Crveni krug – Žan Pjer Melvil

Crveni krug – Žan Pjer Melvil

Gaudama Sidarta – Buda je komadom crvene krede nacrtao krug i rekao:” Kada se ljudi, iako nesvesni toga, trebaju ponovo sresti jednog dana, ma šta se do tada sa njima dešavalo i ma koliko im se dotadašnji putevi razlikovali, neminovno će se naći unutar crvenog kruga”

Kao i na početku „Samuraja“ ovom apokrifnom rečenicom, iz navodno postojećeg Bušido kodeksa, koju je sam napisao, Žan Pjer Melvil je u potpunosti objasnio ono što je prikazano u narednih, više od dva sata trajanja filma „Crveni krug“. A to je potpuna predodređenost svih životnih događanja.

Još je Lajbnic svojim drugim aksiomom dovoljnog razloga govorio o tome da dato stanje stvari sledi iz dovoljno prethodnih razloga, da su time sve istine dovoljno utemeljene, da ih takvim samo Bog može videti a da se ljudskom umu iste čine kao slučajne. Elem, sve je u ovom filmu prikazano tako da se (do)kaže da su ljudski životi u potpunosti determinisani, da su svaki postupak i htenje samo jedni od nužnih stvari koje vode do unapred predodređenog raspleta događaja.

Kada se kamen baci u vodu stvaraju se nizovi koncentričnih krugova. „Crveni krug“ paradoksalno počinje od poslednjeg koncentričnog kruga i vraća se ka navodnom inicijatoru događaja kao konačnom rezultatu. Posledice postaju uzroci a uzrok postaje krajnja posledica. U skladu sa time, radnja filma počinje minucioznim prikazivanjem, samo naizgled potpuno nepovezanih događaja, izlaskom Koreja (Alen Delon) iz zatvora, gde mu u noći pre izlaska zatvorski čuvar! Izlaže mogućnost pljačkanja juvelirice sa vrhunskim obezbeđenjem, sprovođenje Vogela (Đan Maria Volonte) u zatvor od strane policijskog inspektora Mateija (Andre Burvil), Korejevim lutanjem ulicama Marseja, Vogelovim bekstvom iz voza i njihovim definitivnim spajanjem na putu koji vodi u Pariz, njegovim ulicama, noćnim barovima, njihovim ličnim prošlostima i svetu koji živi svojim moralnim pravilima, ka Jensenu (Iv Montan), juvelirnici i konačnoj sudbini i potvrdi ,više puta izrečenog stava u filmu, da na ovom svetu nema nevinih.

Postoji jedan, u nebrojenom nizu detalja u ovom filmu gde naizgled nebitan postupak određuje čitav niz sledećih. Posle Vogelovog bekstva iz voza, Matei, pre nego što dopusti da voz nastavi svoj put, traži da mu se iz kupea donesu njegove stvari ali i šešir begunca. Taj šešir biva pokazan psima tragačima i u nastupajućoj poteri navodi Vogela da pređe reku upravo na mestu koje ga dovodi do parkiranog Korejevog automobila ispred restorana na putu za Paris, u koji je Korej ušao, predomislivši se kada ga je već prošao ali se zaustavio i vratio. Niz slučajnih postupaka spaja njih dvojicu….

Tomas Man u Čarobnom bregu radnju koncentriše tako da dešavanja prvih tri sedmice od sedam godina Kastorpovog boravka na planini, zauzimaju trećinu romana. Vreme počinje da teče polako a zatim se, kao i u svim našim životima, ubrzava. Tako i u ovom filmu, Melvil radnju počinje detaljnim prikazivanjem Korejevih poslednjih sati u zatvoru, izlasku iz istog, lutanju ulicama Marseja u iščekivanju otvaranja prodavnice automobila, Vogelovim sprovođenjem do voza, smeštanjem u kupe, svakim trenutkom bekstva i potere za njim….Kako događaji teku, tako se i vreme ubrzava. Melvil svesno odbacuje dalje detaljno analiziranje postupaka, događaji se ubrzavaju, u svesti gledaoca sve je jasno, sve je predodređeno i neminovno se završava u crvenom krugu.

Posebna tema je moralni kodeks aktera kriminalnog miljea koje Melvil prikazuje u filmu. To je svet surovih pravila i ma koliko Korej inteligentno prosuđuje, poklanja (i stiče) poverenje „slučajnom“ saputniku i potonjem saučesniku, a zatim i bivšem policajcu i alkoholičaru, planira do u detalja pljačku, ne može da izbegne, sa druge strane, niz postupaka koji vlasnika noćnog bara primorava da postane ono od čega je čitavo vreme bežao – policijski doušnik a što suštinski određuje rasplet događaja.

Melvilov očajnički i uzaludni krik protiv sveopšte predodređenosti je lik Jensena, bivšeg policajca i vrsnog strelca a potonjeg hroničnog alkoholičara, koji pristaje na učešće u pljačkanju juvelirnice istovremeno ne želeći svoj deo, jer mu je Korej svojim poverenjem vratio veru u smisao postojanja. U hipnotički režiranoj polusatnoj sceni pljačke, bez i jedne izgovorene reči i prateće muzike, gde prirodni zvuci samo potenciraju dramatičnost događanja, postoji trenutak kada, umesto da sa više desetina metara udaljenosti puca sa već pripremljenog stalka, Jensen odbija to, uzima snajper u svoje, do tada drhtave alkoholičarske ruke i snagom svoga uverenja i životnom voljom pogađa metu. Ali, to je samo jedan izuzetan trenutak, dovoljan da njegov život makar i na trenutak postane samo njegov izbor ali ne i da spreči pripremljenu kolotečinu događaja.

Sumorna je ovo Melvilova filozofija i nisam sklon tome da budem njen poklonik ali ono što moram bezrezervno da prihvatim je njegovo vrhunsko majstorstvo spajanja elemenata američkog noar filma sa tananim primesama evropskog shvatanja filma kao nečega što je, ne retko, veće i od samoga života. Kao jedan od kreatora francuskog novog talasa u filmu, kao čovek koji je suštinski inspirisao Godara i Trifoa a zatim krenuo svojim autentičnim putem, Melvil je postao jedan od najznačajnih ne samo francuskih nego i evropskih reditelja. Crveni krug je središnji film triologije koju je uradio sa Alenom Delonom i predstavlja sam vrh njihovog umetničkog i životnog angažovanja.

I tako…biće da te je, čitaoče, samo naizgled slučajni klik na neki link doveo do ovoga teksta; I ma šta ja radio u svome životu do ovih ispisanih reči, i ma šta ti radio u svome do ovih pročitanih reči, ma koliko se naši životi, interesovanja i htenja razlikovala, u ovom trenutku našli smo se u našem…samo našem, privremenom, virtuelnim i ko zna kada pripremljenom crvenom krugu. Nema slučajnosti i i nema nevinosti…u ovom melvilovskom krugu iscrtanim crvenom kredom.