Ljiljana je bila udata za Borislava Pekića 34 godine, a sada stanuje u Ulici Borislava Pekića. Kad su joj iz opštine Vračar pitali koja bi ulica trebalo da nosi njegovo ime, gospođa Pekić je rekla:

„Najbolje da bude neka mala, koja neće nikome da smeta“.

A u toj ulici je i živeo.

Otkad njega nema, a tome je 23 godine, ona živi skidajući njegove magnetofonske trake i objavljujući njegova dela. To joj je i spaslo život. Prvi put „Besnilo“ je izašlo pre 30 godina, a samo „Laguna“ je imala pet izdanja i, po svemu sudeći, biće ih još mnogo.

„Prve godine bez njega bilo je strašno. Nisam bila u stanju da izađem iz kuće. A onda me prijateljica, doktorka, savetovala da moram da se krećem. Stignem do prvog parka, počnem da plačem i vratim se. Šta ću među ljudima kad stalno plačem. A još teža okolnost je bila što nisam mogla da budem ni sa kćerkom jer nas dve nismo imale šta da radimo osim da sedimo i plačemo. Onda sam našla na stotine tih traka, na kojima je snimao dnevnike, razne beleške za ‘Zlatno runo’. To mi je pomoglo da preživim jer sam stalno slušala njegov glas, zamišljala sam kako mi telefonira iz Beograda. On je to snimao za sebe, tako da sam tada prvi put to čula.“

Odbrana i poslednji dani

„Po prirodi sam optimista i nikad ne verujem u neki loš ishod. Mislila sam da će se on izvući, da će sve biti u redu. Često žmurim i ne slušam loše stvari, ili ih moj mozak odmah protumači na neki bolji način. Čak i kad su lekari rekli da mu je ostalo još šest meseci, odmahnula sam rukom. A u stvari je bilo samo mesec dana. Poslednje tri nedelje samo je ćutao, nije hteo da priča ni o bolesti, ni o bilo čemu, samo je gledao filmove, naročito kaubojske. Nije teško bilo pogoditi od čega će da umre jer je pušio dve kutije dnevno“, kaže mi gospođa Pekić, dok pali cigaretu.

„Pušio je mnogo i znao je da ga čeka rak pluća. Znao je otprilike i godinu. U njegovim dnevnicima stoji da ima velike planove, ali samo do 60. godine. Umro je u 62. godini. Tuberkulozu, za koju kažu da se nikad ne izleči već samo zaleči, dobio je još u zatvoru. Išao je na kontrole, ali kancer brohnija je vrlo podmukao jer se ne detektuje dok ne bude kasno. Pio je viski kad smo imali para, a dok smo bili u Beogradu, obično vinjak ili rakiju. Nije mu prijalo vino, ni crveno ni belo, jedno mu je stvaralo kiselinu, a drugo nije voleo. Mislim da je pio iz dosade. Kad sedi u društvu i ljudi pričaju koješta, on pije, mrzi ga da ode, i šta će, prosto pije. U Londonu, pošto je imao apsolutnu slobodu i niko ga nije gnjavio, slabo je i pio. Toliko je bio posvećen poslu da se dešavalo da zvoni telefon, on sam kod kuće, mora da se javi i neko traži našu ćerku. Ona ga posle pita ko je bio, a on kaže: ‘Ne znam’. ‘A što nisi zapisao?’ On kaže: ‘A kako da zapišem kad sam ja tog trenutka bio u Vizantiji’.“

Osim što su bili srodne duše i večni partneri, imali su još jednu zajedničku karakteristiku – teško detinjstvo. Jedan od najplodnijih i najautentičnijih domaćih pisaca rođen je Podgorici. Njegov otac je bio sreski načelnik na svake dve-tri godine dobijao premeštaj, pa su živeli u Kninu, Bečeju i pred sam rat na Cetinju, gde je Borislav išao u školu. A kad je došao rat, njegov otac, borac za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, bio je proteran iz Crne Gore. Došli su u Bavanište, kod Pančeva, odakle je poreklom bila njegova majka. Tamo su na imanju njegove bake proveli rat. Bio je jedinac, okružen svom roditeljskom pažnjom. Oni su preživeli paklenih pet godina, od 1948. do 1953, dok je on bio u zatvoru, kao član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije Savez demokratske omladine Jugoslavije.

Kad se Ljiljana udavala, dobila je savet od bližnjih:

„Verovatno nećete imati para, verovatno će ti biti teško, ali sa njim ti sigurno neće biti dosadno, a dosada je ono što ubija svaki brak“.

„Znala sam ga godinama iz viđenja, još dok je išao u gimnaziju, stanovali smo u blizini, i bio je toliko visok i markantan da nisam mogla da ga ne vidim. Kad je izašao iz zatvora, naš zajednički prijatelj, kolega sa fakulteta, rekao mi je da idu kod Pekića da igraju karte i pozvao me je da pođem sa njima. Tako smo se upoznali. Onda smo počeli da se zabavljamo. To je trajalo tri godine, a kad sam diplomirala i našla posao, venčali smo se. Bilo mi je važno da završim arhitekturu jer sam mislila da njega nikada niko neće štampati i da ćemo živeti od moje plate. Ali kad je nešto posle našeg venčanja raspisan konkurs ‘Lovćen filma’, poslao je pet sinopsisa i dobio je dve prve nagrade. Tadašnji direktor ‘Lovćen filma’ Leka Obradović mu je ponudio da bude kod njih dramaturg.

Tako je počeo da radi. Nije to dugo trajalo, možda dve godine, ali taj njegov prvi posao je bio jako prijatan, ležeran, upoznao je mnoge reditelje i glumce. Život im je bio pun iznenađenja, i prijatnih i neprijatnih, ali nije bilo rutine. Kad god bi napravili neki plan, uvek bi se desilo nešto što ga poremeti.

„Kada su Rusi ušli u Čehoslovačku, ja sam se izbezumila, nisam mogla da podnesem tu ideju da opet bude hapšen. Znala sam da nema dlake na jeziku, da stalno ide kontra i da će sigurno biti problema. Počeli smo da razmišljamo da odemo negde, možda u Afriku. Mislili smo da u Evropi moja plata neće biti dovoljna za život. Kad smo se raspitali, shvatili smo da kao arhitekta mogu da radim u Nemačkoj, a znala sam i jezik, a Pekić je imao ponudu da radi za Dojče vele. Nije mu se dopala ta ideja. Govorio je: ‘Ja idem u inostranstvo da pišem, a ne da radim’. Mislio je da čovek ne može ništa da radi sa pola mozga.

Poslala sam biografije na desetak adresa u Engleskoj i dobila tri pozitivna odgovora, bez ikakve veze ili poznanstava. Oni su mi nabavili dozvolu za rad i spakovali smo se. Stavili smo pasoše na sto i trebalo je da krenemo za nedelju dana. Ali negde u belu zoru, u pet sati, policija dolazi na vrata: ‘Došli smo po pasoš Borislava Pekića’. Bio je to grom iz vedra neba. Nismo to očekivali, jer smo već putovali. On se nadao da će to da se reši za mesec dana. Ja sam otišla jer me je čekao posao, a on je planirao da stigne čim reši problem sa pasošem.

Posle tri meseca došla je i ćerka, koja je tamo krenula u gimnaziju. Nas dve smo živele bez njega skoro godinu dana. Pasoš su mu dali tek posle dodele Ninove nagrade 1971. godine. Teško nam je padala ta razdaljina, ali pisali smo pisma, i to mi je malo olakšavalo život tamo. To sam posle objavila u knjizi ‘Korespondencija kao život’, tih njegovih 105 pisama. Nije bilo lako, ali čovek sve preživi kad ima neki cilj.“

Londonske navike

Dok sedimo u „Trandafiloviću“, njihovom nekadašnjem omiljenom mestu za sastanke, podsećam je na jednu davnašnju izjavu:

„Ceo moj život je bio podređen njemu i njegovom radu, pa su se ćerka i on borili kome ću više pažnje da posvetim“.

„Njih dvoje su bili ljubomorni jedno na drugo, ali sam uspela da balansiram i da nađem vreme za sebe. Borislav se teško pomerao i nije voleo nikakve obaveze. Ako mu kažem: ‘Treba večeras da idemo kod nekog’, odmah usledi: ‘E večeras ne mogu nigde, već imam plan’. Ako kažem: ‘Za 15 dana treba da idemo na neku slavu’, onda me pogleda: ‘Otkud znam da li ću tada biti raspoložen za to’. Tako sam brzo batalila da mu organizujem vreme i shvatila da treba da pravim raspored za sebe, a on ako hoće – dobrodošao, ako neće, idem sama.

U Londonu nismo imali nikakvu pomoć u kući, pa smo podelili poslove. Ja nisam volela da brišem prašinu, a on je slabo video da bi mogao da usisava. Neverovatno kako naša ćerka sada ima averziju prema prašini. Uvek me je pitao: ‘Da li ti nekad staviš naočare da vidiš ima li neke prašine?’ Mrzeo je prašinu i uvek je u džepu nosio krpu za brisanje. Inače, slabo se prihvatao domaćih poslova. U Londonu smo imali lepu baštu, koju je on sredio i negovao. Posle nekoliko godina nagovarao me je da se preselimo u prirodu, neko udaljeno mesto u Engleskoj. To nije dolazilo u obzir jer ne mogu da živim negde gde je bog rekao laku noć. Međutim, on nikada nije insistirao ni na čemu. Lako smo se dogovarali. Volela sam kad mu odjednom padne nešto na pamet i uvek sam punog srca učestvovala u tim avanturama.

Kad je došao u London, krenuli smo da tražimo neku kuću. Mogli smo da dobijemo povoljan kredit, dobijali smo prospekte raznih agenata, on je to sistematično pregledao, pravio program, i onda smo uveče, kad se vratim s posla, po dva-tri sata lunjali Londonom, podzemnim železnicama autobusima, i na kraju smo našli lepu kuću u blizini stadiona Vembli. Tada je odlučio da žrtvuje tri meseca i da ne piše ništa samo da bismo sredili kuću. U Beogradu nije znao ni ekser da ukuca, a tamo je svašta naučio.“

Gospođa Pekić već nekoliko godina nije bila u Londonu i nema neku naročitu želju, jedino bi volela da vidi neke izložbe. Sećanja naviru.

„Ujutru kad ustanemo, doručkujemo, ja odem u kancelariju, ćerka u školu i on je imao ceo dan na raspolaganju – niko ne dolazi, telefon ne zvoni, niko ne kuca na prozor, nema zvanja da potpiše ovu ili onu peticiju. Imao je sve vreme ovog sveta. Počne da radi, a kad zapne, ode u baštu, plevi, okopava, nosi magnetofon sa sobom i, kad mu padne nešto na pamet, diktira u mikrofon. Za ručak pojede neki sendvič, odmori se i onda nastavi do uveče, dok ja ne dođem da spremim večeru i da gledamo televiziju. Nije imao nikakav odnos prema hrani. Bio bi najsrećniji da je mogao da uzme tri tablete dnevno.

A tek kupovina što ga nije zanimala. Jednom smo bili u Parizu mesec dana i on je odmah uzeo njihov vodič ‘Šta sve morate da vidite od istorijskih znamenitosti’, bio je zaluđen i istorijom, pa smo danima išli po grobljima, muzejima, iskopinama i raznim znamenostima. U nekom trenutku, kad mi je dosadilo, pitala sam ga: ‘A hoćemo li videti neku robnu kuću, nešto što me još zanima?’ Odgovorio je da hoćemo. I onda ja uđem u neku prodavnicu, a on stoji ispred, čeka i puši. Uvek je nosio jedne te iste stvari, samo su se kupovale nove kad se ove pohabaju. Po kući džins, napolju odela. Dešavalo se da mi da jednu papuču koja je pocepana i kaže da mu takvu istu kupim.“

O demokratiji i ostalim strastima

Tri godine pred smrt, sa još 12 intelektualaca, obnovio je Demokratsku stranku, pa je vrlo brzo postao i član Glavnog odbora DS i potpredsednik stranke.

„Osnivanje Demokratske stranke je bio naš zajednički san, samo što ja nisam imala ni tu energiju, ni mogućnost kao arhitekta da na bilo šta utičem. A on je imao moć zbog svojih knjiga, autoriteta, i uvek je gurao stvari do zida i uvek bi ga malo pomerio. Ja sam ostala u Londonu, a on me je redovno zvao iz Beograda da kaže šta se dešava sa strankom.“

Ne smemo ni da pretpostavimo šta bi danas rekao za Demokratsku stranku.

„Davno bi on to batalio, ali s druge strane, na osnovu onog što je pisao, videlo se da nije očekivao da će to da bude med i mleko. Kad je govorio studentima na onom mitingu 1991, rekao je: ‘Nemojte gledati na sat, to neće biti ni danas, ni sutra’. Znao je da mi nismo spremni za demokratiju jer život pod diktaturom od 1944. do 2000. godine morao je da ostavi traga.“

Godinu pre odlaska, te 1991, bio je kandidat demokrata za narodnog poslanika, a u beogradskoj opštini Rakovica protivnik mu je bio Vojislav Šešelj, koji ga je porazio. Kako je to podneo?

„Mislim da je bio srećan. Apsolutno. Nije mogao sebe da zamisli da sedi u Skupštini, da sluša sve one gluposti koje su tada govorili, a govore i sada, a on, onako pedantan i revnostan, proučavao bi sve te materijale i gubio vreme. Njega su iz Demokratske stranke naterali da se kandiduje, on se bunio, a onda su mu rekli da nemaju koga da nađu ko bi mogao da parira Šešelju.“

„Osim maničnog čitanja i želje da se bavi arheologijom, voleo je i da se kocka dok je studirao. Kockali su se u pasulj. Umesto žetona – pasulj, a ko gubi, vodi na piće.

Smatrao je da to što se dobije na kocki mora odmah da se potroši, a nikako ne da se nešto korisno uradi sa tim. Kad je radio na filmu, onda su to bile i neke veće sume novca, uglavnom je dobijao. U početku je igrao preferans, a posle samo poker. Bio je dobar kockar. Nije voleo rulet. To mu se nije dopadalo jer na to nije mogao da utiče. A kad je počeo ozbiljno da piše, batalio je kocku.

Najveća relaksacija u Londonu bila mu je bašta. Pošto nije znao ništa o baštovanstvu, odmah je kupio enciklopedije, pretplatio se na časopise, išli smo po sajmovima cveća, obilazili botaničku baštu, sagradili smo i staklenu baštu, koja se grejala, imala ventilaciju, pa je noću ustajao da mu se slučajno ne bi smrzle biljke.

Jedno vreme, dok smo bili u nekoj finansijskoj stisci, razmišljali smo da počnemo da proizvodino neke rasade. Srećom, do toga nije došlo. Voleo je tehniku. Sećam se radosti kad je kupio prvi magnetofon, koji je koštao kao mojih pet plata, posle neku pisaću mašinu sa italik slovima. Kada sam počela da se zanimam za keramiku, rekao mi je: ‘Ma nije važno da li ćeš ti to da radiš, ali je važno da odmah kupiš sve moguće alatke”.

On bi bio oduševljen internetom. To bi za njega bio spas jer sve je radio peške. Za njega je bila ogromna razlika kada je sa mašine prešao na kompjuter. Šta da vam kažem, ‘Zlatno runo’ je sedam puta prekucavao. To je 3.500 strana, ručno prekucanih sedam puta. To je bio ogroman fizički rad, imao je problem sa artitisom zbog tog kucanja. Kad je kupio kompjuter, plašio se da li će da pogodi ritam jer je na mašini kucao mnogo jako. I kada je spavao, stalno se budio, zapisivao, govorio je da nije siguran da li spava kad je budan, ili je budan dok spava. Bio je preokupiran svojim delima, pa i dok spava, njemu je mozak radio u tom pravcu. Dešavalo se da neka rešenja koja su ga mučila nađe ujutru, kad ustane. Pored kreveta je imao stalnobeležnicu i olovku.

Jednu dramu je sanjao i, kad je ustao, napisao je komad u cugu -‘Kako zabavljati gospodina Martina’. Posle se igrala u Narodnom pozorištu. Boravio je mesec dana u Rusiji sa ekipom ‘Lovćen filma’ i kupio je foto-aparat ‘zenit’, ali uglavnom sam ja fotografisala. Kad smo bili u Carigradu, to mu je bio poseban san, da vidi te mozaike i atmosferu, to mu je bilo vrlo važno i za ‘Zlatno runo’. Išli smo, a ja sam fotografisala ono što je želeo. Kad smo se vratili u Beograd, videla sam da aparat neće da se otvori i odnela sam ga kod fotografa, koji je samo mogao da konstatuje da se ukočio i da ništa nisam snimila. Trebalo mi je dobrih mesec dana da mu to saopštim.“

Prvu priču je napisao u Vidicima pod pseudonimom Adam Petrović. Posle je objavljena u knjizi „Vreme čuda“. Govorio je da mu je najdraže „Zlatno runo“ i da se njegov ukus ne poklapa sa ukusom publike, koja više voli „Besnilo.“

Na pitanje šta vam znači prva knjiga, rekao je:

„Pa ne mnogo, ja sam tada imao 35 godina, a to su godine kada vas prvi uspesi ne uzbuđuju. Piscu, kao i operskoj primadoni, bivši uspeh, ma koliko velik bio, malo znači. Uvek je važan onaj tekući“.

„Nikad nije čitao kada mu izađe nova knjiga, pogleda omot, da li ima nekih štamparskih grešaka i nije dalje o tome razmišljao. Nije bio mnogo sitničav zbog tih grešaka, ali posebna teškoća je bila da mu se u London pošalje prvi otisak. Baš kad je izašlo ‘Vreme čuda’, nije mogao da veruje kakav je omot, neka prljavoroze boja, a još su pogrešili i njegovo ime. Pisalo je Borisav. Malo se nervirao. I prvim izdanjem ‘Besnila’ bio je frapiran zbog ilustracije. Bila sam prvi njegov čitalac, odnosno slušalac. On bi čitao neki odlomak, pa smo onda razgovarali, naročito o ‘Zlatnom runu’.

Često mi je telefonirao dok sam bila u kancelariji, imala sam pauzu od podne do dva, i diskutujemo, ili mi naruči knjige koje su mu potrebne iz biblioteke. On je stvarno živeo da bi radio. Bilo je poziva da ide u Ameriku, da drži predavanja, ali nije hteo bez mene, pa smo planirali da otputujemo kad ja odem u penziju, a on se tada razboleo. Dolazio je u Beograd na mesec dana, kad je Sajam knjiga. Tada se potpuno odrekne pisanja, omiriše malo atmosferu i vrati se kući bolestan od tog sedenja po kafanama i pričanja. Obično se vraćao sa gripom. I onda se lečio od Beograda.“

„Stalno je pričao kako naši pisci malo objavljuju. Tamo, ako živite od pisanja, bilo je normalno da objavljujete jednu knjigu godišnje. A imao je neprilike. Kad smo otišli u London, niko pet godina nije hteo da mu štampa knjige. Dva-tri pisca su plasirala intrigu kako je emigrirao da piše za Tajms i govori na BBC protiv Jugoslavije. Zbog tih glasina nisu hteli da ga štampaju.

Predao je ‘Nolitu’ rukopis ‘Kako upokojiti vampira’ i ‘Nolit’ je to platio, ali to se kod njih kiselilo i otezalo i posle dve godine su odustali. U ‘Srpskoj književnoj zadruzi’ trebalo je da se štampaju njegove drame i sve je bilo složeno, ali su posle sve to rasturili.

‘Vampir’ je izašao tek 1977. Ali što su mu više prepreka postavljali, on je više pisao. Govorio je: ‘Sad pišem za fioku, ali to će biti objavljeno’. Bio je to veliki stres pisati i ne objavljivati, ali je on to savlađivao. Za tih pet godina neki časopisi su mu objavljivali članke koji su bili plaćeni, Crnogorci su bili fer prema njemu. Pisao je radio-drame za Nemce. To mu je bila neka satisfakcija.

Luksuzni ugalj

Novac mu nije bio posebno značajan. Kad ga je imao, trošio je, a kad nije – nikom ništa. Dok smo živeli u Beogradu, bilo je nekih honorara od filmova, a nekad propadne celo preuzeće, pa ne stigne ništa. Uvek smo pravili velike planove, šta ćemo kad nam novac stigne, a onda sve propadne. Sve u svemu, živeli smoskromno. A u Londonu je pisao drame za nemački radio, prevodio je Peter Urban, i to je bilo relativno dobro plaćeno. Ali to je jedna drama za godinu dana. Doduše, desilo se jednom, kad je napisao drame iz ‘Vremena čuda’, da te godine budu tri. Ja sam bila ministar finansija u našoj kući. Kad treba da se ispuni poreska prijava, onda se ljutio, brinuo se da će, ako mu budu štampali sabrana dela, na to morati da plati veliki porez. Na kraju je ta izdavačka kuća bankrotirala, od tih para nije bilo ništa. Kad je počeo da radi za film, to su bile neke veće sume, onda smo ponekad mogli da se luksuziramo. A luksuz je bio da kupimo ugalj za zimu. Moja plata je bila za ono bazično, najneophodnije.

Muziku je slušao non-stop i snimao je na onim trakama, a snimao je mnogo filmova da, kad dođemo u Beograd, znamo šta da gledamo. On je bio selektor našeg filmskog programa. U sobu gde je radio nije se ulazilo bez kucanja, nije voleo da mu se upada. To je, valjda, trauma koja je ostala iz zatvora. On je to opisivao kao svoju ćeliju. Bilo mu ja važno da je mir i da je red.“

Posle višednevnih susreta, pozdravljamo se sa gospođom Pekić na pešačkom prelazu kod „Trandafilovića“. Za kraj pitam: „A da li ste nekad razmišljali da nešto napišete o svom mužu?“

„Davno sam sebi rekla: Ljiljana, tebe ta guja ujesti neće.“

Piše Aleksandar Đuričić

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  besnilo, borislav pekić, Književnost, ljiljana pekić, london, Zlatno runo