U tumačenju stvaralaštva Frensisa Bejkona važno je znati određene činjenice o njegovom životu: bio je ateista i homoseksualac sa problemima sa alkoholom i kockom u eri čovečanstva koja se nije mogla smatrati naročito tolerantnom. Bejkonove slike isijavaju njegove unutrašnje patnje, prikazujući usamljene figure sa licem i teloma u neprirodnim položajima, naizgled zarobljene u praznim i bezvazdušnim prostorima.

Nedavno otvorena izložba britanske Kraljevske akademije umetnosti “Frensis Bejkon: Mnogi i zveri” ima za cilj da predstavi rad umetnika 20. veka kroz drugačiju prizmu: njegovu fascinaciju životinjskim svetom.

Bejkonov život može se opisati jednom rečju – preterivanje. Kako u opijanju, konzumiranju droge, kocki, muškarcima… Preminuo je u Madridu 1992. godine kao jedan od najcenjenijih umetnika svoga doba. Dok je Bejkon u odrasloj dobi bio gradski čovek, detinjstvo je proveo uronjen u prirodu. Rođen je 1909. u Irskoj, od roditelja Engleza, i odrastao je na farmi konja, gde je njegov otac, penzionisani vojni oficir, trenirao konje za trke. 

Nova izložba po prvi put okuplja sve Bekonove slike borbi s bikovima, kao i slike sova, šimpanzi i stvorenja nalik konjima. U nekim od tih radova, umesto da direktno prikazuju životinje, nagoveštava najprimitivniju prirodu čoveka. 

Među njima je i “Glava VI” (1949), prva Bejkonova slika koja se odnosi na portret Inoćentija X Dijega Velaskeza. Napravio je blizu 50 slika pape koji vrišti, a ova slika označila je novo poglavlje u umetnikovoj karijeri.

Povodom izložbe Art Net podseća na tri fascinantne činjenice uz koje ćete Bejkonov rad gledati na drugi način. 

Papa Inoćentije X

Iako je Frensis Bejkon bio okoreli ateista i otvoreni kritičar Katoličke crkve, u svom stvaralaštvu često se bavio ikonografijom katoličanstva. Slika koja je Bejkona definisala kao enfant terrible sveta umetnosti bila je “Tri studije figura u podnožju raspeća” (1945). Druga verzija ovog triptiha, napravljena osamdesetih biće izložena na novoj izložbi.

Zašto se tako često vraćao katoličanstvu i papi Inoćentiju X? Reč papa etimološki se poklapa sa rečju “otac” , pa su mnogi tumačili Bejkonovu fiksaciju kroz umetnikov burni odnos sa ocem, koji je prezirao i homoseksualnost svog sina i njegovu želju da bude umetnik. 

U tom smislu, neki su rekli da su “pape koje vrište” odgovor na crkvena učenja protiv homoseksualizma.

Drugi veruju da je Bejkonova fiksacija ukorenjena u njegovom detinjstvu i iskustvu života kao prosperitetnog pripadnika engleske protestantske manjine u Irskoj.

“Bejkon je odrastao u vreme kada je formirana Irska republikanska armija 1919. i kada je izbio gerilski rat. Tokom njegovog detinjstva, Bejkonovo razumevanje religije je bilo obeleženo društvenim i verskim tenzijama i izolovanošću”, piše istoričarka umetnosti Rina Arija.

“Ta formativna iskustva dovela su kod njega do izjednačavanja nasilja i religije, a onda se papa, kao inkarnacija Katoličke crkve, posmatrao u ovom kontekstu protivljenja i sukoba”, piše Arija.

Papa Inoćentije X je igrao važnu ulogu u ovim istorijskim tenzijama. Tokom engleskog građanskog rata (1642–49), on je bio bitan politički igrač, finansirajući borbu Iraca za nezavisnost u nadi da bi se mogli uspostaviti kao katolička nacija. 

Na taj način, slika koju je Velaskez tako snažno prikazao, prepliće se sa Bejkonovim ličnim iskustvima u širi istorijski narativ.

O našim životinjskim instinktima

Možda se pitate zašto je prikaz pape koji vrišti uvršten u izložbu koja se bavi Bejkonovom fascinacijom životinjama, ali pažljivo analiziranje slike “Glava VI” insinuira odgovor.

Oko pape kao da se nalazi neka providna kutija Čini se da prozirna kutija okružuje papu; a takve okvire za svoje slike Bejkon je počeo da koristi 1949.

Mnogi istoričari umetnosti su takve ograde tumačili kao strukture nalik kavezima, koji možda simbolišu društvene norme.

“Njegovi majmuni su obično u kavezu, njegovi psi se bespomoćno vuku i grče na potrganim povocima, a njegovi ljudi su često izolovani u malim odajama ili na drugi način zaštićeni od neprijatelja iz savremene civilizacije”, piše istoričar umetnosti Džejms Tral Sobi.

“Kakve god bile njene psihološke implikacije, ‘Glava VI’ sa punom snagom najavljuje trajnu opsesiju umetnika: tamnice u kojima životinje i ljudi podjednako žive svoje živote”, dodao je on.

Kraljevska akademija aludira na ovu sintezu čoveka i životinje u tekstu izložbe, rekavši: “Bilo da su šimpanze, bikovi, psi ili ptice grabljivice, Bejkon je smatrao da može da se približi razumevanju prave prirode čovečanstva posmatrajući nesputano ponašanje Životinje”.

Štaviše, Bejkon je verovao da su usta najprimalniji deo ljudskog tela. 

“Znate kako usta menjaju oblik. Uvek sam bio veoma dirnut pokretima usta i oblikom usta i zuba. Ljudi kažu da to ima razne seksualne implikacije, a ja sam uvek bio veoma opsednut stvarnim izgledom usta i zuba”, napisao je umetnik.

Posleratni vrisak

“‘Bog je mrtav. Bog ostaje mrtav. I mi smo ga ubili’, povikao je ludak”.

Kada je Frederik Niče napisao te reči o smrti hrišćanske civilizacije, iskustvo Drugog svetskog rata povećalo je veru u smrt Boga. 

Upravo u tom kontekstu, neposredno posle rata, najbolje se razume vrisak “Glave VII”. 

“Bejkonova interpretacija je dijametralno suprotna svetosti: ona se pre nalazi u kontekstu smrti”, rekla je Arija o “Glavi VI”.

Bejkon je bio samouki istoričar umetnosti i strastveni filmofil, a njegov “Vrisak” je onaj koji postoji u kontinuitetu istorije kulture. 

Sam Bejkon je priznao da njegova slika aludira na scenu iz filma “Bojni brod Potemkin” (1925) Sergeja Ajzenštajna u kojoj medicinska sestra nečujno vrišti nakon što je upucana kroz naočare. Njegov papa se slično tako ne može čuti.

Dok je Bejkon često odbijao da prizna sličnosti između svoje slike i dela Edvarda Munka, “Krik” je imao očigledan uticaj na njega.

“Bejkon uzima Munkov kičasti nordijski univerzalni vrisak, kritikuje ga i usavršava. On mu daje zube… Oni izražavaju bol, agoniju orgazma, sažaljenje i užas, bes, apetit, strah, zadovoljstvo”, napisao je Kreg Rejn u članku iz 2016. U kontekstu rata, misli se i na Pikasovu “Gerniku” iz 1937, koja je imala veliki uticaj na mladog Bejkona.

Važno je napomenuti da je Bejkonovo interesovanje za papu došlo ubrzo nakon što je završio svoju “Sliku” iz 1946. godine, delo prepuno aluzija na nacizam. 

Kako se serija “Papa koji vrište” nastavljala, Bejkon je sve direktnije ukazivao na svog savremenika papu Pija XII, za koga neki veruju da je podržavao naciste i koji nije otvoreno govorio protiv holokausta.

Razmatrajući Bejkonovu “Glavu VI” u ovom kontekstu, Tral Sobi je napisao: “Na njegovim slikama preovladava neobjašnjiv osećaj raskoši, a [kustos] Dejvid Silvester je u pravu kada kaže da Bejkon ‘više voli postavke koje su luksuzne i sa jednostavnim raskošnim somotnim zavesama i pozlaćenim foteljama poput zatvorskih ćelija za izdajnike iz visokog društva'”.

ArtNet

Izvor: Euronews Serbia

  ArtNet, Euronews Serbia, Frensis Bejkon, Slikarstvo