Autor – Divna Vuksanović

 

Autor

Plivam i pišem, pišem i plivam, tako mi izgleda dan. Slično kao Murakami, kada je reč o trčanju, sve sam podredio tome. Ako mi se dan slije u jedan dah, kao produžena filmska sekvenca vođena sporim pokretom kamere od vode do računara i nazad, smatram ga uspešnim, a možda se to odnosi i na čitavu sedmicu, ili mesec. Ponekad se nasmejem, ali to ne ubrajam u plivanje, niti u pisanje; to su samo međuepizode koje me podsećaju na smrt. Ali kako? Sasvim jednostavno, prišivanjem za nebo, nekoliko puta tokom dana, jer sve moje je tamo, osim mene.

Kako izgledaju ti dani, jesu li ispunjeni nečim posebnim, osim vodom i uskovitlanim rečima? Pokušaću ukratko da sebi objasnim, ukoliko nađem vremena za pisanje, koje je odbrojano već u svlačionici i polegnuto unutra, kao u zaključani ormarić. Nikada ga nema dovoljno, jer ga je previše, tako da se od njegove velike kugle u kojoj je sve postojeće, postepeno odvajam, odlepljujem, pokatkad bežeći, a nekada jureći kroz točak, presipajući iz kugle u kutiju, pa u vodu, te opet u kutiju i kuglu. I uvek mi se čini da je to tek početak, nešto neispričano, što tek treba da bude.

Autor   

Inače, pored mene plivaju i druge priče. Neke se osvrću za sobom, poneke koriste pomagala, pojedine liče na decu ili su u paru, većina pliva po šablonu, ne zalazeći u putanje drugih priča. Rečju, svako uglavnom pliva za sebe i niko ni za koga. Jednom kada se to nauči, važi sve dok se ne dogodi nešto posebno, što te izbaci iz trake i prebaci u ničije vode – e tu ne važe stare navike, ni tvoje, ni iz tuđih dubina, sve moraš sam. Da plivaš i osmisliš bar nekoliko zamaha na nepoznatom terenu. Vremenom si uočio i izdvojio samo jedno pravilo koje upražnjavaš dok pišeš, a može se primeniti i tokom plivanja. Važno je da opustiš ruku i nevidljivi vodeni točak iznova se pokrene. 

Šta mi se događa između plivanja, pisanja i neba? Do bazena obično stižem pešice, ranim jutrom. Neretko idem zaobilaznim putem, pošto je okolo večito gradilište, preteće višespratnice što se izdižu iz peska, zevaju i protežu se, s malo ljudi po krovovima ili u staklenim kabinama ogromnih mašina što kopaju i buše po visokim temperaturama, rasterujući prolaznike i žedne ptice. Kada, pišući u mislima, u zarozanim čarapama i tesnim cipelama preskočim ogradu, svo to kamenje i beton, zaobiđem gvožđuriju i druge prepreke i prođem kroz pokretna staklena vrata, osmotrim sveže cveće u vazama, posložene novine na pultu i ispijene šoljice kafe u hotelskom restoranu, konačno stižem do odredišta. Raspremim se, istuširam hladnom vodom, prebacim peškir preko ležaljke i uskačem u svoju nevidljivu stazu s poznatim mirisom; ponekad se u bazenu ne prozire dno od hlora, sve se beli kao da plivaš u deterdžentu: tada započinje dvostruki proces, duša pliva, dok telo piše, i obratno. Misli neretko lutaju, preplićući se s pokretima tela, a potom nestaju i slivaju se u kontinuirani vodeni luk. Ruke i noge u pokretu postaju ritam koji vodi priču. I dok se okrećeš na kraju bazena, osećaš kako se briše čitavo tvoje postojanje, kao da sve počinješ iznova.

I pitaš se, plivaš li ti ili Đulijeta Stojiljković? Da, da, tako se pisac udvostručuje i odmiče u zamišljenoj stazi, zajedno sa svojom omiljenom junakinjom. Ostaje, međutim, pitanje – ko je ona, a ko si ti? Da se ne lažemo, Đulijeta je, zapravo, osoba koja pisca diže iz mrtvih; i ima ulogu soka od cvekle i šargarepe u tvojim podebelim knjigama. Tačno je to što se priča. Pisca oživljavaju vlastiti likovi. Jednostavni, a složeni, pristupačni i osobeni… Đulijeta u laganoj svilenoj haljini, dugačke raspletene kose i osmeha koji krije u pudrijeri, vremenom je postala žižak nadahnuća starom i posustalom autoru, redovnom klijentu gradskog bazena. I tačno je. Ona je oduvek tu plivala; i umesto mene išla po književnim festivalima, koketirala s izdavačima, ostvarivala kontakte s kritičarima, zavodila čitaoce i konobare, i ostajala tako zagonetna. Pritom, povremeneo je imala epizode bekstva. Taman bi se pokazala kraj ležaljke kao slatko od višanja u tegli sa crvenim zatvaračem, i već bi u sledećem trenutku nestala.

Ispočetka, imala je optimističku i “šarenu” prirodu, bila je lik koji pleni; mirisala je na keksiće i kafu. Bar sam je tako zamišljao. Kasnije me je pravila ludim. Razbacivala je moje košulje i rublje kraj bazena, trošila veliki novac za šankom. Jednom, tokom plivanja, naglo je izletala iz prstiju; nekad se to događalo i tokom pisanja. Nisam mogao da je savladam. Izmicala je. Kontrolisala me je. Bio sam njena žrtva. Znala je sve o mojim sećanjima, haotičnim mislima, te penama za brijanje koje koristim pre odlaska na bazen. U svemu tome nalazila je lepotu i radost; ali bila je svojeglava i nepokorna. Kao mesečina koja ti oduzima dan. Nedeljama sam plivao neispavan i razdražljiv.  

Mučila me je i konačno nestala. Ne sećam se tačno trenutka, ali su mi odjednom ruke i misli bile prazne. Možda joj je u mojim pričama bilo dosadno, ili joj je na bazenu smetala promaja. Verovatno je sada opsedala nekog drugog, plivala u susednoj traci, ili je pobegla iz grada i izležavala se na nekoj kamenitoj plaži… Sve je bilo moguće, osim nje. Nisam je više video. Doduše, i dalje je na bazenu bilo ljudi koji su govorili o mojoj Đulijeti. Srećom, ja sam te priče zapisivao umesto njih i tako se neko vreme snalazio. Priznajem, bio sam očajan, neobrijan i nikakav.  

Bližio se maj i njen rođendan. Kupio sam joj poklon, plavozelenu ešarpu i zlatni privezak sa bisernom kuglicom i polumesecom. Njen nestanak još ranije sam prijavio Interpolu. Prethodno sam iscrpeo sve mogućnosti; angažovao dve najjače detektivske agencije; jedna se bavila lovom na avatare, zakačene entitete i posebno, otmice mladih žena, dok je druga bila poznata po radu sa životinjama-tragačima; tačnije, sa naročito obučenim pticama, kao i genetski modifikovanim stvorenjima kojima nisam znao ime. Primetio sam, međutim, nešto neobično. Baš uoči rođendana, umesto da traga za Đulijetom, jedna od takvih životinja počela je u stopu da me prati. Isprva ništa nisam znao o njoj. Plivao sam i dalje. Ali su moje priče sada dobile sasvim drugi, rekao bih, paranoidni tok. Od svog tog ludila koje me je snašlo, bežao sam u pisanje. A tu više nije bilo mesta za Đulijetu.  

Na dan njenog rođenja, poneo sam ešarpu i privezak, položio ih na ivicu bazena, tamo gde počinje moja staza, u nadi da ću je prizvati. Umesto Đulijete, pojavila se lumija (“limun”), vrsta životinje koja ju je zamenila i postala moja nova, genetski modifikovana pratilja. Bila je omanjeg rasta, bez krzna, sa nekakvim ranama po telu, i užarenih očiju. Izgledala je divlje i pomalo opasno. S tankom, gotovo prozirnom kožom, njena groteskna pojava otkrivala je složenu mrežu plavozelenih niti što su iznutra pulsirale, tako da su, u kontrastu s njma, rane izgledale još veće i dublje.  

Lumija je bila telesno svedočanstvo borbi koje je tokom života vodila, bar tako sam je ja zamišljao. Hrabra, ali nepoverljiva. Prikravši se bazenu, dok sam se udaljavao od ivice, zgrabila je privezak, obmotala ešarpu oko njuške i pobegla ka svlačionici. U deliću sekunde, primetio sam nešto što me je zbunilo. A zatim i oduševilo. Iako odvratna, životinjica je ipak imala nešto privlačno na sebi, a to je bila stražnjica. Mala i ljupka, takoreći ženska.  

To najnovije “otkriće” ulepšalo mi je dan. Uspeo sam da je detaljno opišem u svojoj novoj priči. Čitaocima sam je prikazao kao veoma lepo izvajanu; njena veličina i oblik ostavljali su utisak da je stvorena s neverovatnim naporom i pažnjom; delom je podsećala na jedre devojačke polovine, samo što je bila još sočnija, a imala je i rep. Za pisca, predstavljala je poseban izazov. Plivajući, uporno sam razmišljao o Đulijeti i lumiji. Nekako mi se sada sve izbistrilo, te sam zaključio kako je pisanje slično plivanju. Moraš se prepustiti toku, dopustiti da te priče vode; takođe, važno je suočiti se sa gubicima i strahovima i iz njih izvući snagu za dalje stvaranje.

Tako se dogodilo nešto što je postalo karakteristično za moje pisanje. Umesto da me Đulijeta prati ili ja nju, pojavila se lumijina genetski modifkovana stražnjica, savršeno oblikovana i očaravajuća. Bila je kao iz snova, glatka i zavodljivih pokreta. Dok sam plivao, nisam mogao da skrenem pogled s nje. Privlačila me je svojom misterioznošću, kao da je imala neku sopstvenu priču koju je želela da mi ispriča.

Nije to bilo ništa posebno, ali na Đuljetu sam bio skoro zaboravio. Prepustio sam se. Lumija se svaki dan pojavljivala na bazenu, razbacivala mi košulje i pravila račune za šankom. Obesno je zveckala pozlaćenim priveskom. Ova himera, izazivala je kod mene pomešana osećanja. Žalio sam to nesrećno biće prepuno rana kao svoje rođeno, a opet, plivao sam ushićeno za njenom stražnjicom.

Na moje iznenađenje, izgleda su to činili i ostali plivači u bazenu. Jer, bilo je nečeg posve neodoljivog u toj blistavoj pozadini. Naposletku, lumijina stražnjica pokazala se ne samo kao atraktivni atribut zategnut od plivanja, već i kao izvanredni pripovedač. Sedeći na ivici bazena, sa plavozelenom ešarpom oko vrata, govorila je dugo i šaputavo, nekim nejasnim jezikom, prenoseći poruke iz nevidljivih svetova.

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

Divna Vuksanović rođena je u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti, kao i na Flozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1992. magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u oblasti teatrologije, a 1998. godine doktorirala na Filozofskom fakultetu u oblasti savremene filozofije i estetike. 

Autorka je do sada objavila preko sto naučnih i stručnih radova, šest naučnih studija u domenu filozofije, a priredila je i petnaestak naučnih publikacija iz oblasti estetike, filozofije medija i studija kulture. U oblasti literarnog stvaralaštva, objavila je 13 knjiga (poezija, poetska proza, kratke priče, knjige za decu, romani); realizovane su joj i tri radio-drame u okviru Dramskog programa Radio Beograda. 

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

3 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
čitalac
čitalac
9 months ago

Izvanredna, antologijska.

Врх
Врх
9 months ago

По многима, најпаметнија жена у Србији. Прича је врх.

nisam ja sitna duša, nego...
nisam ja sitna duša, nego...
9 months ago

Čista poslastica. I ova divna žena i njene priče. Ko zna – zna. Ko ne shvata, osetiće na svojoj koži. Puna podrška za ovo neobično i hvale vredno stvaralaštvo.