Sećam se da je nekada, mislim sedamdesetih godina, na TV išla serija BBC-a koja je imala izuzetnu popularnost. Zvala se Civilizacija i stvorio ju je briitanski istoričar umetnosti Kenet Klark. On je kasnije napisao i knjigu istog naslova.

 

Civilizacija je u stvari knjiga na temu istorije umetnosti zapadne Evrope, ali predstavljene na dosta originalan način, sa osvrtima na razvoja drugih oblika ljudskog duha, odnosno umetničkih formi ili onoga što u širem smislu čini civilizaciju, u prvom redu arhitektura, zatim skulptura, slikarstvo, kao i drugi izrazi ljudskog duha, književna i naučna dela, ukusi i mode, način rada, industrija itsl. Ipak on samo na momente uključuje osvrte na literaturu, filozofiju, nauku, ali uvek sa glavnim usmerenjem na pitanje šta je to što se podrazumeva pod reči „civilizacija“ i kako se ona ogleda u slučaju razvoja zapadne Evrope od srednjeg veka pa do XX veka.

 

Iako počinje sa pojmom civilizacije, Klark ne daje neku rigidnu definiciju same reči, nego povremeno, kao igrajući se, više neobavezno nabacuje ovu ili onu ideju o tome šta bi se moglo podrazumevati pod tim izrazom. Na jednom mestu kaže da je mnogo lakše definisati varvarstvo od civilzacije, pa navodi primere britanskog bombardovanja nemačkih baroknih katedrala i dvoraca i sl. Naravno postoji mnogo različitih priča na temu Civilizacije (sa velikim ili sa malim „C“) –sada mi pada na pamet i nedavna knjiga mlađeg istoričara (isto britanskog, nenadmašni su njihovi istoričari) Niala Fergusona pod istim nazivom, ali ona u stvari sadrži razmatranje sasvim dugih tema (Ferguson priča o glavnim metodama i tzv. šest elemenata putem kojih je Zapad pobedio i nametnuo dominaciju svetu: konkurentnost, nauka, imovina, medicina, konzumerizam i način rada – nema ključnog kažem ja- rata i vojske).

 

Klarkova knjiga je naravno daleko suptilnija i elegantnija u onome što bih ja nazvao proučavanje materijalizovanih izraza ljudskog duha putem različitih umetničkih formi, u prvom vidu vizuelanih umetnosti (arhitektura, slikarstvo i skulptura dominiraju u knjizi), ali i kroz muziku (recimo XVIII vek i doba baroka u knjizi je uz arhitekturu i slike koncentrisano oko muzike – Bah, Hendl, Hajdn, Mocart), ili kroz primere misaonih dela (post-renesanasa, tj. XVI vek je doba mislilaca-pisaca, poput Erazma, Tomasa Mora, Montenja, Lutera i Šekspira, ali i slikara Holbajna i Direra).

 

 

Veliko je bogatstvo ove knjige, puno detalja i zanimljivih, originalnih komenatara, poput onog da su gotske katedrale i italijanska opera dva najoriginalnija i najneočekivanija proizvoda zapadnoevropskog duha (ipak, ne bih se baš složio da je opera toliko značajna). Svaka epoha ili vek ili zemlja nosilac civilizacije su dobili svoje okvirno obeleženje, pa je u vreme renesanse „čovek merilo svih stvari“, a vreme baroka i rokokoa dominira „težnja za srećom“ iitd. Među najveće likove svog doba Klark nabraja (ličnosti u načelu nisu predmet istraživanja, nego predmeti i forme koji se mogu videti ili čuti ) Dantea, Mikelanđela, Šekspirra, Njutna i Getea, ali na drugom mestu visoko vrednuje i Baha.

 

„Sve vredno što se pojavilo na svetu, treba zahvaliti pojedincima“, kaže Klark. Posebno mi se dopada njegova opservacija da velike civilizacije podrzaumevaju ravnotežu između uticaja „muškog i ženskog principa“. On tako ukazuje na značaj poštovanja Bogorodice u srednjovekovnoj crkvi na njenu (sasvim čudnu iz ugla sadržaja Jevanđelja ili Biblije) ulogu u hrišćanskom ritualu i umetnostima, što je između ostalog veoma pomoglo civilizovanju varvarskih naroda pri kraju antike. Klark nalazi da umetnost i moda „salona“ tokom XVIII veka pomaže „feminizaciji“ i uravnoteženju civilizacije tog vremena.

 

Iako Klark kako sam kaže ne posvećuje u celini posebnu pažnju ekonomiji (sem uzgred i mestimično), on vrlo često i zanimljivo ukazuje na vezu između društvenog intelektualnog razvoja, u širem smislu i razvoja civilzacije. Knjigu završava sa XIX vekom i pobedom materijalizma i pragmatizma, koji umesto katedrala ili fresaka u prvi plan dovodi mostove, oblakodere ili industrijska postrojenja.

 

Možda je ključna napomena oko uspeha Zapada ona koja se odnosi na period između Dekarta i Njutna: „Između Dekarta i Njutna Zapadnjak je stvorio one instrumente mišljenja što su ga odelili od ostalih naroda sveta.“ Još od istoričara XIX stoleća postoji saglasnost da evropska civilizacija očito dominira sa ovim dostignučem (povezanost razuma i naučnog iskustva). Klark međutim dodaje da je čudno kako ti isti istoričari malo primećuju da je „trijumf racionalne filozofije doveo do novog oblika varvarstva“ (beda proletera, eksploatiacija, kolonijalizma itd).

 

Ako bismo se nakon čitanje ove knjige zapitali šta bi trebalo da podrazumeva pojam civilizacije, moj odgovor bi bio: čitanje Klarkove knjige.