Сигурно је, бар на први поглед, деловало арогантно, исфорсирано, па можда и неискрено када је амерички писац Џек Керуак 1948. у једном моменту сковао термин „Beat Generation“ желећи да најефектније опише тек створени културни покрет коме је сâм припадао, а који су чинили млади интелектуалци и уметници стасали на улицама Њујорка у годинама након Другог светског рата.

Назвати сопствену генерацију „уморном“ и „одбаченом“ могло је изгледати као усиљени покушај новог нараштаја да живи боемски, бунтовнички и неконвенционално, све и кад за то нема добрих разлога. Међутим, и време и конкретна дела показаће да се припадници „Beat“ генерације нису претварали у свом револту, него да су се с разлогом издвојили од масе и супротставили јој се својим стваралаштвом. Може се чак рећи да је, у овом случају, контроверзан термин и добровољно сврставање на страну аутсајдера допринело да покрет постане још јачи.

Није само реч „Beat“ у Керуаковом изразу деловала претенциозно, него је и сâм појам „Generation“ требало да унапред нагласи како се ради о једној значајној групи људи спремној да својим храбрим и шокантним потезима успостави нове тенденције и остави неизбрисив траг у савременој америчкој, па и светској књижевности. Са друге стране, назив „Beat Generation“ опет је могао изгледати као сувишна алузија и вештачко повезивање са некадашњом „изгубљеном генерацијом“, па малтене и као пуко копирање начина живота оних уметника који су припадали једној минулој епохи.

Подсећања и поређења ради, споменимо да су „изгубљену генерацију“ чинили амерички писци настањени у Паризу након Првог светског рата, а термин је прва употребила Гертруда Стајн, мада је заживео захваљујући роману Сунце се поново рађа Ернеста Хемингвеја. Осим Хемингвеја и Гертруде Стајн, овом су кругу писаца припадали и Томас Стернс Елиот, Езра Паунд, Френсис Скот Фицџералд – имена која су несумњиво оставила трага у светској књижевности, упркос томе (а можда и баш због тога) што су њихови животи непрекидно били прожети пороцима, авантурама и аферама.

Дакле, прво што представнике „битничке“ књижевности повезује са „изгубљеном генерацијом“ јесте чињеница да су се оба покрета формирала у годинама након сукоба светских размера, самим тим и након великих унутрашњих промена у самом друштву. Притом се не мисли само на политичке и социјалне промене, него првенствено на промене које се, након таквих догађаја, јављају на духовном и психолошком плану појединца, што је свакако најбитније за настанак новог уметничког правца.

И заиста, да Џек Керуак (1922–1969) није имао личних несугласица и недоумица са проналажењем сопствене позиције у послератном америчком друштву, покрет „Beat“ вероватно никада не би био такав какав је био. Ипак, иако се Керуак сматра творцем назива, за промовисање самог покрета најзаслужнији је Џон Клелон Холмс (1926–1988), који је 1952. објавио роман Go истовремено кад и манифест „Ово је ’Beat’ генерација“ (тако је Холмсов роман значајан за овај књижевни покрет онако како је Хемингвејев роман Сунце се поново рађа био значајан за „изгубљену генерацију“).

Поред Керуака и Холмса, као творци њујоршког „Beat“ покрета узимају се Вилијам Бароуз (псеудоним Вилијем Ли, 1914–1997) и Ален Гинзберг (1926–1997), а значајан су допринос дали и Грегори Корсо (1930–2001), Лисјен Кар (1925–2005), Херберт Хунке (1915–1996), Нил Касади (1926–1968), као и Бароузова супруга Џоун Волмер (1923–1951) и Керуакова супруга Еди Паркер (1922–1993). Покрет је, сем тога, имао и огранак у Сан Франциску, где су Керуак, Гинзберг, Корсо и Касади такође живели неко време.

Једна од најбитнијих особености „битничке“ књижевности свакако је брисање граница између реалности и фикције, односно уношење бројних аутобиографских елемената у дела, а како су и сами животи писаца били обележени контроверзама, уз готово неизбежно конзумирање дрога, наглашене сексуалности и других ниских порива (Гинзберг је, на пример, јавно истицао своју хомосексуалност и конзумирање LSD-а), па и неретких прелазака на другу страну закона (Хунке је био ситни криминалац, Корсо је у затвору писао своју поезију, Бароуз је под утицајем алкохола и дроге убио своју жену, а Кар је био осуђен за убиство у самоодбрани, док је том приликом Керуак одлежао део казне као саучесник у прикривању злочина) – отуда су и њихове књиге представљале један тежак крик бунта, често и деструкције (са израженим антикапиталистичким и антиимперијалистичким ставом), па и песимистичких погледа на будућност (Бароуз је предвидео да ће у наредним деценијама AIDS постати велики проблем), али су ови људи истовремено били и неуморни хедонисти који су трагали за једним новим смислом, што се најбоље огледа у интересовању за егзотичне религије попут хиндуизма и зен будизма.

Поред већ поменутог Холмсовог романа Go, као значајнија дела „Beat“ књижевности издвајају се Гинзбергова контроверзна поема Урлик и Бароузов научнофантастични нелинеарни роман Голи ручак, али се и данас као најпознатије и најрепрезентативније дело узима Керуаков роман На путу, где двојица пријатеља Сал и Дин (заправо су то Керуак и Касади) путују кроз Америку аутостопом, притом одбацујући доминантне стандарде и схватања, а истовремено тражећи смисао у уметности, сексу, дрогама, џезу… Чињеница да је роман написан 1951, али да је објављен тек 1957, и то у исправљеном и цензурисаном издању, само иде у прилог свим претходним тврдњама које дефинишу поменути књижевни правац као превише шокантан у очима тадашњег друштва. Ипак, роман је након објављивања добио позитивне критике, а стекао је и култ међу младима, те су на тај начин припадници „Beat“ генерације дефинитивно постали познати широј јавности. Иначе, Керуак је цео роман написао у виду једног пасуса, без строгих граматичких правила, и то на једној ролни папира дугој 36 метара – та је ролна продата 2001. на аукцији за 2,43 милиона долара!

Међутим, колико је ово дело постало популарно, толико је бацило сенку на друга такође значајна дела истог покрета, па чак и на сва остала дела Џека Керуака, који више никада није поновио такав успех, те се због тога разочарао и убрзо повукао из јавности.

Ако би припаднике „Beat“ генерације, упркос свим неконвенционалностима, требало ипак сврстати и укалупити у одређени књижевни правац, може се рећи да су сви они, мање или више, били под несумњивим утицајем европског егзистенцијализма, док им сама дела углавном припадају модернизму, мада са примесама постмодернизма, као што је конкретно случај са романом На путу.

Не само због Керуаковог повлачења и смрти 1969, него и због све слабије књижевне продукције осталих припадника књижевног покрета, цела се идеја малтене сама од себе распала, али је зато ударила темеље новим покретима наредне генерације, од којих ће свакако најважнији бити хипи-покрет и контракултура. Несумњиво је „Beat“ књижевност имала велики значај за доцнију сексуалну револуцију и уопште за попуштање цензуре у америчкој јавности, а и чувена генерација која је изражавала бунт против вијетнамског рата могла је много тога да црпе из дела Керуака, Гинзберга, Бароуза…

Ако не другачије, довољно је навести значајна имена која су своје узоре видела у „битничким“ писцима, па ће тек онда бити јасно колико је феномен звани „Beat Generation“ оставио трага – чим се његовим следбеницима сматрају књижевници Мајкл Муркок, Норман Спинрад, али и музичари Боб Дилан, Том Вејтс, чланови групе The Doors…

За П.У.Л.С  Душан Милијић

  Alan Ginsberg, Beat generation, Dušan Milijić, Džek Keruak, Književnost, Vilijam Barouz