Toponim Babij Jar naziv je za jarugu koja se danas nalazi unutar šireg gradskog područja Kijeva. Niko ne bi pomislio da je ta lokacija mesto jednog od najstrašnijih zločina nacizma.

Nemačke jedinice su 1941. godine u Babij Jaru pobile praktično celokupno jevrejsko stanovništvo Kijeva. U samo dva dana nacisti su u Babinoj Jarugi – što je prevod toponima – pobili 33.000 muškaraca, žena, staraca i dece. Bilo je to najkrvavije pojedinačno krvoproliće u čitavoj istoriji Holokausta. Mnogo kasnije, Amos Oz će u svojoj “Priči o ljubavi i tami” s rezignacijom primetiti: za jedan jedini dan u Babij Jaru je ubijeno više Jevreja nego u pedeset godina arapsko-izraelskih ratova.

U Babij Jaru su Ukrajinci bili tek pomoćni šegrti, a glavni počinitelji Nemci. No – ako je i tako, postoje razlozi zbog kojih je Babij Jar (i) ukrajinska sramota. Upravo o tome je reč u filmu “Babij Jar: kontekst” – kompilacijskom, arhivskom dokumentarcu koji potpisuje ukrajinski redatelj, jedan od najvažnijih evropskih dokumentarista Sergej Loznica.

Sergej Loznica je Ukrajinac beloruskog porekla. Do kasnih dvadesetih godina Loznica je bio doktor matematike i uspešan naučnik kibernetičar, da bi se pre tridesete godine odrekao nauke i upisao filmsku školu. Tokom ranih dvehiljaditih Loznica se pretvorio u jednog od najinteresantnijih evropskih redatelja. Ukrajinac snima i igrane filmove – no, oni su mu kudikamo slabiji. Najveću je slavu stekao dokumentarcima. A unutar dokumentarnog opusa Lozničina su arhivsko-kompilacijski dokumentarci u kojima materijal iz filmskih arhiva koristi za političku analizu. Tako je u “Reviji” (Predstavlanie, 2008.) koristio estradno-televizijske šou sovjetske ere, u “Događaju” (Sobitie, 2015.) dokumentaciju o pokušaju komunističkog puča 1991., a u “Državnom pogrebu” (2019.) prizore Staljinove komemoracije i pogreba. Loznica u svojim arhivskim dokumentarcima (ali ne samo u njima) najžešće zaseca sovjetsku i rusku ideologiju: kult vođa, mezalijansi države i crkve, kolektivizam, autoritarnost. Te su se teme u njegovom opusu pogotovo zaoštrile otkad se njegova zemlja našla na udaru ruske nacionalističke agresije.

Možda je i zato Loznica imao potrebe da snimi film koji se neće baviti neslavnim poglavljem susednog, nego njegovog sopstvenog naroda. A “Babij Jar: kontekst” je upravo to.

Film počinje arhivskim snimcima nemačkog napada na Ukrajinu 1941. Tog leta nemačke trupe ulaze u zapadni deo Ukrajine gde ih svetina dočekuje kao oslobodioce. To im čovek jedva može zameriti: nakon petnaest godina pod Staljinom i nakon izglađivanja “holodomora”, Ukrajincima je valjda svako bio bolji od SSSR-a. Nemačku vojsku stoga dočekuje ushit lokalaca, sovjetski se vojnici masovno predaju, Nemci prodiru i 1941. ulaze u Kijev. Sve to Loznica prikazuje kroz obilje dokumentarnih snimaka: imate utisak da valjda nema nemačkog utvrđenja koju nije pratio kamerman.

Ali, tada se događa ono što nije bilo tako teško predvideti: novi gospodari počinju da ubijaju Jevreje. Sve se to zbiva pred očima Ukrajinaca koji su u gorem slučaju ispomoć, a u boljem rezignirani promatrači.

Arhivskih snimaka pokolja – naravno – nema. No, Loznica zato donosi obilje arhivskih snimaka koji prikazuju “normalan život” koji se “nastavlja dalje”. Javne ceremonije, pučke fešte, posete nemačkih glavešina koje žene dočekuju s cvećem. Seljanke u narodnim nošnjama koje salutiraju, “mere kukuruz”. Satelitska Ukrajina opet ima svoj “identitet”, a taj je identitet kičasto isti kakav je i ovde od 90-ih: narodne nošnje, folklorna muzika, aplaudiranje svečanoj loži. Loznica u tom delu filma do krvi reže ukrajinski nacionalizam.

Koristeći sovjetske arhivske materijale, Loznica u završnici filma prikazuje suđenje nemačkim oficirima odgovornima za masakr. Pratimo arhivske snimke svedočenja. Među svedocima je i mlada glumica lutkarskog pozorišta koja se živa bacila u jarugu, do sumraka pretvarala da je mrtva i uspela da ispuzi iz jame. Svedoče i nemački oficiri, uglavnom prebacujući odgovornost na nadređene.

Lozničin film završava se jezivim poslednjim činom: a to je pogubljenje. Jedanaest Nemaca najodgovornijih za Babij Jar osuđeni su na smrt vešanjem. Čitanje i izvršenje kazne odvija se javno, na kijevskom trgu, pred kamerama i masom civila. Nakon čitanja presude, počinitelje pogroma obese s kamiona, a u tom trenutku hiljade gledalaca ushićeno aplaudiraju. Dok to gledate, ne možete a da ne pomislite: ima li i u toj svetini onih koji su ’41. Nemce posipali cvećem? Ima li u toj masi i onih koji su 1941. ili 42. paradirali u folklornim uniformama, srećni što su “svoji na svome”? I – je li nakon svega što smo mi sami prošli pre i nakon 90-ih uopšte potrebno postavljati ovakvo, retoričko pitanje?

Jer, Babij Jar je imao počinitelje. Ali, Babij Jar je – upozorava Lozničin naslov – imao i kontekst. A taj je kontekst uvek isti. Taj je kontekst obični, tupi ljudski oportunizam.

Izvor: Jutarnji List; B92.

  Babij Jar, Film, holokaust, Istorija, Kijev, Nacizam, Ukrajina