Budućnost lepšeg i srećnijeg sveta je u rukama žena – Isidora Žebeljan 

Naša najveća kompozitorka i članica Srpske akademije nauka i umetnosti Isidora Žebeljan preminula je posle duge bolesti.

Bila je kompozitorka čija dela naručuju najveće svetske institucije i festivali: Venecijansko bijenale, Festival u Bregencu, Fondacija Berlinske filharmonije, Accademia Musicale Chigiana Siena, City of London Festival, Univerzitet u Kentu…

Njena muzika je na stalcima za notne sveske duž svih velikih filharmonija, orkestara sveta. Njena kompozicija “Konji Svetog Marka” bila je prva kompozicija nekog srpskog autora koju je izveo čuveni Simfonijski orkestar BBC-ja. Dirigovala je na koncertima u Londonu sa The Academy of St Martin in the Fields i u Amsterdamu, a kao pijanista je nastupala sa Brodski kvartetom…

Komponovala je za izuzetne muzičke ansamble: Bečki simfoničari, Oktet Berlinske filharmonije, Brodski kvartet, Holandski kamerni hor i London Brass…

Kada te godinama ovde najavljuju kao najmlađeg akademika a nemački magazin te uvrsti u najperspektivnije javne ličnosti na svetu, i da ne nabrajam sve svetske uspehe, deluje kao da ti se sve ostvarilo što se moglo ostvariti, i to kao mladoj. I da ti je sve išlo brzo od ruke. Da li si uopšte stigla da patiš i „plačeš” zbog nečega nepravednog u karijeri? Spolja gledano, tvoja karijera izgleda kao da je bez papirnih maramica?

Što bi ono rekli “i bogati plaču”. Duga je to priča, dugo putovanje u noć, kako bi rekao Selin, u kojoj se čuje Pesma putnika (u noći) (kompozicija I. Ž.). Bilo je u mom životu ogromnih slomova, ali za njih niko, ama baš niko, osim mojih najbližih ne zna. Tata me je učio da budem Spartanka. Mislim da me to nije dobro učio, jer se tako lome sopstveni zubi, lomi se duša, nestaje radost. On je mislio najbolje, da je važno da se bude jak, da se sve izdrži. I tako sam postala nesalomiva i sve izdržavala.

Nikom ništa nisam pokazivala, a ipak sam slomila i zube, i dušu, i srce. Nakon što sam doživela totalni gubitak unutrašnjeg oslonca, jer je bio pogrešno nabaždaren na uspeh, kada sam uspeh prezrela, konačno sam zaista počela da tragam po tami, svaki dan silno želeći da se susretnem s Bogom. Bliskost tih susreta i njihova ushićenja osetila sam još u prethodnom, “uspešnom”, životu – iz tih susreta je nastajala i nastaje moja muzika. Sadašnje putovanje u noći je nešto najbolje što mi se dešava u životu. 

Kad smo kod plača, bilo je tih suza i zbog suzavaca na ovim poslednjim demonstracijama u Beogradu. Kako si ih ti videla? Neki su u onom gandijevskom sedenju videli pravi građanski protest pun nade, dok su za samo dan ranije, kada je obilovalo nasiljem i problematičnim parolama, neki videli da je sve uzalud i da naspram Vučića stoji samo blaža ili tvrđa desnica?

Najvažnije je da se ljudi približe jedni drugima, da se vide, čuju. Razmišljam zašto je to tako teško – glavna smetnja je uobraženost (sujeta) jer je ona ukočenost, pokušaj zaustavljanja promene, unazađivanje pokreta napred, ona je grč, onemogućavanje otvaranja i približavanja. Priroda je puna lepote istinitosti i nedokučivo uravnotežena i slobodna, a mi smo joj okrenuli leđa i stidimo se te lepote i slobode. Stidimo se da se razumemo, da saosećamo, da zahvaljujemo. Bili su uzvišeni ti gandijevski protesti, govorili su o mogućem i o svesti mladih ljudi, čija je nevinost dirljiva, oni još uvek, nekim šestim čulom, osećaju da moral i čestitost postoje. Ljudi se ne rađaju korumpirani. I uprkos tiraniji i svetlosti baklji koje su osvetljavale svu nakaznost, atrofiju i ružnu starost vlasti i njenih trulih, tupih mehanizama, ovi mladi ljudi sanjaju o vrlini. I već je spao jedan katanac sa vrata zatvora.

Da li je zaista sadašnji problem to što mi nemamo partije sa ideologijom? U Hrvatskoj je ušla u parlament levičarska partija, najviše glasova je uzela desna partija i ima se spolja utisak o nekoj profilisanosti. Mi sad nemamo nikakvu ideologiju, pa i opozicija predlaže neki širi front koječega a zapravo nikakve ideologije, kuda ide zemlja, kakva će biti socijala, ekonomija…

Kod nas više nema kreativnosti, mašte, ni ideja. Ne mislim da je drugde baš mnogo bolje, sve je to jedna opšta boljka usmrćivanja Duha (iako je to nemoguće učiniti), koja stvara prazninu, pustinju, gde lepotu kreativnosti zamenjujemo svojim malim, bednim tragedijama karijera, kabineta, birokratija, grabeži, grčenja. Ta situacija je kompleksna, ali nije nerešiva. Ja ne znam gde je opozicija uopšte mogla da govori o svojim idejama. Ipak, na svetlost mogu da nas izvedu samo mladi ljudi,  jer su oni jedini koji sada nešto zaista snažno vole i iz te njihove strasti i žara mogu da se rode nove ideje i novi poredak. 

Nas starije, koji u nesreći i patnji živimo već decenijama, večito zimskih lica, ništa više ne ushićuje, ne zadivljuje, mi nismo više ti koji svojom ljubavlju i strašću možemo da iskujemo novi sistem. Ipak, pošto smo vaspitavani na devetnaestovekovnom, gotovo romantičarskom idejnom predlošku, što nije mala stvar u ovakvoj ideološkoj pustari, dužni smo da predlažemo. 

Za mene je osnovna i krucijalna stvar promena obrazovnog sistema. Do sada, kao u filmu “Arsenik i stare čipke”, gledamo simpatične bakice – državne sekretarke Ministarstva za prosvetu, kako u memljivom, zelenkastom, paučinom obraslom podrumu Ministarstva, sahranjuju jednu po jednu reformu srpskog školstva. A problem je rešiv. Prvo treba da se promene programi. Hej, ljudi, pa to su sve programi iz socijalističkih vremena, koji se samo nadopunjuju i malo modifikuju, postali su preglomazni, nesvarljivi, besmisleni. Deca se kljukaju kao guske – u kljun i gušu im se ugurava hiljade nepotrebnih informacija bez ikakve hijerarhije, a ona to prvom prilikom ispovraćaju i opet ne znaju ništa. A sam način učenja u prvom redu treba da bude koncentrisan na to da se deca uče da postavljaju pitanja, pa i sasvim nezgodna pitanja i da se od njih ne traže tačni, već najistinitiji odgovori. 

Treba da uče da se istina i laž osećaju u telu – Istina kao lakoća, laž kao grč i težina. Tako će učiti da razmišljaju o tome šta uče, o svetu oko sebe, počeće istinski da misle. Potrebno je da postoje posebni predmeti u kojima se uči o zahvalnosti, saosećanju, odgovornosti, toleranciji, uz praktičnu nastavu gde se ide na ulice i pijace i zahvaljuje prodavačicama, vozačima, čistačima, drvetu, suncu… gde se odaje čast i čest onome ko nešto lepo i dobro smisli ili otkrije. 

Ma, nisam ja nikakva jurodiva hipi lujka, koja po zidovima crta visibabe i krasuljke, ja samo verujem da bi ljudi koji bi naučili ovako da žive, uz zahvalnost, poštovanje, poštenje, saosećanje, odgovornost, živeli neuporedivo lepše i lakše. Naš je zadatak da zakrpimo ono što je iscepano, da učinimo pravdu mogućom u jednom ultimativno nepravednom svetu, da vratimo sreću na zimska lica. Zato treba ostati čvrsto vezan uz duh i odupreti se zovu sirena konformizma. Jedini je problem u tome da li smo zaista toliko otrovani nesrećom da smo u tome počeli da uživamo do te mere da ne želimo da iskoračimo iz svinjskog brloga.

Kako to da od Miloševića pa do danas političare ne zanima kultura? Osim ako se pravi nešto spektakularno kao što je dolazak Marine Abramović ili se počnemo hvaliti tvojim uspesima u inostranstvu, i još nekih. Tito je primao glumce i operske pevače, a od kraja osamdesetih domaće političare kultura ne zanima?

Pa, to ima veze sa prethodnim odgovorom. Kreativnost i mašta su igra Duha i one su pune radosti iznenađenja i lucidnosti. Političari su sve sivlji, prozaičniji, besprizorniji, gluplji i dosadniji. U njima nažalost nema trunčice duhovne radosti. Ako je Tito bio superharizmatični dendi iz američkih filmova 60-ih (kao Ričard Barton ili Marlon Brando), onda je Vučić Mirko iz neke moldavske amaterske predstave “Maratonaca”.

Na mrežama je kružila ona odlična ilustracija gde maskote Zagi (Univerzijada u Zagrebu 1987) i Vučko (Olimpijske igre Sarajevo 1984) pridržavaju beogradskog Pobednika, a sve povodom ovih događaja u Beogradu. I to je na neki način bio neki jugo-kontekst. Kontekst Jugoslavije. Šta je za tebe Jugoslavija? 

Jugoslavija je zemlja u kojoj sam se rodila, u kojoj sam otkrivala, bila neograničena, slobodna, voljena, veličanstvena, u kojoj sam se po ceo dan smejala, istraživala ruševine, sakupljala sitno poljsko cveće i male ruže, skakala po barama, verala se na misteriozne tavane, kupala se u moru i suncu i noću bila oblivena zvezdama. Gledala filmove u bioskopima, osećala se kao da sam na nekom rajskom ringišpilu gde nema granica i gde smo svemoćni i puni vere u sebe da možemo da stvorimo šta god hoćemo. 

Naša generacija je prva generacija istinskih Jugoslovena i u ovom trenutku, ne zagledajući u užas koji je došao samo dan posle, ja tražim pravo da kao istinita Jugoslovenka, bez ikakvih zagrada i zareza, kažem za svoje detinjstvo i mladost da su bili upravo čudesni, ispunjeni najblistavijom svetlošću, da sam zbog te zemlje i atmosfere koja je u njoj vladala postala ono što sada jesam – lucidna, inteligentna, žena sa integritetom, sa ogromnom verom u sopstvene kapacitete, da sam zbog onoga što sam u toj zemlji naučila i doživela bila sposobna da stanem rame uz rame sa kompozitorima iz cele Evrope i sveta i da me oni dožive kao jednu od najoriginalnijih umetničkih pojava u muzici danas. Ali, to nisam samo ja, već nebrojeno mnogo ljudi naše generacije, koji su otišli, koji su ludo duhoviti, superinteligentni, saosećajni, talentovani, divni, intelektualno moćni. 

Zamisli samo kako bi Jugoslavija izgledala da se nije desilo to što jeste i da je veliki deo ljudi iz svih krajeva ostao. E, to bi zaista bila zemlja ružičastih zeka. I zaista mi je dosta tog opravdavanja i zaglađivanja i umanjivanja lepote šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih u Jugoslaviji – sigurno da je bilo i puno mraka i zadriglosti, gluposti i crnila, ali hajde, reci mi, u kojoj zemlji toga nema? I nisu li ti disidenti i ’crni talas’ bili mogući samo u toj i takvoj Jugoslaviji, u kojoj su se voleli filmovi, knjige, umetnički pokreti i kolonije, u kojoj se debatovalo na svakom koraku, u kojoj su paori pisali poeziju, radnici u fabrikama bili članovi amaterskih filmskih klubova, seoski đilkoši pravili bendove itd. I kakva je to šizofrenija svakih dvadesetak godina odricati se svoje prošlosti? Zar ne mogu stvari da se sagledaju iz svih uglova i ono što je dobro da ostane dobro, ono što nije da ode na đubrište istorije, a da se žrtvama uvek sa najdubljim poštovanjem klanjamo i da ih se zauvek sećamo. Ali za to je potrebno suočavanje i odustajanje od potrebe da se bude u pravu. 

E tu su Srbi najtanji. I na kraju da te pitam nešto, je l’ možeš da zamisliš ijednu zemlju na svetu u kojoj dođe Makavejev sa sinopsisom “WR – Misterije organizma” i preda ga baji iz Neoplante, a ovaj kaže: “Aha, važi, snimamo!”

Citiram te: “Godinama je dozvoljavano divljanje primitivnog i vulgarnog mišljenja i ponašanja.” Da li je to bio politički program svih političkih elita jer je lakše vladati takvim narodom? Ili se tom narodu povlađivalo?

Ne, mislim da su političke elite jezivo primitivne, pa su tako okužile narod i zemlju.

Šta si naučila od Prokofjeva a šta od Sex Pistolsa? Sex Pistolsi i Madness nisu naštetili tvom stvaranju, recimo, opere? Da li su na neki način bili od koristi?

Prokofjev je esencija lucidnosti, Sex Pistolsi su energija, a Madness i jedno i drugo. Mislim da su moje opere sexy madness.

Bila si dete ali si i odrastala u vreme jugoslovenskog novog talasa. Da li je taj period osamdesetih, pored svih restrikcija, zapravo najsrećniji period ovog prostora gde se u periodu hita “Mi plešemo”, bendova poput Šarla, Idola, kada je izgledalo sve tako moderno i svetski… nije ni slutilo da će samo malo kasnije doći do Srebrenice, Oluje…

Pa, uglavnom rekoh sve o tome. Jedino što ne bih ni u kakvu vezu dovodila novi talas i ljude koji su počinili genocid u Srebrenici ili one koji su u Oluji proterali na stotine i stotine hiljada ljudi iz njihovih domova.

Evo oglednog primera – Jura Stublić, Darko Rundek, Gile i Koja su neuporedivo bliži jedan drugom kao ljudi, kao bića, nego npr. Gile i Ratko Mladić, ili Jura Stublić i Tuđman, ili Šaper i Sloba – to su tak’e babe i žabe da nije ni čudo što se u sudaru dva paralelna univerzuma stvorila nezakrpiva crna rupa. Političarima i vojnicima veoma nedostaje duha i to je rešenje zagonetke.

Pre sedam godina si ovu našu sredinu opisala kao „nepregledno more nesrećnih ljudi koji se hrane mržnjom i medijskim đubretom i narod koji ima nesreću da večito nad sobom ima nedostojne političare koji očas posla profućkaju i nacionalni identitet i veru i pismo i pare…”. Ni zarez se nije promenio od tada? Da li je to u stvari najdepresivnije? To što se ništa ne menja?

Ako gledaš iz perspektive velikih brojeva, to je samo jedan treptaj. Život i priroda su uvek u promeni, tome su nas barem naučili stari Kinezi.

Milošević je došao i otišao na ulici. Vučićeva ostavka se tražila na ulici, kao da su samo demokrate izgubile na izborima. Nije li deprimirajuće da mi i dalje nismo ušli u parlamentarni život nego nam se sve dešava izvan?

Nemam snage više da pričam o primitivizmu.

U ovo doba pandemije iznosile su se statistike i dokazivalo da su se najbolje snašle zemlje u kojima vladaju žene. Na primer Novi Zeland i sada već legendarna premijerka Džasinda Ardern? 

Izvrsno zapažanje, dragi Branko. Žene, bez obzira na to da li su majke ili ne, biološki imaju ugrađen materinski instinkt, a on po difoltu podrazumeva žrtvovanje, služenje, nesebičnost. Muškarcima je pak uvek u glavi pozicioniranje u okviru čopora i zato su oni mnogo više egoistički orijentisani. Pošto je ovde a + b = b + a2, jasno je da je budućnost jednog lepšeg, srećnijeg, svetlijeg sveta u rukama žena. 

Branko Rosić

Izvor: Nedeljnik

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Branko Rosić, Isidora Žabeljan, klasična muzika, Muzika, Nedeljnik