Od svojih najranijih slika, dokumentarni film “Acasă, My Home” nam govori koliko mu je stalo do porodice Enache, koja je u centru priče. Ova porodica od čak 12 članova (od toga devetoro dece) živi u divljini, u močvarama (na periferiji Bukurešta) odnosno zelenom i zapuštenom delu grada. Mesto je bilo dugo zapušteno, a ova porodica je videla to kao priliku da ovde sebi napravi dom. Tu su sagradili malu brvnaru koja je napravljena od raznog istrošenog materijala, uglavnom starih krpa, i ne traže bolje od toga. Prilagodili su se prirodi i čini se da oni žive potpuno u skladu s prirodom. Pecaju ribu pa je prodaju u gradu, deca se igraju bosonoga oko močvare… Naravno, deca ne idu u školu jer nam je jasno da su ovo ljudi koji žive u jako lošim uslovima i odvojeni od civilizacije, ali su srećni i zadovoljni s njihovim načinom života. Deluje da probleme nemaju, niko ih ne dira, tek povremeno im probleme stvara socijalna služba koja dođe u nadzor, međutim, roditelji imaju plan za to, svaki put kad ugledaju kako se približavaju, govore deci da beže i da se sakriju dok ovi ne odu. Sve ovo deluje potpuno neverovatno, a rumunski reditelj Radu Ciorniciuc se ne meša puno u priču, već samo beleži njihove situacije u kojima se nalaze kroz određeni vremenski period. Porodica Enache, živi ovde gotovo 20 godina, i ovo je za njih mesto u kojem su pronašli svoj mir. Ipak, stvari počinju odjednom naglo i neočekivano da se menjaju. Naime, grad i država odlučili su da imaju neke druge planove za ovu godinama zaboravljenu i zanemarenu gradsku divljinu (grad želi da mesto pretvori u urbani park), što znači, da je porodica Enache sada višak i da moraju napustiti ovo mesto. Oni, naravno, za to ne žele ni da čuju, ali kako protiv države? Nemaju nikakve šanse. Međutim, ratoborna porodica neće tako lako pustiti “svoj dom”, posebno glava porodice, otac Gica Enache, koji ne želi da ode sa mesta na kojem je izgradio život u proteklih 20 godina. Ali, ne može ništa tu učiniti i porodica mora da prihvati stvarnost da je došao kraj. Država je ravnodušna prema njima, dolazeći sa pretnjama da će odvesti decu. Publika ima ekskluzivno sedište u prvom redu za svaki razvoj događaja.

Sada porodicu čeka ono na šta oni nisu spremni, a to je, da će se morati (pre svega deca) socijalizovati i civilizovati. Niko od dece, naravno, ne zna čitati i pisati, u jednom trenutku njihov otac govori čak da im to nije ni potrebno. Ali, deca na kraju kreću u školu. Dosta teško se snalaze i privikavaju na nove okolnosti, ali im ide bolje nego roditeljima. Tek nakon nekog vremena po dolasku u grad, deca polako shvataju šta su sve propustili dok su živeli izvan civilizacije. Roditelji se ne snalaze baš najbolje u civilizaciji i nezadovoljni su, svađaju se, ne znaju ništa raditi, a film kao da pita publiku, gde je zapravo ovim ljudima mesto? Mnogi od nas, verovatno, život koji je porodica Enache živela pre nego što su stigli u grad, ne bi mogli zamisliti. Međutim, čini se da je ova porodica bila srećna u takvim uslovima i načinom života. Tamo su živeli po nekim svojim pravilima. Iako nisu imali ništa, živeli u blatu, teškoj prljavštini, preživljavali samo od onoga što su upecali, svi su delovali tada srećnije, bezbrižno, u svom svetu, daleko od civilizacije. A sada, nakon što su se preselili u civilizaciju, sve se nekako počelo raspadati. Deca su ovde ta koja izazivaju našu empatiju. Šta ih čeka u budućnosti? Život u gradu je svakako dinamičniji. Oni igraju fudbal, pohađaju časove i druže se sa drugom decom – čak je i mašina za pranje veša izvor zabave za ovu decu. Ipak, stare navike teško umiru. Pecanje u jezeru privlači pažnju bukureštanske policije koja svoj profesionalizam iskazuje udarcem jednog od dečaka u stomak. Dok se porodica bori da se prilagodi savremenoj civilizaciji i zadrži vezu jedni s drugima, svako počinje da preispituje svoje mesto u svetu i kakva bi mogla biti njihova budućnost. Sa empatičnim i filmskim pogledom, reditelj Radu Ciorniciuc nudi gledaocima u svom dugometražnom debiju, ubedljivu priču o osiromašenoj porodici koja živi na rubu društva u Rumuniji, boreći se za svoju verziju slobode. Dokumentarac se manje bavi prepričavanjem, umesto toga, oslanja se na slike koje dozvoljavaju publici da sama pokuša da shvati celu situaciju.

U “Acasă, My Home” ima mnogo toga za uzeti u obzir i o čemu se može razgovarati. Nema lakih odgovora, ali ima mnogo saosećanja u ovom prikazivanju sasvim obične rumunske porodice. Rediteljova humanost i empatija je ono što podstiče stvaranje ovog filma i čini ga izuzetnim. Radu Ciorniciuc je napravio film ljupkog izgleda o prilično prljavom načinu života. Mnogi Romi žive u prikolicama i na marginama društva. Ipak, fascinantno je zaviriti u drugi način života, urbane Rome koji odbijaju smeštaj. Radu Ciorniciuc vešto radi i pazi da izbegne emocionalnu manipulaciju sa publikom. Nije nam nametnuto da sažaljevamo Enacheve, već da ih posmatramo i pokušamo da razumemo šta se događa. Oni su se prilično dobro prilagodili takvom načinu života. Osim ekstremne životne situacije i zabrinutosti za socijalne usluge, izgledaju kao i sva druga deca. Bilo bi lako ocrniti Gicu i njegovu suprugu Niculinu jer su svoju decu stavili u tako nepovoljan položaj. Tokom brutalne rasprave sa ocem, jedan od sinova govori: „Sa šesnaest godina nisam mogao da čitam ni da pišem. Počeo sam od nule. ” Gica, koji često govori svojoj deci da umuknu i priča o tome kako je on “šef”, traži poštovanje i veruje da mu to duguju. On istovremeno voli svoju decu, ali takođe smatra, da je otac koji, kako kaže; “Može da ih ubije ako želi. ” Lako bi ga bilo predstaviti kao š***a, ali Radu Ciorniciuc zna da to nije tako jednostavno. Ni on, ni mi, ne znamo kakav je Gica bio ranije, pa je nezahvalno donositi takve odluke. Međutim, ono što vidimo je da su njegovi postupci negativno uticali na njih, bili oni toga svesni ili ne. Ako su namere dobre, a ishod loš, kako bi krivicu trebalo rasporediti? Kao i za sve drugo već pomenuto, na gledaocu je da izvuče sopstvene zaključke.

Radu Ciorniciuc možda nije predvideo šta će se tačno desiti sa porodicom Enache kada su on i njegova ekipa počeli da ih snimaju – dokumentarni poduhvat koji je na kraju obuhvatio tri godine – ali izgleda da je osetio da dolazi do promene. Čak i u prvim scenama filma postoje glasine da je 470 jutara močvarnog, napuštenog zemljišta na kome je Gica podizao svoju porodicu skoro dve decenije, namenjeno za preuređenje kao urbani park prirode. Jedna je stvar živeti sam na ovakvom mestu, ali je sasvim druga stvar za oca, majku i devetoro dece. Međutim, Gica izjavljuje da zna više o ovom komadu zemlje i biljkama, ribama i vrstama ptica od bilo koje druge žive osobe. Otkrivanje više Enachevih nevolja bi pokvarilo film. Dovoljno je reći da su oni na kraju primorani da naprave niz naglih, dramatičnih promena tokom 86 minuta filma. Ovo je vrsta filma koji stvara prirodno bogatstvo koje nastaje dok filmaši gledaju i slušaju, a njihova kamera odlučno prati porodicu koja iz svog voljenog zelenog sveta prelazi u nepoznati sivi svet. Kada je zemljište koje okružuje jezero Vacaresti na granici sa Bukureštom proglašeno rezervatom prirode, to je označilo značajnu pobedu lokalnih aktivista za zaštitu životne sredine. Mesto koje je godinama bilo napušteno je procvetalo, pretvarajući se u jedan od najjedinstvenijih i najraznovrsnijih rezervata divljih životinja u Evropi. Ipak, kako dokumentarni film “Acasă, My Home” beleži, to je označilo početak značajnog i katastrofalnog preokreta za jednu porodicu – jer je zemlja pala pod zaštitu vlade.

Vizuelno, “Acasă, My Home” je zapanjujuć film. Neverovatni snimci bespilotnim letelicama hvataju ogromnu slobodu koju je porodica Enache imala 20 godina, dok izbliza dobijamo uvid u intimnu dinamiku između braće i sestara i roditelja. Radu Ciorniciuc proveo je nekoliko godina sa porodicom Enache. Film postiže retko viđenu intimnost zahvaljujući pouzdanom odnosu dokumentariste sa glavnim akterima. Sukob između porodice, koji je ponekad žestok, nikada ne bi mogao biti snimljen da Ciorniciuc nije osvojio njihovo poštovanje. Niti bi se stalna interakcija među decom mogla tako prikazati na taj način. Zaista upoznajete Enacheve i postajete zainteresovani za ono što im se dešava. I verovatno, nikada niste upoznali ovakvu porodicu. Ciorniciuc ih tiho posmatra u trenucima sreće, ali i hvatajući ih u kriznim trenucima. Dokumentarac posebno razmatra odnos između roditelja i najstarijeg sina Valija, koji puni 18 godina, pokazujući kako se njegove nade i očekivanja dramatično menjaju kada se porodica preseli. Na mnogo načina, “Acasă, My Home” podseća na veoma hvaljen i cenjen dokumentarni film “Honeyland” (2019), koji je osvojio nominacije na dodeli Oscara. Oba filma su veoma uspešna u prikazivanju života sasvim običnih i nezaboravnih ljudi.

Dobitnik specijalne nagrade žirija za kinematografiju na Sundance Film Festivalu 2020. godine, a zatim nagrađen i na drugim međunarodnim filmskim festivalima, “Acasă, My Home” je delo koje uspeva i kao portret ovih ljudskih života i kao ispitivanje sve urbanije prirode čovečanstva. Porodica Enache, posebno Gica, daleko su od herojskih ličnosti, pa je nemoguće se ne saosećati sa njima i njihovom borbom za slobodu. “Acasă, My Home” je priča koja je univerzalna uprkos svojoj jedinstvenosti, priča o slobodi sa izuzetnim sjajem i stilom za debitantsko delo. Ovo je film u kojem će uživati svaki gledalac koji je spreman da neće dobiti jednostavne odgovore, i onaj koji je spreman da prihvati da je život složen, često težak, ali ponekad pun lepote.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Acasa, Bukurešt, Film, Marko Jovanović, Rumunija, Sandens festival