Englezi žive svoju istoriju svakodnevno, granularno, trivijalno i neprimetno, za razliku od nas, kojima istorija ne vredi ništa ako nije vruća i opijajuća i veličanstvena i politizovana i personalizovana. Englezima je istorija kao sô: u malim količinama, ali stalni, skoro neprimetni, začin dnevnog života. Nigde se to ne oseća tako opipljivo kao u njihovom adresnom sistemu.

 

Englezi poštuju i žive svoju istoriju na građanski, ne politički ili religiozni način. Adrese su im, za naše pojmove, vrlo kreativne i individualističke – pune želje da se bude „svoj na svome“, prostorno, da se povuče jasna demarkaciona linija svog fizičkog i životnog prostora. One su istovremeno i protestantski jednostavne i „svakodnevne“. Nema u njima, po pravilu, ideologije. Adrese ulica i mesta pripadaju svima, ne samo povlašćenim pojedincima po kojima bi bile nazvane. Na taj način su, paradoksalno, i mnogo komunalnije nego kod nas.

 

 

Vrlo malo je engleskih ulica nazvanih po istorijski važnim ljudima. Кult ličnosti nije mnogo engleska stvar. Pokojna kraljica kao izuzetak samo potvrđuje pravilo. Ni Šekspir, ni Čerčil, ni Darvin, ni Dikens nemaju svoje bulevare, niti ih imaju brojni poznati kraljevi i lordovi. Darvin i Dikens imaju po mali slučajni sokak na periferiji, ostatak starih urbanih eksperimenata lokalnih vlasti. Nacija im se odužila na mnogo važnije i trajnije načine, otporne na prevrtljivosti dnevne politike i njene urbane hirove – kao što novija istorija Beograda tragično pokazuje.

 

Engleski gradski adresni repertoar je umesto toga bogata i raznovrsna kolekcija referenci na prošla vremena: hronološki, klasno i topografski. Prepuna je kreativnosti, čak i razigranosti, urbanista i gradskih otaca, ali i tipično anglosaksonske opsesije (potrebe) za marketingom i prodajom: percepcija vrednosti kraja i same kuće ili stana je takođe oblikovana i nazivom adrese, a većina Engleza poštuje tradiciju mnogo više nego politiku. S ovim marketinško-adresnim fenomenom će se Srbija suočiti u punoj meri tek s pojavom Beograda na vodi i njegovih često apsurdno aspirativno nazvanih zgrada – nema tu socijalističkih „lamela“ i „naselja“.

 

 

Lista engleske adresne ontologije je puna refleksija na stare poljoprivredne, zanatlijske ili urbane prostore:

 

Mews (male kuće ili stanovi u nekadašnjim konjušarnicama gospodskih kuća u centru grada);

Court (sadašnje ili nekadašnje unutrašnje dvorište palate, ali i hrama ili fakulteta);

Close (mali „zaliv“ trg sa samo jednim ulazom, oivičen kućama);

Crescent (lučna ulica oivičena kućama);

Yard (stari naziv za bilo koje dvorište, livadu ili voćnjak ispred ili iza kuće);

Grove (voćnjak);

Green ili Common (bilo koja livada, obično u centru sela);

Fields (nekadašnja odrednica za ivicu sela);

Park i Hill (kao i kod nas, samo što su u Engleskoj deo i lične adrese);

Dale ili Vale (kada je adresa u maloj udolini, slično našem Lisičijem jarku).

 

Adrese su i kombinovane, na primer „stari zanat + sokak“ u starom jezgru Londona, Sitiju: Poslastičarski ili Pekarski ili Gvožđarski sokak (Pudding/ Bakers/ Ironmongers Lane). I, kada iz bilo kog razloga nema druge opcije, samo Place, s brojevima.

 

Ovo su najčešći primeri, ali je kreativnih izuzetaka mnogo. Moja bivša adresa je bila the Кeep, nekadašnji „zabran“ plemićke kuće u kome su držani jeleni i druga divljač. U njemu su 32 kuće i isto toliko brojeva. Englezi žive svoju istoriju kroz uspomene na mesta, više nego na ljude. Život je veći od svih nas, kažu te adrese, nacija je skup trajnih svakodnevnih, malih stvari, ne ćefova uticajnih pojedinaca.

 

 

Naš verbalno naduvani, a u suštini površni i nebrižni odnos prema istoriji korodiran je političkom samovoljom, birokratskom nemaštovitošću i kultom ličnosti. Naša urbana mikrotopografija i kolektivna memorija zavise od toga ko je na vlasti. Skoro sve počinje od „njih“, nema tu mnogo „nas“. Istorija je kod nas partijski i državni posao, posao za nekog drugog, za nekog važnog, nekog moćnijeg, nekog ko će sutra za svoju vernost „ideji“ (ili samo vernost) dobiti svoju ulicu. Do sledeće vlasti.