodom prethodnih epidemija, moraćemo da se nosimo sa ovom. Razlika je u tome što je epidemija društvenih medija mnogo sličnija filmovima o zombijima nego bilo čemu drugom. Tako da ako biste bili zaraženi kugom, umrli biste. Ako biste imali AIDS do nekog određenog vremena, umrli biste, a ako biste ga imali kasnije, preživeli biste. Te situacije su nam poznate, ali zavisnici od društvenih medija su mnogo više nalik zombijima, njihova psihologija je izmenjena do tačke da bi neki od nas imali poteškoće da se odnose prema njima čak i putem empatije. To me podseća na činjenicu da postoje grupe ljudi koji žive unutar multiplejer video igara. Oni žive tamo, te igre imaju sopstveni novac, možete kupiti razne promotivne robe i tako dalje. Kada razgovarate sa tim ljudima – a, ja sam to činio – oni se u priličnoj meri pretvaraju da su u realnosti, ali nisu. Apsolutno nisu. Oni žive mnogo više u kompjuteru nego izvan kompjutera. Tako da, kako da se odnosimo prema tim ljudima? Mi nemamo čak ni zajedničku pozadinu.

Ja mislim da su društveni mediji najasocijalniji, ili čak najantisocijalniji izum ikad. Oni su potpuno atomizovali, zdrobili društveno tkivo. Dosad sasvim, jer to je započelo sa šest miliona korisnika a sada postoji dve milijarde korisnika. Efekat je globalan i totalan. Stoga smatram da su dosadašnji efekti društvenih medija katastrofalni. Na primer, tinejdžeri preferiraju da interaguju sa drugim tinejdžerima isključivo putem društvenih medija. Broj licem u lice interakcija među tinejdžerima je opao za 70% u proteklih deset godina (prim. prev. period 2009. – 2019.). Broj odlazaka na sastanke među tinejdžerima je opao za 63%. Broj seksualnih odnosa je smanjen za 50%. Drugim rečima, tinejdžeri su se preselili isključivo na društvene medije. Oni više ne interaguju međusobno osim putem društvenih medija. Postoje brojni dokumentovani slučajevi tinejdžera koji komuniciraju putem društvenih medija dok sede jedni pored drugih. Postoje dokumentovane opservacije i studije o tinejdžerima koji, na primer, tokom putovanja sede jedni do drugih ali komuniciraju putem društvenih medija i ne razgovaraju jedni sa drugima. To naravno utiče na seks i na, sa vremenom, reprodukciju i formiranje porodice. Stopa formiranja porodice je niža nego ikad.

Uslovljenost i zavisnost

Svo ponašanje na društvenim medijima je disonantno, zasnovano na disonanci. Jer, čak i kada objavite selfi, on biva automatski dostupan i ljudima koje ne poznajete i za koje vas nije briga, kao i sa potencijalnim hejterima. Dakle otvarate se i postajete ranjivi. Objavljivanje selfija je oličenje ranjivosti. Možete biti napadnuti, vaš selfi može biti objavljen negde drugde, etc. Čim objavite selfi, vaš nivo anksioznosti naglo poraste. Naravno, nakon što ste milion puta bili anksiozni, nakon što ste dvesta hiljada puta bili u borbi sa vašim unutrašnjim glasom, nakon što ste trista hiljada puta negirali deo sebe, postanete depresivni. To su sastavni elementi kliničke depresije. Postajemo klinički depresivni kada negiramo sebe. Postajemo klinički depresivni kada imamo konstantnu disonancu i osećamo se bespomoćno zbog toga. Disonanca znači postojanje dve sile jednake moći koje vas razdiru. To stvara depresiju, i zaista, tinejdžeri koji su intervjuisani i pitani jednostavno pitanje – da li boravak na društvenim medijima čini da se osećaš dobro?, su velikim delom odgovorili (47%) da to čini da se osećaju veoma loše. Samo 3% je reklo da to čini da se osećaju dobro, što je šokantno.

Zašto su onda tamo? Uslovljenost. Jedini razlog zašto radimo nešto što čini da se osećamo loše je to što ne možemo tome da se odupremo, a jedine stvari kojima ne možemo da se odupremo su uslovljenost i zavisnost. Ja tvrdim da su društveni mediji uslovljavajući, ne adiktivni. Naravno, svaka uslovljenost izgleda kao zavisnost. Zavisnost je kompulzivno ponašanje koje ne možete da kontrolišete, i stoga oni izgledaju isto ali nisu isto. Uopšte nisu isti. Na primer, jedna od glavnih odlika zavisnosti je okolnost da vam pruža smisao. Uzmimo primer narkomana. Narkoman mora da ustane ujutru da pronađe novac, ukrade od svoje majke i onda kontaktira dilera. Ako gledate to spolja, to je pomalo nalik biznisu. Morate da ustanete i morate da upravljate svojim biznisom. I, imate misiju, imate cilj, to je ciljno-orijentisano. Na kraju dana postoji proizvod, on konzumira proizvod koji ga opija.

Dakle, to pribavlja smisao. Mi to nazivamo egzoskeletom, to pribavlja smisleni egzoskelet. Uslovljenost, sa druge strane, ne pribavlja smisao. Ono je sasvim automatizovano. Na primer, hoću hranu – pritisnem polugu; ne želim bol – ne pritisnem polugu. Dakle, tu se ne radi o tome da je poluga vaš smisao i da ste time ciljno-orijentisani. To je sasvim automatizovano, robotsko i većina ponašanja na društvenim medijima je robotsko. Ono ne pruža smisao. Ono je sasvim robotsko u smislu da pritisnete i dobijete rezultat, i rezultat je podsticaj da ponovo pritisnete. Tako da, ako objavim selfi i dobijem sto lajkova, pokušaću da objavim još jedan selfi kako bih dobio hiljadu lajkova. To je uslovljavanje. To je jedna od razlika – zavisnost je mnogo, mnogo kompleksniji fenomen nego uslovljenost. Društveni mediji su jednostavni, tamo zapravo nema kompleksnosti. Tamo postoji mržnja prema kompleksnosti – otud 140 karaktera. Oni su anti-kompleksni.

To je jedan od znakova prepoznavanja. Što je aktivnost platforme jednostavnija, utoliko više je ona usmerena na uslovljavanje nego na zavisnost.

Tri generacije korisnika društvenih medija

Pretpostavljajući da internet ima sveprožimajući uticaj, kao što tvrdim, mislim da postoje tri grupe ljudi. Jednu čine oni koji su internetu izloženi u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim, četrdesetim, etc. To uključuje dinosauruse poput mene. Zatim postoji grupa ljudi koji su internetu izloženi tokom adolescencije. I, konačno, postoje digitalni urođenici, oni koji su internetu izloženi tokom svojih formativnih godina, koji su rođeni sa tabletom.

Mislim da prva grupa još uvek koristi društvene medije kao oblik komunikacije. Javljanje starim ljubavima i starim drugarima, i tako dalje. Oni kreiraju društvenu mrežu u punom smislu te reči, komunicirajući onako kako bi to činili putem telefona ili, ranije, putem pošte. Dakle, oni društvene medije shvataju kao prirodan nastavak telegrafa, telefona i pošte. Stoga mislim da oni time izbegavaju loše efekte društvenih medija, zato što oni ograničavaju svoju komunikaciju na razmenu informacija, izražavanje osnovnih emocija i koordinaciju sastanaka. Oni se veoma ustručavaju da koriste društvene medije za bilo kakvu intimnu komunikaciju i razgovore zato što su navikli na komunikaciju licem u lice.

Druga grupa ljudi su oni koji su internetu bili izloženi tokom adolescencije. Oni su skloni da društvene medije koriste za društveno pozicioniranje, za takmičenje i za povezivanje, ali povezivanje sa specifičnim svrhama. Na primer, povezivanje iz romantičnih razloga. Oni koriste društvene medije kao pomoćno sredstvo za tu svrhu. Koriste ih i za razmenu informacija o preferencijama, muzičkim preferencijama, filmovima, etc. I tu je komunikacija, dakle, površna, ne-emocionalna i stoga je i ova grupa, rekao bih, prilično bezbedna. Zato što su oni tokom svojih formativnih godina bili izloženi alternativnim metodama i načinima komunikacije.

Digitalni urođenici su osuđeni na propast. Osuđeni su na propast jer kod njih društveni mediji prožimaju sve oblike komunikacije već od uzrasta od šest godina. Video sam šestogodišnjake koji komuniciraju na društvenim medijima, video sam devetogodišnjake i desetogodišnjake koji to rade. Stvar je u tome što je u društvenim medijima zadovoljenje instantno, intervali odgovora su veoma kratki i stoga su bilo kakvi hormonalni i drugi efekti u mozgu neposredni i adiktivni. Uslovljenost je potpuna i svaki drugi oblik komunikacije upoređen sa ovim izgleda manjkavo. Ili je previše spor ili previše tačan. Neodređenost igra veliku ulogu u društvenim medijima. Dakle, drugi oblici komunikacije su previše tačni, ili previše obuhvatni ili previše intimni ili previše štagod. Društveni mediji su idealno podešeni za digitalne urođenike i oni, sa jedne strane, oblikuju njihov mozak, i sa druge strane, odražavaju njihove mozgove i mentalitet. Oni odrastaju u svetu u kojem je raspon pažnje veoma skraćen, gde je naglasak stavljen na komuniciranje neobuzdanih, oštrih emocija veoma jasno, primitvno, infantilno; gde su svi mehanizmi odbrane aktivirani u svakoj interakciji, gde se agresija i slične negativne emocije slobodno izražavaju i koriste kao društveni način društvene ili, da budemo precizniji, vršnjačke kontrole.

To je, dakle, njihov svet. Društveni mediji su za taj svet veoma podesni. Oni nemaju alternative, nikada nisu iskusili ništa drugo. Njihove interakcije licem u lice su veoma ograničene. Ne zaboravimo da su se porodice raspale. Govorimo o generacijama koje su, istovremeno sa društvenim medijima, izgubile svo drugo društveno iskustvo. Ljudi koji imaju četrdeset, pedeset, šezdeset godina su iskusili proširenu porodicu – užu porodicu, dede, babe, ujake, etc. Ljudi koji imaju dvadeset, trideset godina su iskusili samo užu porodicu. A, ljudi koji imaju petnaest do dvadeset pet godina nisu iskusili nikakvu porodicu, statistički posmatrano. 40% njih su odrasli sa samohranom majkom, a 70% do 80% potiču iz razvedenih brakova. Stoga im manjak drugih društvenih interakcija i društvenih dimenzija onemogućava poređenja i razvoj kritičkog mišljenja o onome što doživljavaju i shvatanje ograničenja i problema društvenih medija.

Sem Vaknin

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

[1]      https://www.shotmagazine.it/interviews/536-sam-vaknin-anything-can-change

[2]      https://www.youtube.com/watch?v=a9XV8oLLZxk

[3]      https://www.youtube.com/watch?v=o58mFU004hg

  antisocijalnost, Bojan Viculin, Društvo, Mediji, Sem Vaknin