Batom Božić Bate – Kako praznici polako odmiču, a mi im se setno, u ubrzanoj kolotečini radne nedelje, tu i tamo okrenemo, probaću ovim člankom da održim makar malo prazničnog duha – i da približim jednu, nekad urbanu, a sada pravu pravcatu, legendu – onu o Božić Bati.

Kao i sa svakom legendom – svako ima svoju priču. Tako i moja priča o Božić Bati počinje mojim ranim preferencijama prema ovoj ličnosi, naspram debelog i brkatog Deda Mraza – ponajpre jer sam uvek prepoznavala svoje rođake u njegovom kostimu (debele i brkate), i jer su paketići, u ondašnjim fabrikama devedesetih, uvek bili tipizirani za masovnu, porodičnu radničku klasu – kojoj su i moji roditelji pripadali.

Božić Bata je bio druga priča. Njega niko nije glumio, a ja sam ga, po slobodnoj proceni, a pošto je bio „bata“ (pomalo antipodno Deda Mrazu) zamišljala kao mršavog dugaljiju, koji je krao kostim od Deda Mraza, te mu je malo bio poveći – ali je imao usta puna grohotnog smeha i bistrog humora (za razliku od mojih debelih i brkatih rođaka). Sestra i ja smo mu ostavljale čarapice na pragu naše spavaće sobe, a ujutru smo nalazile –slatkiše, šnalice i sitne igračkice.

Ali dosta sentimentalizma – i igrajmo se malo istorije. Deda Mraz i Božić Bata nikako nisu iste ličnosti, kako se obično pomišlja – ali svakako imaju sličnu priču. Ipak, njen koren je jedna druga, polulegendarna, ali i poluistorijska ličnosti – Sveti Nikola. Arhiepiskop Miriklijski u doba Vizantijskog carstva, ali po poreklu bogat čovek koji je svo svoje bogatstvo razdelio siromašnima, stavljajući (indikativno) zlatnike u obuću koju bi mu narod ostavljao. U nizu legendi, najpoznatija je ona o osiromašenom ocu triju devojčica, koje nije mogao udati bez miraza, te im je pretilo prostituisanje – ali ih Sveti Nikola spase – ubacivši im kroz prozor tri vrećice zlatnika (u drugim verzijama, pojedinačne kovanice koje su upale u njihove čizmice, ili je kroz dimnjak ubacio zlatnike, a oni upadoše u čarapice koje su se tu sušile). U svakom slučaju, ovde počinje konstituisanje praznične širokogrudosti Santa Clausa.

Stvaranje jednog mita možemo pratiti kroz preplet što hrišćanske što drevnije, paganske mitologije – s jedne strane Saint Nicholas (u holandskom prevodu Sinterklaas, od holandskih doseljenika u Ameriku, koji su imali običaj razmene poklona na njegov dan), ali i od grčkog boga Odina, koji je u noći solsticija ulazio u kuće kroz odžak (koji je nazivan i „Síðgrani“, „Síðskeggr“, „Langbarðr“ ili “Dugobradi), ali i Vasilis, na čiji su dan, 1. januar, stari Grci razmenjivali poklone. Zapravo, ova mitološka gužva okončana je – modernizacijom, globalizacijom i, naravno, marketingom. Santinu estetiku upotpunjava karikaturista Tomas Nast u 19. veku, premda njegov posao i nije bio preterano težak, jer je inspiracija bila neodoljiva – crvena, biskupska odora Svetog Nikole. Narativizaciju Sante obavio je, knjigom za decu, Liman Frank Baum (1902). A svetsku popularizaciju, novo globalističko rađanje – podarila je Koka Kola, stvorivši svojevrsnu marketinšku mušicu za svoj proizvod, uz pomoć ilustratora Hudona Sanbloma. I ovo može biti jedna bajka o imperiji koja je, na, dopadljiv, ali pre svega isplativ način, dovršila vekovni mitološki maraton u liku večnog, dobroćudnog, gojaznog ali srećnog, Sante.

Ipak, mi nismo „tako naivno“ uvezli ovog komercijalnog dobričinu – prvo smo probali rusku, slovensku varijantu, „Djed Moroz“, proistekao iz staroslovenske paganske ličnosti Starac Mraz, koji je donosio zimu, a usputno otimao (nevaljalu) dečicu i odnosio u džaku. Vremenom je i on „omekšao“, odnosno prošao centrifugu komercijalizacije (verovatno pod uticajem Sante) te postao dobroćudan i dobrodašan. U vreme komunizma, mi smo ga prisvojili, pre svega na nominalnom planu, dok je ubrzo on sjedinjen sa univerzalnijom i popularnijom dobričinom – „hohoho“-Santom.

Ipak, znamo i mi „za vraga“, te uopšte mnogi narodi, pre ovih globalnih heroja, imali su svoje darovite junake – u Bugarskoj „Dedo Koledo“, u Sloveniji „Božiček“, u Mađarskoj „Mikulaš“, u Grčkoj „Agios Vasilis“ – a kod nas Božić Bata. Etimološki, naš junak je sticaj samo jedne poštapalice – naime, u staroj pesmi o Božiću, koju je Vuk zabeležio – „Božić, Božić bata, nosi kitu zlata“ – od glagola „batati“ u značenju „lupati“, „udarati“ – „Božić od vrata do vrata“. Međutim, deca nisu prepoznavala arhaizam, te su izvršila galantnu personifikaciju – i eto nama milog bate, nekog bliskog i dragog ko deli poklone.

Međutim, ako pogledamo dalje pesme koje je Vuk zabeležio u „Srpskim narodnim pjesmama iz Hercegovine (ženske)“ dobijamo zanimljiv primer kako se vrši personifikacija jednog praznika – i dovoljni su samo naslovi: „Božićeva majka saboriše“, „Šta sve Božić ište“ , „Božić zove, hoće čast u kući“ „Božićeve tri sestre“, ili kako dariva siromahe i uboge pogačom, te kad dozvoljava samo dečici da ga prevezu preko reke jer „đečica su bez grijeha, božji anđeli“. Ova svestrana personifikacija koja je i opredmećivanje, od ritualnog praznika koji se svetkuje ka liku kojim se centralizuje svečanost i stvara kult, najzanimljivija je u pesmi „Svak veselo, evo Božića“ – „Granu sunce iza brda, / Veselo, veselo, / Nije sunce nego Božo, / Koledo, koledo!“ – novokonstituisani lik se dovodi u vezu sa jednim drevnijim običajem, koledama. Ritualni ples i performans, koji je imao vitalističku, obnoviteljsku osnovu, sa antropomorfnim i antropo-zoomorfnim maskama, koje su i same personifikacije predačkih duhova, u mnogim pesmama zazivaju Božić. Ovo dobija zanimljive srazmere ako znamo da se bugarska varijanta Božić Bate nazivala „Dedo Koledo“. A ni samo darivanje, koje obično vezujemo za zapadnu, katoličku tradiciju, nije toliko strano našoj obrednoj rutini – dovoljno je samo da pomenemo Detinjce, Materice i Oce, praznike bliske Božiću, kada se međusobno daruju (sa zanimljivom, prividnom „prinudom“) ukućani, rodbina pa i šire.

Dakle, naš Božić Bata možda ima i odjek starih, predačkih ali i totemskih dimenzija u svom liku – kao i svi drugi pomenuti nacionalni Božićni heroji koji se zasnivaju na nekoj drevnijoj mitskoj matrici (a najbolji primer je Djed Moroz) – a svakako je njegovom ustličenju potpomogao Sveti Nikola koji se kod nas dobrano slavi, a prevashodno se na njegov dan pojavljivao Božić Bata. Od jedne personifikacije, polako, sticajem nemilih kulturoloških, mentalnih sažimanja – ili nekom slučajnom permutacijom, tek naš Božić Bata je pretrpeo istu sudbinu kao i Deda Mraz – prvo u Vojvodini, pod uticajem Austrougarske, pozapadnjačio se – što se u mojoj dečjoj svesti očitavalo kao kradenje kostima koji je njemu prevelik.

U toj maloj dečjoj zabuni, a tako često pragmantno-lucidnoj, krije se i gorki humor priče o Božić Bati – zapadnjačko, pomodno i univerzalno odelo, kao svojevrsno Božić Batino novo odelo, izgleda groteskno, pokondirano ali nesrećno – u gubljenju autentničnosti, on gubi bitku sa univerzalnim herojem, i skoro se gubi iz Božićne prakse. Ili je jednostavno otišao u penziju – jer nije popio eliksir besmrtnosi – komercijalizaciju.

Kako sam mu ja naklonjena pošto mi je donosio lične, prikladne poklone, i to dodatne, posle onih novogodišnjih, nadam se njegovoj revitalizaciji – koja je možda jedino moguća ako mu se vrati prvobitni, autentični izgled – po legendi krzneni kaput, opanci, tkanica i praporci. Jer kad točak globalizacije svoje obrne, biće on još jedna legenda bez domovine.

Za P.U.L.S.E Nevena Milojević

Tekstovi o religiji na portalu Pulse

  hrišćanstvo, legenda, Nevena Milojević, paganizam, praznici