Beogradsko ćoše
Beograd je bio grad otvorenog srca. Ima i ulicu i manifestaciju koji se tako zovu, doduše, samo jedan dan u godini ali to se uvek protezalo.
Kažem bio, nesiguran da li je takav i danas. Da to “bio” malo personalizujem da bismo stigli do današnjice?
Stigne, recimo, tamo neke sedamdesete u Beograd student iz unutrašnjosti. Lep, mlad, pametan. Iznajmi sobu, ajvar i kajmak stavi u prozor, ili kod gazdarice izmoli parče frižidera i krene u život. Na ulici bude prepoznat po belim čarapama, akcentu, sramežljivosti ili nečemu sličnom. Malo šale, malo zbilje na te teme, ali za par meseci evo ti momka kao da je rodjen na Dorćolu ili Čuburi.
Moja baka je uvek primala studente. Obično su to na radost mlađih članova porodice bile studentkinje. Odškolovalo se tu ko zna koliko generacija, baka ih zapošljavala, udavala, kumovala. Zadesio se nekako i jedan student, Tonči iz Splita, pravi furešt. Kada je odlazio kući, reče o Beogradu: ‘Kakav grad, kakvi ljudi! Pa mi u Splitu teže primamo nekog iz Imotskog nego vi Marsovce’.
Stizala je u Beograd sva sila, ne samo studenti, bilo je radnika, seljaka, intelektualaca, sportista. Donosili su sa sobom svoje običaje i kulturu, a Beograd im to nije dirao, samo im dodavao svoje. Dolazilo se do nekakve prirodne simbioze i asimilacije, a da niko nije trpeo. Grad rastao, rasli i Beograđani, ali se ništa nije menjalo.
Lako ćete ovo da proverite ako imate vise od 35 godina. Okrenite se oko sebe u Beogradu. Odakle su vam najbolji prijatelji? Čačak, Niš, Podgorica, Bujanovac, Leskovac. Odakle ste vi? A svi ste pravi, autentični Beograđani. Na primer, ja sam rođen na Dorćolu, žena mi iz Plane, kumovi iz Rvaša i Zubinog Potoka, braća iz Novog Sada i Kruševca, najbolji drugari iz Sopota, Ohrida, Kotora, Prokuplja, Gradišta, Sarajeva i, naravno iz raznih krajeva Beograda. Svi isti, ujedinjeni pod kosmopolitskom kapom grada koji je svakom od nas učinio čast da budemo njegovi žitelji. Ko je za to kriv? Postoji teorija o rođenim Beograđanima koji su to napravili. Ona je definitivno tačna. Oni nemaju godište, pretrpeli su svu silu ratova i progona, a duh ovog grada preneli na one koji su se milom ili silom useljavali; ponekad čak i u njihove domove. Oni su na kraju učinili da se Beograđaninom učini svako ko u njihov grad dođe da živi.
Ti ljudi postoje i danas iako su u defanzivi. Najčešće se mogu videti u kafanama, na utakmicama OFK Beograda ili lokalnih timova, u pozorištu, na Tašmajdanu i Kalemegdanu, Sajmu knjiga, koncertima rok grupa, buntu protiv nepravde itd. Imaju oni i svoj podmladak, to su oni studenti koji zasmejavaju amfiteatar, oni koji u fudbalu teraju kroz noge a retko daju gol, oni koji šetaju sa lepim devojkama koje uvek odvede na kraju neko drugi, oni koji pevaju Tomine pesme, a bogami, to su i one samosvesne lepotice koje krase ulice grada.
Evo prostog testa za Beograd. Bilo je ovako, gostovao je Hajduk na stadionu JNA, Partizanu.Boranin Boriša Đordjević uz pomoć čuvenih splitskih krila Žungula i Šurjaka demolirao Partizan.
Što više golova, to jača podrška. Ne volim Partizan ni Zvezdu, ali i sad se naježim kad se setim te utakmice. Na kraju je 50.000 ljudi pevalo i slavilo poraženog. Gostima salva aplauza, ni jedan jedini zvižduk. Šta bi danas uradio novi Beograd u takvoj situaciji? Ako bi bilo isto, izvinjavam se svima koji su pročitali ovaj tekst.
Bojim se ipak da grad otvorenog srca sada ima i srčanu manu. Lek za nju ne ide na recept, niti može da se kupi. On je u nama, Beogradjanima svih fela.
Vladimir Dimitrijević
Mislio sam da preterujem u razmišljanju o tome, tripujem, da je oduvek bilo tako, kriza srednjih godina bla,bla. Drago mi je da je neko to osećanje “srčane mane” tako lepo pretočio u reči.
Lek možda može da dođe za pedesetak godina kada opet stasa bar par generacija neke ozbiljnije intelektualne elite…ali s ovim trendom reaseljavanja ovde će se verovatno i dalje samo smenjivati beskrupulozni pohlepnici… a onaj ko iole valja će da otpali. Jbg.