Bulgakov: Faust u “Majstoru i Margariti”

Bulgakov: Faustovsko u “Majstoru i Margariti” – večito ženstveno i večna fantastika

Da li junaci najpoznatijeg Bulgakovljevog dela, velikog doprinosa fantastici u literaturi 20. veka, za svoje daleke književne rođake imaju Fausta, legendarnog šesnaestovekovnog naučnika i maga, koji ostvaruje savez sa Nečastivim, i Gretu (Margaretu), u koju se mag zaljubljuje? Tako je barem kod Getea. Savez s Nečastivim, prema legendi, magu pomaže u oblasti njegovog rada ali i uzrokuje njegovu strašnu smrt. Faustovsku temu u književnosti prvo srećemo kod Marloa (u “Doktoru Faustusu”), gde kobni savez za posledicu ima večno prokletstvo; doktor želi da raskine ugovor, ali mu preostaje samo očajanje. Gete prvi relativizuje temu, uvodeći junakinju po imenu Greta. Faustova ljubav prema njoj ostvaruje se uz pomoć đavola, ali tu nije reč o pukoj požudi, štaviše, devojčina ljubav prema Faustu dobija ulogu u spasenju nesrećnog naučnika. 

No, kakve to veze ima s Bulgakovom i šta to u romanu često tumačenom jedino u svetlu politike/istorije komunizma može biti zapravo faustovsko? Pri tome se reč “faustovski” tiče Geteovog junaka, i pod ovim se podrazumeva odgovarajući odnos junaka i kakve nečastive sile, a zatim i doprinos junaka u sopstvenom spasenju od te sile. U odgonetki ruskog romana ne mogu se lako zaobići Geteovi pojmovi “večito prazno”, koje se u “Faustu” vezuje za delovanje đavola i njegovo shvatanje sveta, i “večito ženstveno”, koje jeste princip smisla i višnje ljubavi. Upotrebiću i termin “svakodnevnica”, koji koristi Milivoje Jovanović u knjizi “Utopija M. Bulgakova”, pod kojim se u delu ruskog romansijera podrazumeva model stvarnosti uglavnom vezan za bezlični život bez slobode, nasuprot čemu stoji fantastika ili “pesnička pravda” (1).

Kod Bulgakova čitamo kako Satana, oličen u takozvanom profesoru crne magije (Volandu), dospeva u vezu sa junakom iz naslova, Majstorom (Maestrom). Taj Satana uzima ulogu u daljoj realizaciji junakove ljubavi i ima udela u pozitivnom rešenju njegove i Margaritine sudbine. Bulgakovljev đavo svakako nije sličan Geteovom ili Marloovom i prethodno navedeno nije dovoljno da u romanu pretpostavimo “faustovsko”, u smislu u kome ovaj pojam aludira na “ugovor sa đavolom”.

Dvoje glavnih junaka na kraju “umire”, a njihov odlazak u određeni ezoterični svet obeležen je vezom ovog para sa tajanstvenom silom, kao što i spasenje Grete i Fausta, na nebu, dolazi posle istog, samo što Nečastivi u tom spasenju (kod Getea) nema nikakvog udela. Kod Bulgakova nema ugovora, pogotovo ne od strane junaka, jedino Margarita pristaje da bude kraljica na balu, uz nagradu da joj se ispuni jedna želja (zadovoljenje ljubavi).

Postoje, međutim, i mnoge sličnosti između Geteovog doktora i Bulgakovljevog Maestra. Majstor u vezu sa đavolom dospeva preko svoje ljubavnice (Margarite), dok Geteov junak preko sebe uvlači svoju ljubav, Gretu, u tu vezu. Faust je aktivan i ne preza od sveta, Maestro je povučen, neurotičan, sklon da izmiče dešavanjima. Ipak, Maestro se, kao i Faust, bavi poslom koji je redak i često neshvaćen. On piše roman o Pilatu i Hristu u državi gde vlada totalitarni režim i gde se ovakve stvari ne smeju pominjati; a legendarni Faust se bavi naukom i crnom magijom, što ga u 16. veku bez sumnje može odvesti na lomaču. Geteov junak govori: a one malobrojne što su nešto / i saznali al‘ nisu znali vešto / da skrivaju saznanja ta / (…) njih su otkad za svet se zna / razapinjali i spaljivali. (2) On, kao i Maestro, slabo izlazi iz svoje sobe i usredseđuje se jedino na svoj rad.

Oba junaka nezadovoljna su svojim životom, i to prvenstveno ljubavnim. Majstor se ne seća imena svoje žene (u sećanju je ostala samo “prugasta haljina”) i vodi prividno beznačajan građanski život. Faust je svetski čovek koji opet proklinje svoje dane: kutije, bezbroj raznih sprava – / to je tvoj svet. I to se svetom zove! (3) Dok je Faust nezadovoljan što i dalje zna da ništa ne možemo znati i što ga je rad otuđio od života, Maestro je samo ljubavno neispunjen, a delom je zadovoljan. Dok Faust teži racionalnom sveznanju, Maestro nesvesno pogađa šta se sve zbilo sa Pilatom i Ješuom. Kasnije će, međutim, pisca dotući kritičari, te će i on prokleti svoj rad, nalik Faustu.

shipovskaia2

“Majstor nije bio kadar da se ponese sa iskušenjima realnog sveta i boravkom u njemu”, zato junak spaljuje svoj rukopis. Štaviše: “budući lišen sposobnosti da štiti svoju koncepciju istine… predao se bez otpora” (4), i to ljudima “svakodnevice”, psihijatrima i duševnoj bolesti. Faust, ne mogavši da podnese odricanja koja nauka od njega zahteva, ostavlja nauku, a umesto duševnoj bolesti, predaje se đavolu. “Zar se sa svetom ja ne suočavah / Šupljost ne učih, šupljost ne predavah / Kad razumno kazivah što video sam jasno, / protivrečje beše dvaput glasno; / čak sam, da zlobe izbegnem žestinu / morao u samoću u divljinu, / pa da ne živim napušten, sasvim sam, / moradoh najzad đavolu da se dam.” (5) Faust opravdava svoj izbor. Premda je postao priznat, nije video izlaz iz svoje samoće. Pronalaženje istine u nezainteresovanoj svakidašnjici i opravdavanje ispravnosti sopstvenog puta – izgleda da je bio pretežak zadatak za oba junaka, a to i jednom i drugom daje izvesnu tragičnost.

Margarita je svojom pojavom najpre otkrila junaku njegovu prošlost (…) Margarita ima ulogu i u njegovoj budućnosti” (6). Greta je takođe obasjala prethodni Faustov život, osvetlivši vrednost tog života, a imaće i ulogu i u budućnosti svog ljubavnika (spasenje u II delu “Fausta”) “Maestro nikad do kraja nije poznavao svoju voljenu.” (7) Mislio je kako ga je ona ostavila (posle spaljivanja rukopisa), a ona je mislila samo na to kako da ga nađe i spase. Gretu do kraja nije poznavao ni Faust: smatrao je (na kraju I dela “Fausta”) da će ona prihvatiti svaki spas, pa i đavolov, a kad je umrla, nije mogao ni slutiti njenu ulogu u sopstvenom, večnom spasenju. Naposletku, oba junaka spašavaju njihove dragane.

Ali gde je to đavoljsko kod Bulgakova, tj. gde je u svemu tome đavo, ono što je Gete okarakterisao kao “večito prazno” – ključno je za ispitivanje faustovskog u ovom romanu. Profesor Voland (zvanično Satana) u svakom slučaju nije oličenje praznog. Naprotiv, on je jedna od sila fantastike, a fantastika je u čitavom romanu pozitivan princip. Ako Voland nije “duh poricanja” (8), onda tu ulogu preuzima – niko drugi do svakodnevni život, kao sila u fabuli romana koja ne priznaje čudesa, niti ono natprirodno i afirmativno što se dešava sa Majstorom i Margaritom. U tom smislu, “ugovor sa đavolom” ne bi mogao biti kakav pakt sa Volandom, već naprotiv – ugovor sa “svakodnevnicom”. Pri čemu onaj koji na nju pristaje (kao na primer pokojni Berlioz), doslovno gubi dušu i odlazi u ništavilo, a zauzvrat (za života) dobija društvenu moć (urednik MASSOLITA) i čulna uživanja (letovanja i Pereliginu). Voland samo vrši egzekuciju nad Berliozovom dušom, koja je zgrešila u drugom pogledu (da je kojim slučajem bila u vezi sa đavolom, to bi u kontekstu romana bilo sasvim pozitivno, pa bi možda i zaslužila život posle smrti). Voland nije đavo kome se duša može prodati i koji će je poneti sa sobom, on će samo kazniti one koji su svojim delovanjem ili apstinencijom koristili zlu. Figurativno rečeno, Berliozovu dušu odnosi njegovo uverenje o nepostojanju života posle smrti, a to je ideologija “svakodnevnog”, pa shodno s tim njegove duše nestaje.

A sad da opet uporedimo dva junaka, Fausta i Majstora: Majstor je junak koji formalno živi unutar “svakodnevnice”, ali mu nije strana ni fantastika; on prihvata postojanje Satane i natprirodnog. Štaviše, on piše roman (dakle bavi se fikcijom) za koji će posle saznati da je istinit. U tom svom delu on pripoveda o Hristu (koji je iz aspekta “svakodnevnice” izmišljen), a bliska mu je pomisao da bi mu pravu sugestiju za kraj romana mogao dati samo Knez Tmine (9) (u “svakodnevnici” nepostojeći, ali stvaran, kao i Hrist). Prihvativši postojanje ovih aktera fantastike, nije mu teško da se navikne na činjenicu da je bio na Sataninom balu, kao ni na svoju fantastičnu sudbinu. Majstor je po svemu izvan “svakodnevnice” i nesvesno teži da se konačno otrgne od nje. Pri svemu ovom, “svakodnevnica” je prikazana kao negativna (ispunjena je bezličnim ljudima, bez slobode i hrabrosti), a fantastika je uzvišena, u njoj strada bezlično zlo i potvrđuje se ispravnost puta slobode.

Faust je lik koga formalno okružuje ispraznost (“prazno”). To je nemogućnost saznanja, skučenost njegove sobe, večito ponavljanje istog. Ali Faust je po svemu iznad “praznog”. Njega ushićuje priroda, on veruje u smisao, snagu ljubavi, uzvišeno. Presudna od uzvišenih sila jeste “večito ženstveno”.

Maestro podleže iskušenju “svakodnevnice” i posle napada kritike spaljuje svoje delo; postaje svakodnevni duševni bolesnik. Faust podleže iskušenju “praznog” i sklapa ugovor sa đavolom da bi zadovoljio ljubav, gde se sada pod tim misli na požudu.

12

Ako dakle, poredimo Geteov “Faust” sa “Majstorom i Margaritom”, možemo reći da se “svakodnevnica” prema fantastici, u “Majstoru i Margariti”, odnosi slično kao “večito prazno” prema “večitom ženstvenom”, u “Faustu”. Fantastika je ekvivalent “ženstvenom” (njen simbol je mesečina koja “gospodari i poigrava se, skakuće i veseli se” (10), a “svakodnevnica” je ekvivalent “praznom” i đavolskom, ona podrazumeva negiranje slobodnog izbora i, za junake koji je uživaju – kaznu posle smrti. Fantastika afirmiše ljubav, svedoči o slobodi duha i ostvaruje spas, to jest večnost. U “Faustu” junaka spasava “ženstveno”, u “Majstoru i Margariti” – fantastično. A iskušenja za junake su: u “Faustu” “večito prazno”, a kod Bulgakova “svakodnevničko”.

Sam Faust opisuje dve duše u sebi: “Jedna sa strašću grubom i prostačkom / za svet se svakim čulom hvata / druga se silom uzdiže iz blata / ka uzvišenom carstvu praotačkom” (11), a Mefisto kaže kako ga brine što “stalno kola krv sveža i nova” (12). Ta nova krv izmiče prostom, svakodnevnom svetu, a prijemčiva je za uzvišeno carstvo. Kod Bulgakova možemo je pratiti u liku Bezdomnog, kome još nije sasvim jasno da Isus “nije postojao”. Berlioz (njegov mentor) se ovde nalazi kao apologet “praznog” i znalac opšte poznatih stvari. Mogli bismo reći kako je zapravo onaj klasični đavo što kuša Ivana bezdomnog – sam Berlioz, koga je asimilovala svakodnevnica (đavolsko), a pred tim iskušenjem nalazi se i Ivan.

Dok se Faust bori sa “praznim”, Maestro sa “svakodnevnim”, pored Maestra sa tim se bore i drugi junaci, kao Ješua (Hrist), jedan od aktera fantastike, koji se uspeo na nebo odakle se čak založio za nesrećnog prokuratora koji je (da se tako izrazimo) prodao dušu “svakodnevnom”, mada će i ova naposletku biti oslobođena. Neki su likovi, pod uticajem materijalnog blagostanja, podlegli ovakvom iskušenju, a neki su mu odoleli.

Faust kaže: “Da mi bar kogod plašt čarobni da / pa da me nosi preko sveta cela / ne bih ga dao ni za najskuplja odela / za carski plašt ga ne bih dao ja” (13) i time se deklariše kao junak koji ne mari mnogo za ovozemaljsku moć. Ova izjava čini se da bi priličila i samom Ješui, koji se suočava sa Pilatom i “carskim plaštom”. Faust se, kao i Maestro i Margarita, kao i Ješua, učvršćuje u junake koji se opiru “svakodnevnici/praznom” i njenoj moći i teže ka fantastici/uzvišenom.

Dakle, ono što bi bilo “faustovsko” u “Majstoru i Margariti” jeste to da je Maestro kapitulirao pred “svakodnevnicom”, ali je ipak spašen, i to posredstvom voljene osobe i fantastike (Geteovog “ženstvenog”). Faust je pak izgubio u igri sa đavolom i “praznim” i spašen je na sličan način. Naravno, Maestro nikada nije postao čovek “svakodnevnice”. Ni Faust nije postao običan rob Mefistov. Premda je pristao na ugovor sa đavolom, kome se ne vredi opirati kada čovek već jedanput uđe u takvu vezu, ipak je verovao u načelo dobra od kojeg je odstupio i pretpostavio smisao u ništavilu. “svemir ću u tvom ništavilu naći” (14), kaže Faust Mefistu kad ga ovaj šalje u prazninu, ka božanstvima zvanim “Majke”. Na kraju dela, Faust i biva dostojan smisla u koji je verovao.

3

Ni Maestro ne bi bio spašen da je odbio Margaritu, kad ga je ona prizvala posle bala kod Satane, ili da nije sam težio ka onom što je fantastično. “Bulgakov u drugim scenama romana osuđuje razvratnu putenu ljubav, zato što su njegovi junaci nosioci platonske ljubavi.” (15) Nosilac te ljubavi je i Geteova Greta. Putena (razvratna) ljubav deo je “svakodnevnog”/”praznog”, duhovna ljubav, delatna ljubav (koja ne odriče čula), ne podleže pukoj fiziologiji i psihologiji, ona je deo fantastičnog (u “svakodnevnici” – nemogućeg, nerealnog).

Duhovna ljubav se kod Getea vezuje za “ženstveno”, kod Bulgakova za fantastiku. Čulnu (razvratnu) ljubav Gete vezuje za “prazno”, kao Faustovu požudu prema Gretinom “premilom telu”, i ona jeste aspekt đavolskog , snaga veštičijeg melema sa kojim “svaka će ti se žena činiti k‘o Helena” (16). Kod Bulgakova se požuda vezuje za promiskuitetni život nekih Moskovljana, koji bivaju raskrinkani u Varijeteu – Arkadij Apolonovič, na primer. Dakle – svakodnevnica.

No, ostaje pitanje: ima li kod Maestra nekog zaista faustovskog greha. Pomalo neurotičan pisac, koji dospeva u ludnicu, odveć malo liči na Fausta, tim pre što kontakt sa Satanom uopšte nije bila njegova ideja (a i taj Satana neuporediv je sa onim koga sreće Faust). Ono što je u romanu zbilja satanizovano jeste sloj činovnika i društveno uglednih ljudi. Njihov kliše ostavlja prizvuk kakve nečastive sile sa kojom “dobri” Voland nema veze, za koji su krivi isključivo ljudi (što liči na atmosferu “Mrtvih duša”). Kod Bulgakova se i ne postavlja pitanje da li je želja za saznanjem greh; svaka takva želja je autentična, ono što je autentično jeste i slobodno, a na kraju romana i nagrađeno. Zlo kod Bulgakova više nije ona nezavisna mefistofelovska sila, nego je posledica odsustva slobode. Zlo nije ništa metafizički, već je manjak nečeg drugog. Samim tim, sa takvim zlom se ne može biti u “faustovskom” ugovoru, budući da je samo manjak, ono ne može biti personifikovano.

Maestro je za svog života težio svetu autentičnih stvari. Nije mu bilo dovoljno što je imao ženu, želeo je da ostvari ljubav. Nije se zadovoljio da piše o prihvatljivim stvarima – pisao je roman o Pilatu. Svet autentičnih stvari kod Bulgakova jeste svet fantastike, ona stoji iza svih Maestrovih čežnji. Otkriće fantastike približava se Maestru kroz Margaritu. On shvata da je Margarita jedna (možda jedina) njegova ljubav. Ona u njegovom životu ima i uzvišenije značenje: ona je akter fantastike; ne može se povezati sa ljubavnicom iz “svakidašnjice”. “Ona je tvrdila da smo se mi voleli ne poznajući se još” (17), kaže on. Margarita je (kao i Greta) nosilac večnog dela njihove ljubavi. Maestro, svakako, ne može da doslovno poveruje u večnost autentične ljubavi: on veruje da ga je napustila (fizički i u mislima), napokon, ona ima i muža. Junak je prethodno spalio svoje delo i, u korist “svakodnevnice” odstupio od svoje borbe. To ga je i dovelo do rastrojstva. Prirodno je da ljubavnica sa njim više nema šta da traži – to je logika “svakidašnjice”, ali ne i ono što će se dogoditi. Maestro teži ka fantastici, ali nije spreman sasvim da poveruje u nju. Slično se dešava i Faustu. Teži ka uzvišenom (naposletku “ženstvenom”), ali nije kadar da izdrži u tom smeru.

U poglavlju “Vreme je, vreme je”, Bulgakov nam između ostalog opisuje kako je njegov junak preminuo kao bolnički sused Ivana Bezdomnog, u sobi br. 118. To treba da nam predoči kraj njegovog zemnog života. On je umro u okrilju “svakodnevnice”, kojoj je morao podleći, ali se njegova duša spasila posredstvom fantastike. Majstor, doduše, ne odlazi na geteovsku svetlost, već zaslužuje (samo?) večni mir – u kontekstu romana ovo je vrsta spasa (njih ima više) i to ona koja Majstoru najviše odgovara. Ako je fantastika svemoćna kod Bulgakova, postavlja se pitanje: zašto se onda njome Majstorova smrt ne izmesti iz bolničkog kruga i kako to pisac fantastike taj događaj smešta u realističko okrilje malih ljudi (junakovih neprijatelja), a glavnu junakinju ostavlja da premine kao stara žena svog nevoljenog muža, Nikolajeviča. Zar nije bilo dovoljno da mrtvi ljubavnici budu zajedno pronađeni u arbatskom suterenu i zar je važno da oni ostave svoja smrtna tela u središtu “svakodnevnice”, kojoj njihove duše nisu pripadale? Roman je ponovo izgoreo, svet je trijumfovao, za Majstora već niko i ne zna a sve se vraća u kolotečinu, fantastika je dobila alibi.

6

“Azazel je hteo da proveri da li je sve urađeno kako treba. Sve je bilo u najboljem redu” (18) Pošto je “otrovao” junake, pobrinuo se za realističku motivisanost njihovih “smrti”. Kao da je pisac, oštrom granicom između stvarnog (smrt u bolnici i kući Nikolajeviča) i fantastičnog (smrt u suterenu i odlazak sa Volandom), ostavio junake u prinudnom paktu sa “svakodnevnicom”, koja je pretila da kroz nju izgube i svoj večni deo. To jest, nas prethodno rečeno navodi na sumnju da je akcija Majstorovog spasavanja iz ludnice bila pričina, a Margaritin boravak na balu takođe, jer “natmurena žena, koja je čekala povratak muža” (19) (Margarita), sigurno i nema predstavu o tome šta se sa onom zaljubljenom Margaritom dešavalo na balu kod Satane.

Da li su naš junak i junakinja, posle svoga raskida, zapravo doživotno ostali u savezu sa “svakodnevnicom” i da li je to njihov pseudo-faustovski greh, koji iskupljuje fantastika?

Kod Bulgakova junak je mali u odnosu na svakodnevni svet, kod Getea čovek je neuporedivo slabiji od đavola. Junak ne može da savlada “svakodnevnicu”, kao što ni Geteov ne može da savlada đavola. Ali taj junak (kod oba autora), bez obzira što će biti poražen, biva svestan pravog puta i ta svesnost spašava ga večnog prokletstva.

“Faustovsku” temu možemo određivati formalno i sadržinski, kao što je opšte poznato iz brojne literature o drevnom magu-naučniku. “U osnovi priče o Faustu (…) je pokušaj da se odgovori na jedno od najjednostavnijih pitanja iz Biblije: šta će dobiti čovek ako zadobije ceo svet, ali pritom izgubi dušu.” (20) Ovo je sadržinsko određenje. Formalno određenje podrazumeva postojanje ugovora, koji se tiče roka đavolove službe i posledica po potpisnika, posle smrti. Sadržinski, daleki eho ove teme naći ćemo kod Pontija Pilata, koji je, ako ne ceo svet, zadobio barem jedan dobar njegov deo, ali je pritom osudio sebe na prokletstvo posle smrti (iako ne večno). Tu inercija “svakodnevnog” preuzima ulogu đavola, a pristajanje na nju postaje motiv sličan kobnom savezu. Pomenuli smo i Berlioza, koji je u vezi sa tim prošao još gore.

Formalno, nešto malo od ove teme nalazimo u Margaritinom gostovanju na balu kod Satane, zbog ispunjenja jedne želje, ali bez loših posledica kasnije. Zapravo, junakinja unapred “plaća” svoj dug (biva domaćica mrtvima, “đavolu prodanima”), a onda će je Voland nagraditi, gotovo kao nekog sebi ravnog. Margaritu možemo opisati kao uglednu ženu naučnika, koja se “prodaje đavolu” da bi povratila svog ljubavnika. Njen prethodni ljubavni život je neispunjen i ona postaje nalik ženskom Faustu. To su samo izevsni elementi formalnog određenja faustovske teme, sadržinski je Margareta bliža Geteovoj Greti.

“Margarita je izuzetno snažna ličnost.” (21) Greta nije toliko odlučna, to jest takva je pre nego što podlegne iskušenju, a ponovo je snažna tek pred svoju smrt kada ne želi da se preda đavolu. Margarita je žena istaknutog stručnjaka, a Greta je kći iz ugledne porodice, ponos svoga brata i uzor među devojkama. Mnogi u početku zavide i Greti i Margariti. Ono što ih suštinski povezuje jeste njihova uloga u životu svojih dragana. Greta će učiniti svojevrsni preporod Fausta, činiće se kao da ga zauvek napušta (umire), ali će naposletku uzeti udela u njegovom spasu. Ovo jeste čin višnje milosti koju ne smemo vezivati za Gretinu ličnost i njihov zemaljski odnos, ali se elementi takve ljubavi vide i u zemaljskoj Greti. Margarita pak preporodi Majstora, ne samo time što ispuni njegovu potrebu za ljubavlju, već time što se kod sila fantastike založi za njega. Onaj, koji je većinom težio ka uzvišenom, doveden je tamo gde to uzvišeno zaista i postoji. Ako već aludiramo na Getea, mogli bismo reći da je Margaritino delovanje postalo deo – večnog fantastičnog.

5

Ostaje zaključak da se, u možda najfantastičnijem i najinovativnijem romanu ruske i svetske književnosti, – može govoriti o faustovskom onoliko koliko se uloga pisca junaka koji teži ka jednom drugačijem životu i, ne mogući adekvatno da ostvari tu težnju, podleže sili “svakidašnjice” iz koje se otisnuo – može uklopiti u ulogu doktora naučnika koji, ne mogući da pronađe taj drugi život, podleže đavolu, što ga vraća u “prazno” iz kojeg je bio krenuo. Sadržinski ili formalno određenog faustovskog motiva ovde nema, ali ima naznaka koje upućuju na njega, prvenstveno sadržinski. Ipak, sprega teme Fausta sa temom stvaraoca i okoline koja ga ne prihvata, ostavlja u sudbini junaka faustovski prizvuk.

Ivan Despotović

Izvor: Alea

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

 Napomene: 

 (1) Milivoje Jovanović: Utopija M. Bulgakova, Beograd, 1975, str. 221;

 (2) Gete: Faust, I deo, Beograd 1984 (prevod Živojinovića), str. 52; 

 (3) Faust I, str. 45–46; 

(4) Utopija M. Bulgakova, str. 174 i 180; 

(5) Gete Faust II, Beograd 1985, (prevod Živojinovića), str 66; 

(6) Utopija M. B. str.172; 

(7) Utopija M. B. str.174; 

(8) Faust I, str. 76; 

(9) Majstor i Margarita, Beograd, 2000 (prevod M. Čolića), str. 188; 

(10) Majstor i Margarita, str. 495;

 (11) Faust I, str. 68; 

(12) Isto, 76; 

(13) Isto, 68; 

(14) Faust II, str. 67; 

(15) M. Jovanović, Bulgakov II knjiga, Beograd, 1989, str.71–72; 

(16) Faust I, str. 125; 

(17) Majstor i Margarita, str. 175; 

(18) Isto, 462; 

(19) Isto; 

(20) Časopis Književna kritika, 1981, broj 5, str 79; 

(21) Utopija M. Bulgakova, str. 178.

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments