Autobus je pristigao u zaspali Uranopolis baš kada je sunce izranjalo iz mora. Dremljivi  putnici- mirjani i kaludjeri, namah oživeše. To je krajnja stanica, a dalje se može samo morem. Uranopolis, ”nebeski grad”; kakvo božansko ime za malo ribarsko selo. A tamo iza tih cnih brda prostire se Sveta Gora, zemlja kojoj slične nigde nema.

Jedini stanovnici te zemlje su monasi. Svi ostali: hodočasnici i drugi, tu samo privremeno borave. Atos, paradigma pravoslavnog asketizma zabranjuje pristup ženama na svoje tlo, pa zato tamo kao nigde na svetu, već više od 1.000 godina ljudi žive i umiru ali se niko ne radja. Tamo čak ni ženke životinja nisu dobrodošle.

Jedini izuzeci od pravila su mačke (zbog miševa) i kokoške (zumance je neophodno za spravljanje boja za ikonopisanje).

Netaknuta priroda Atosa je božanstvena kombinacija planine i mora. Tu vlada nestvarna tišina, a pejsaž je harmonizovana celina pitomih gustih šuma i divljih strmoglavih litica nad morem. Ali veličanstvena priroda nije tu da monasi u njoj uzivaju na naš svetovni način. To okruženje njih inspirise da sa asketskom strogošču upražnjavaju svoju posvećenost Bogu, pročišćavajući svoja srca od svih želja ovoga sveta.

Čak i računjanje vremena na Atosu je prilagodjeno, ne prema sekularnom zivotu već ka molitvi, manastirskom i večnom zivotu. Pošto pojam vremena nije konvekcionalan, već je okrenut večnosti, sve se kreće sporije i bez žurbe. Tamo se dani u godini računaju po starom julijanskom kalendaru, a sati po vizantinskom hronometru. Dan počinje zalaskom sunca a ne u ponoć, i povezan je sa prirodnim fenomenom a ne sa ljudskom kalkulacijom. Na taj način zalazak sunca definise vreme, a ne obrnuto.

Gostoprinstvo svetogorskih monaha je jedinstveno i neuporedivo. Gde jos na planeti toliko mnostvo stranaca koji najčešće dolaze bez najave, biva svakodnevno primano sa iskrenim altruizmom na konak i zajedničku molitvu i trpezu.

Posle nekoliko dana na Svetoj Gori svaki posetilac, bez obzira na religijsku opredeljenost i nacionalnu ili kulturnu tradiciju, oseti blagodet pozitivne energije koja se tamo širi. Ipak pokadkad taj sveopšti spokoj i apsolutna harmonija bivaju narušeni, i to uvek i jedino od nas, hodočasnika – dođoša sa drugoga sveta.

Pravoslavna spiritualna tradicija ne sastoji se od “škola” kao što je to slučaj sa zapadnim hrisčanstvom, gde ima puno razlicitih redova (benediktanci, jezuiti, franjevci).

Na Svetoj Gori sprovodi se monaška asketska tradicija neprestane molitve i mentalnog mira – isihazam ili tihovanje. Osnovna molitva koja se provlaći kroz javu i san svakog monaha sastoji se od nekoliko reči: ”Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnoga” ili još kraće ”Gospode, smiluj se” – grčki Kyrie eleison. Ukoliko kaludjer nije zauzet nekim drugim poslom, on u ruci ima brojanice po kojima prebira sa čvora na čvor ponavljajuci ove reči. Tako, u zemlji gde i svaki kamen šapuće molitvu, tihuju svoje zivote crni andjeli Atosa, koji živi na zemlji da bi sebi stvorili mesto u carstvu nebeskom. Blaženi su i u srcu čisti, jer će Boga videti.

Hodocasnici često postavljaju pitanje: ”Koja je svrha takvog života?”. Na to monasi obično odgovaraju: “A koja je svrha vasega?”.

Nakon smrti kaludjera sabraća ga sahranjuju direkto u zemlju, bez kovčega. Posle tri godine posmrtni ostaci se vade iz zemlje i lobanja se pere u vinu. Ukoliko je ona bele ili zute boje duša pokojnika je spašena, a ukoliko je siva tu ima nekih problema.

Svakog jutro iz Uranopolisa isplovljava brod noseći putnike koji za taj dan imaju dozvolu ulaska na Svetu Goru. Na svom putovanju do luke Dafne koje traje 2 sata brod pristaje nekoliko puta u pristanistima – arsanama usputnih manastira. Iz luke Dafne moze se dalje autobusom do gradića Kareje, ili drugim manjim brodom do manastira koji se nalaze duz juznog oboda planine Atos.

Verujući kažu da se Atosu prilazi peške, ako već ne na kolenima, jer je hodočašće putovanje posvećeno ljubavi prema Bogu. Pošto je ovde pešačenje uobičajeni način putovanja, rastojanja se ne mere kilometrima vec satima hoda. I jos nesto; jedino hodoljublje ovim prostorom omogučava da sva ta lepota udje duboko u nas.

Hodajuci vrletima Svete Gore zapazio sam razlike u poimanju toga čina. Hodočasnici slovenskog porekla, narocito Rusi, ali i Srbi i Bugari, smatraju da duhovno pročišćenje koje dolazi kao nagrada, mora biti ”plačeno” patnjom napornog višesatnog pešačenja. Nasuprot tome Grci su mišljenja da se duhovna obnova postize spiritualnom konteplacijom a ne fizickim delovanjem. Zato se oni Svetom Gorom voze mini busom gde je to moguće, a po bespuću jašu na muli.

Mnogi misle da su mula i mazga sinonimi za istu zivotinju, ali to nije tačno. Mula je mešanac kobile i magarca, dok mazga nastaje ukrstanjem konja i magarice. Ove zivotinje bioloski ne mogu imati dalje potomke. Mula je snažnija i izdrzljivija od konja i nezamenjiva je na Svetoj Gori. Pored toga što služi za jahanje – na njoj se čovek može ispeti skoro do samog vrha Atosa, mula je neophodna u prenošenju raznih tovara kroz divljinu.

U sredistu svakog manastira, a svi su sagradjeni kao srednjovekovne tvrdjave, nalazi se najznačajniji objekat, glavna crkva – katalikon, dok okolo u zidinama bude jos nekoliko manjih crkvica – paraklisa. Kroz crkveni ulaz koji je uvek na zapadnoj strani, dospeva se u pripratu (velike crkve poput Hilandarske imaju po dve), a zatim u glavni deo crkve sa ikonostasom i oltarskim delom. Uobičajeno je da osnova svetogorskih katalikona bude u obliku grčkog krsta – čiji su svi kraci iste dužine. Pravoslavna crkva, za razliku od katoličke, ne ukrasava se skulpturama, već samo freskama i ikonama.

Poziv na bogosluženje oglašava se, ne zvonjavom zvona, vec udarcima u dugačku drvenu dasku – klepalo, u koju monah dok obilazi oko crkve ritmički udara drvenim batom. Zvuk je vrlo prodoran i upečatljiv, a ovaj obred evocira uspomenu na dogadjaj kada je Noje na isti način pozivao zivotinje da udju u barku i spasu se pred Potopom. Tako isto manastirsko bratsvo poziva u crkvu na molitvu i spasenje dok još ima vremena.

Prekoputa svake glavne crkve na Svetoj Gori uvek se nalazi trpezarija, objekat drugi po važnosti u manastiru, jer se zajednički obed tokom koga se čitaju zitije svetih smatra nastavkom liturgije.

Atos je mesto gde je linija izmedju vidljivog i nevidljivog, izmedju prošlosti i budućnosti, svetog i profanog više nego transparentna. Zato je poseta Svetoj Gori korak kroz vreme, bolje reći to je korak van vremena. Svaki pridošlica na to mesto, okružen svetim manastirama i relikvijama u njima, a ponajviše svetim monasima u molitvenom bdenju za sebe, ali i za nas, dozivljava iskustvo najbliže Raju koje čovek može doživeti na Zemlji.

za P.U.L.S.E Aleksandar Đorđević

  Aleksandar Đorđević, Atos, hrižćanstvo, Pravoslavlje, Sveta gora