Švajcarska – Bern 1954.

1. Vladimir Beara

Rođen 2. novembra 1928. godine, u Zelovu pored Splita.

Smatra se najboljim našim golmanom svih vremena. Branio je gol Hajduka na oko 308 utakmica, da bi, kasnije, pristupio Crvenoj zvezdi, za koju je branio na 174 utakmice. Branio je gol reprezentacije 59 puta. Po završetku golmanske karijere, trenirao je više stranih i naših klubova. Bio je i golman selekcije Evrope.

Put od mladog električara iz malog mesta Zelova nedaleko od Splita, koji je u slobodnom vremenu statirao u Splitskom kazalištu i pomalo igrao balet, do golmana svetskog glasa – bio je meteorski brz. Na igralištu splitskih „bilih“ slučajno se zatekao da bi vežbao elastičnost, odraz i visok skok radi uspeha u baletu, a ostao je da bi postao (zajedno sa Džajićem) jugoslovenski fudbaler sa najviše osvojenih domaćih trofeja – sedam titula prvaka Jugoslavije i dva pehara Kupa Maršala Tita!

Za manje od godinu dana prevalio je onaj skoro redovno najteži put – od igrača podmlatka do standardnog prvotimca. Uz veliku pomoć najstarijeg jugoslovenskog trenera Luke Kaliterne i bivšeg reprezentativca i internacionalnog sudije Lea Lemešića, „Ero“ – kako su ga od prvih dana zvali – brzo je postao idol splitskih navijača, istisnuvši iz tima ondašnjeg golmana Hajduka Branka Stinčića i postavši zvezda koja će dugo sijati na jugoslovenskom fudbalskom nebu.

Beara je bio golman najviše svetske klase. Građen kao da ga je neko vajao da bude golman, veoma privlačne pojave, sa spektakularnim intervencijama i stilom igre, elegantan u svakom pokretu, sa skokovima koji su osvajali lepotom i izrazitom elastičnošću, kao i nadasve munjevitim refleksom koji je njegovim velikim dostignućima davao posebnu odliku, Beara je bio među perjanicama jugoslovenskog fudbala u vreme kad je igrao. A ostao je kao jedan od najboljih golmana u analima evropskog i svetskog fudbala.

U svom matičnom Hajduku, za koji je odigrao 308 utakmica (od toga 136 prvenstvenih – primio 139 golova i 14 u kupu Jugoslavije) uneo je prekretnicu kad je 1948. godine stao između stativa. Hajduk je već 1950. osvojio prvu titulu prvaka posle drugog svetskog rata, a u kratkom razdoblju od svega pet godina, još dve – 1952. i 1955. godine. To je po rezultatima bilo najuspešnije razdoblje u istoriji splitskih „Majstora s mora“. Uostalom, šta je Beara značio za Hajduk, najbolje se videlo kad ga je novembra 1955. napustio i prešao u beogradsku Crvenu zvezdu. Splićani posle njegovog odlaska nisu mogli da se oporave više od 15 godina!

Posle najspektakularnijeg transfera onog vremena, Beara je u dresu Crvene zvezde, od 6. novembra 1955. do 19. juna 1960. godine, odigrao 174 utakmice (od toga 83 prvenstvene – primio 81 gol i 10 u Kupu Jugoslavije) i osvojio četiri titule prvaka Jugoslavije (1956, 1957, 1959. i 1960. godine), kao i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1958. i 1959). Dakle, 1959. čak „dupla kruna“ – prvenstvo i kup u istoj sezoni.

U dresu reprezentacije Jugoslavije Beara je branio gol 59 puta, na njegovu sreću u vreme velikog prosperiteta jugoslovenskog fudbala, kad su nailazile brojne prilike da svoje velike sposobnosti maksimalno iskaže na najvećim svetskim fudbalskim scenama. Debitovao je 8. oktobra 1950. godine na utakmici protiv Austrije (2:7) u Beču, na kojoj je, igrajući samo poslednjih desetak minuta, definitivno nasledio svog velikog prethodnika Srđana Mrkušića. Posle toga, punih devet godina bio je bez premca i sa najvećim uspehom čuvao mrežu reprezentacije. U tom periodu, u dva maha, odigrao je u neisprekidanom nizu prvo 20, a onda 22 utakmice!

Učestvovao je na dva svetska prvenstva (1954. i 1958. godine), pri čemu je 1950. u Brazilu takođe bio član reprezentacije, ali kao rezerva golmanu Mrkušiću nije odigrao nijednu utakmicu. Bio je i jedan od najboljih igrača onog legendarnog „olimpijskog tima“ koji je 1952. godine u Finskoj osvojio srebrnu olimpijsku medalju. U nizu utakmica na kojima su njegove briljantne odbrane ostale nezaboravne, spada i finalna utakmica protiv Mađarske (0:2) u Helsinkiju, na kojoj je odbranio jedanaesterac slavnog Ferenza Puškaša.

Oproštajnu utakmicu u reprezentaciji Beara je odigrao 11. oktobra 1959. godine protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, na kojoj je debitovao budući veliki golmanski as Milutin Šoškić.

Naredne godine, 19. juna, oprostio se od beogradskih „crveno-belih“ i karijeru nastavio u SR Nemačkoj, u klubu Alemannia Aachen, čije je boje branio dve godine i zadobio – dve teške povrede. Prvi put, 1961, doživeo je prelom desne potkolenice, a onda, 25. novembra 1962, na utakmici protiv ekipe Borussia Dortmund (3:5) u Dortmundu, ponovo je doživeo tragediju: noga mu je bila slomljena na istom mestu kao i prvi put! Praktično, to je bio kraj, koban završetak jedne zaista blistave karijere, jer se naredne dve godine praktično samo oporavljao od povrede braneći u nižerazrednoj ekipi Victoria Koln.

U međuvremenu je završio Visoku trenersku školu u Kelnu i posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u SR Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i bio trener više ekipa u Jugoslaviji.

2. Branko Stanković – “Ambasador”

Rođen je 31.10.1921. godine u Sarajevu, umro 20.02.2002. godine u Beogradu.

Kad je 1956. godine poslednji put obukao nacionalni dres, imao je 37 godina i 27 dana i bio najstariji fudbaler koji je ikada igrao u reprezentaciji Jugoslavije. Njegova igračka karijera mogla je da služi za primer, počev od vrhunske fudbalske klase, koja mu je donela mesto medu najboljim bekovima u jugoslovenskom fudbalu, pa do njegove izuzetne femese i ponašanja na terenu, zbog čega su ga navijači darovali nadimkom „ambasador“.

Kao desni bek svestranih visokih kvaliteta, „Stane“ je imao svojstven stil igre, eleganciju u svakom pokretu, izrazitu hladnokrvnost i prefinjenu tehniku, a zahvaljujući jakom udarcu, umeo je efektno i da zatrese mrežu protivnika.

Igrao je za SK „Slaviju“ – Sarajevo (1937-1941) i „BSK“ – Beograd (1941-1944), a proslavio se u crveno-belom dresu „Crvene zvezde“ – Beograd (1945-1958), u kome je tokom 13 godina odigrao 495 zvaničnih utakmica (36 golova), od toga u prvenstvu 195 utakmica (15 golova). Osvojio je 4 titule nacionalnog prvaka (1951, 1953, 1956, 1957. godine) i 3 pobednička trofeja fudbalskog kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950.).

Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio „moderan bek“, u današnjem smislu reči – išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Ðorić, Petar Krivokuća…

Lepe pojave, uspravnog držanja, podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja sporta kao viteške igre. Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska – Jugoslavija (3:0) Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se Stane okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila „slika godine“. Ispod nje cinični komentator je napisao: „Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!“

U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova. Naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stanković ostavljao utisak da igra u lakovanim cipelama, a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno.

Stane je odigrao 61 utakmicu za nacionalne „plave“! Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata. Bilo je to u Pragu, pobedili smo sa 2:0, gelovima Mitića i Koste Tomaševića.

Stane je jedan od malobrojnih naših (i svetskih) fudbalera koji su sjajnu igračku karijeru nastavili sa istim uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa „Crvenom zvezdom“, atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, vodio je i naš državni tim u vreme kada je savezni kapiten bio Rajko Mitić. Tada smo bili vicešampioni Evrope, u drugoj utakmici finala pobedio nas je domačin – reprezentacija Italije.

U stručnim krugovima Stankovic je visoko uvažavan. Ne samo zato što je osvojio mnogo šampionskih titula i pobeđivao u domaćim kupovima. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima. Kao izuzetno racionalan čovek, bolje od mnogih kolega umeo je da jasno odvoji štetnost blještavog razmahivanja od jednostavne i brze igre za dobro tima. Bio je vođa čvrste ruke, nepopustljiv u bitnim stvarima.

Za naš najtrofejniji klub odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola. Kao prvotimac Crvene zezde osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je član „čuvenog“ olimpijskog tima iz 1952.

U periodu od 1978. do 1982. bio je šef stručnog štaba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Šampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je „crveno-bele“ do finala Kupa UEFA u kome su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i 1989. godine ali samo 6 meseci.

3. Tomislav Crnković

Rođen 17. juna 1929. u Kotoru, umro 17. januara 2009. u Zagrebu.

Dok je kao dečak sanjario o velikim timovima i punim stadionima i pošto je kod proslavljenog reprezentativca “Ice” Hitreca u HAŠK-u ratne 1942. godine stekao osnovne pojmove iz fudbalske veštine, vihor rata odveo ga je 1943. u partizane. Tako je godine u kojima se formira Ijudska i sportska ličnost, proveo u ratu.

Sa završetkom rata, skinuvši oficirsku uniformu, vratio se svojoj dečačkoj Ijubavi – fudbalu. Prijavivši se za zagrebački Metalac, koji je u to vreme vodio jedan od naših najboljih trenera, bivši reprezentativac Toni Pogačnik, igrao je levu polutku i uvek ispoljavao izuzetnu srčanost. A kad je postao jedan od najboljih igrača, bilo je izvesno da će brzo promeniti klupsku sredinu…

Ono o čemu je kao dečak samo maštao, najzad se ostvarilo: u proleće 1950. godine postao je član Dinama, u kome će izrasti u jednog od najboljih odbrambenih igrača koji su se ikad pojavili na fudbalskim terenima kod nas.

Brzo se razvio u izvanrednog beka. Igrao je oštro, ne štedeći ni protivnika ni sebe. Onako visok i snažan, uvek je imponovao požrtvovanošću i brzo postao jedan od najsigurnijih oslonaca Dinamove odbrane. Stalno je igrao na mestu levog beka i dobijao dvoboje igrajući protiv najpoznatijih desnih krila evropskog i svetskog fudbala. Od 1956, kad je posle 507 utakmica Ivica Horvat skinuo dres Dinama, popularni “Crni” – kako su ga od prvih fudbalskih dana zvali – preuzeo je ulogu centarhalfa i s velikim uspehom nasledio na ovom mestu sjajnog Horvata.

U dresu Dinama Crnković je odigrao 439 utakmica od toga 197 prvenstvenih i 31 u Kupu i postigao pet golova (od čega jedan u prvenstvu). Svoju sjajnu karijeru, krunisao je sa dve titule državnog prvaka (1954. i 1958. godine) i dve pobedničke medalje u Fudbalskom kupu Jugoslavije (1951. i 1960.).

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu, a takođe je dvaput igrao za ,,B” tim (1951) i 10 puta za mladu reprezentaciju (1955-1956). Debitovao je 25. juna 1952. godine na prijateljskoj utakmici protiv Norveške (4:1) u Zagrebu, na kojoj se odlučivalo o sastavu naše ekipe za predstojeći olimpijski turnir u Finskoj. Kandidata je bilo dosta, posebno za mesto beka: Čolić, Kokeza, Broketa, Drago Horvat, Kolaković, Milovanov… Na toj utakmici inž. Arsenijević je poslednji put vodio reprezentaciju kao savezni kapiten, jer je za olimpijski turnir određena komisija u kojoj su, pored inž. Arsenijevića, bili Aleksandar Tirnanić i Leo Lemešić. Na nekoliko utakmica ranije, najčešće je igrao Čolić. Međutim, konačna odluka pala je na Crnkovića i tako je ovaj definitivno postao član našeg nezaboravnog ,,olimpijskog tima”.
U ovoj ekipi ,,Crni” je bio najmlađi reprezentativac, jer je u Finsku otputovao sa svega jednom utakmicom za reprezentaciju. Najviše je odigrao Bobek (41), a posle Crnkovića najmanje Boškov- svega 5 susreta za nacionalni tim.
Crnković je odigrao svih 6 susreta u Finskoj i osvojio srebrnu olimpijsku medalju, jer je u flnalu Mađarska bila bolja i pobedila sa 2:0. Iz našeg slavnog tima, koji je osvojio sve simpatije Ijubitelja fudbala, jedino ,,Bata” Ognjanov nije slavio ,,zlatni jubilej” (odigrao je 28 utakmica), dok jedini fudbaler koji posle prestanka aktivnog igranja nije ostao u fudbalu, bio je – Crnković.

Učestvovao je i na dva svetska prvenstva. I oba puta je sve nade prekratila SR Nemačka koja je u Ženevi 27. juna 1954. pobedila sa 2:0, a na Svetskom prvenstvu u Švedskoj 19. juna 1958. godine u Malmeu sa 1:0. Na prvoj utakmici robusni Rahn postigao je drugi gol (prvi je bio autogol Horvata), a u Malmeu je bio jedini strelac. Na obe utakmice bio je Crnkovićev direktni protivnik…

Godine 1961. napustio je Dinamo i igrao u Austriji i Švajcarskoj, gde je u dresu ekipe FC Servette iz Ženeve završio karijeru zbog teže povrede meniskusa.

Iako je kao odličan fudbaler bio i dobro plaćeni profesionalac, njegov ekonomski saldo na kraju se našao u minusu. Jer, zbog saobraćajne nesreće, u kojoj su dve osobe sa motocikla koji se sudario sa Crnkovićevim automobilom zadobile teške povrede, ovaj je morao da snosi vrlo visoke troškove. Hteo je da ostane častan i sve obaveze isplati, ali cena je bila previsoka, ne samo finansijska…

Kad je sve obaveze izvršio, vratio se u svoj Zagreb, gde je dobio penziju. Ostao je u uspomenama kao sjajan bek-borac, koji je kao član onog našeg nezaboravnog “olimpijskog tima” iz 1952. godine, odigrao 28 utakmica u užoj odbrani sa Bearom i Stankovićem. I koji je u svom Dinamu bio jedan od najboljih odbrambenih igrača.

Bio je jako popularan i na glasu kao zavodnik. Bio je u braku više od pet puta. U starosti je oboleo i osiromašio, prvi je štićenik Zaklade hrvatskih sportaša, osnovane 2006. Preminuo je u Zagrebu 17. januara 2009. u 80.-toj godini života.

4. Zlatko Čajkovski – “Čik”

Rođen 24. novembra 1923. u Zagrebu, umro 27. jula 1998. u Minhenu, Nemačka.

Igračka karijera:

Profesionalnu fudbalsku karijeru Čajkovski je započeo u zagrebačkom fudbalskom klubu HAŠK a nastavio u beogradskom Partizanu, nemačkom FK Kelnu i izraelskom Hapoelu.

Za HAŠK je igrao u periodu pre i za vreme Drugog svetskog rata. Sa HAŠK-om nije ostvario neke zapaženije klubske rezultate, mada su se uvek borili za prvo mesto. U to vreme prva zvezda HAŠK-a je bio Ico Hitrec, tako da je Čajkovski tek kasnije došao do izražaja.

Po završetku rata, pošto je HAŠK ukinut i igrači su nalazili druge klubove gde će igrati, Čajkovski prelazi u beogradski Partizan, koji je bio formiran te godine. Partizan je tada bio klub Jugoslovenske armije, tako da je Čajkovski tu prvu posleratnu sezonu 1945 igrao za reprezentaciju JA, sa kojom je osvojio drugo mesto. Odmah sledeće sezone 1946/47, odigravši dvadeset utakmica na kojima je dao ukupno tri gola, sa Partizanom osvaja titulu šampiona Jugoslavije. Sa Partizanom osvaja još jednu titulu šampiona Jugoslavije (ukupno dve titule šampiona) 1948/49 i ukupno tri titule pobednika Kupa Maršala Tita, 1947, 1952 i 1954.

Posle Partizana, Čajkovski nalazi angažman u inostranstvu. Prvo odlazi u Nemačku i 1955. godine potpisuje za FK Keln iz Kelna. Odmah u prvoj sezoni igra na 24 utakmice i postiže dva gola. U Kelnu ostaje tri sezone, odigravši ukupno 53 prvenstvene utakmice i za to vreme postiže pet prvenstvenih golova. U nemačkom kupu je odigrao tri utakmice i postigao je jedan gol.

Za Hapoel iz Haife, Izrael potpisuje 1958. i tu ostaje do 1960. godine, kada posle 23 godine završava aktivnu igračku karijeru.

Čajkovski je igrao na nekoliko različitih reprezentativnih nivoa i za dve reprezentacije. U vreme kraljevine Jugoslavije je igrao za omladinsku reprezentaciju. Zabeleženo je da je odigrao dve utakmice i to protiv omladinskih reprezentacija Rumunije i Mađarske.

Kasnije, za vreme NDH i Drugog svetskog rata, je odigrao dve utakmice za reprezentaciju Hrvatske.
Za reprezentaciju Jugoslavije, Čajkovski je odigrao 55 zvaničnih utakmica i postigao je sedam golova. Prvi nastup za reprezentaciju Jugoslavije je imao 29. septembra 1946. godine, protiv Čehoslovačke. Zadnju, pedeset petu, utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, Čajkovski je imao 15. maja 1955. godine, protiv Škotske.

Zlatko Čajkovski je sa reprezentacijom Jugoslavije učestvovao na Olimpijskim igrama dva puta, 1948 u Londonu i 1952 u Helsinkiju, oba puta je osvojio srebrnu medalju. Na Olimpijskim igrama u Hesinkiju je bio u sastavu tima koji je pobedio Indiju sa 10:1 i sa SSSR-om odigrao dve nezaboravne utakmice, prva utakmica je završena nerešeno 5:5, a druga pobedom Jugoslavije 3:1.

Cajkovski je takođe nastupao na dva svetska prvenstva, 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj.

Tokom 1953. godine ukazana mu je čast da igra za reprezentaciju FIFA-e, na utakmici protiv Velike Britanije. Na toj utakmici su iz Jugoslavije su još nastupili Beara, Zebec i Vukas, rezultat je na kraju bio nerešen 4:4.

Trenerska karijera:

Trenersku diplomu Čajkovski je dobio u Nemačkoj sportskoj akademiji u Kelnu u klasi profesora Henesa Vajsvajlera. Svoj prvi veliki uspeh kao trener Čajkovski je imao sa Kelnom, kada je 1962. godine osvojio titulu šampiona Nemačke.

Posle ovog uspeha, Čajkovski 1963. godine prelazi u Bajern iz Minhena. Bajern je tada bio nemački drugoligaš i Čajkovski ga uvodi u Bundesligu. Sa Bajernom dva puta osvaja nemački kup (1966. i 1967.) i jednom (1967.) Evropski kup pobednika kupova, kada je u finalu Bajern pobedio Škotski Rendžers iz Glazgova.

Tih godina je Čajkovski napravio osnovu evropskog Bajerna a time i buduće Nemačke reprezentacije, u tim Bajerna je uveo igrače kao što su Sep Majer, Franc Bekenbauer i Gerd Miler. Timovi koje je trenirao:

– 1961–1963 FK Keln (Šampion nemačke 1962.)
– 1963–1968 Bajern Minhen (Osvajač nemačkog kupa 1966. i 67., Pobednik kupa pobednika kupova 1967.)
– 1968–1969 FK Hanover 96
– 1970 FK Kikers Ofenbah (Osvajač nemačkog kupa 1970.)
– 1970-1971 NK Dinamo Zagreb
– 1971–1973 FK Nirnberg
– 1973–1975 FK Keln
– 1976 FK Kikers Ofenbah
– 1978–1980 FK Cirih
– 1980 FK Grenhen
– 1981 FK Gracer

5. Ivan Horvat

Rođen 16/07/1926

Bio je sigurno naš najsvestraniji vrhunski fudbaler. I to ne po mestu na kome je igrao, jer je kao omladinac bio napadač i postizao golove, a jednom prilikom, 1951, u prvenstvenom susretu protiv zagrebačkog Željezničara, čak odbranio i penal koji je izveo Andročec. Pre nego što je postao fudbaler, Horvat je postigao odlične rezultate u atletici, bio je sjajan rukometaš i vrlo dobar igrač stonog tenisa.

O njegovoj sportskoj buducnosti odlučio je otac, koji je bio u upravi ŠK Ferraria. U omladinskoj ekipi igrao je zajedno sa starijom braćom Vladom i Dragom, dugajlijama kao i on: 192, 191 i najmladi Ivan – 190 cm! Kakva uža odbrana! Na žalost, Vlado je kao golman slomio nogu i napustio fudbal, Drago nije mogao da se probije u prvi tim, a jedino je Ivan, položivši ispit u prvoj utakmici za prvu ekipu (protiv zagrebackog Željezničara – 3:1), definitivno stupio na fudbalsku scenu.

Odigravši oko 180 utakmica za ŠK Ferraria, Horvat se razvio u odličnog odbrambenog igrača, a kad je osnovan Dinamo, odmah posle oslobodenja Zagreba, zajedno sa bratom Dragom, koji je pre toga igrao za ŠK Zagorac, postao je član ovog kluba i u njemu doživeo najveću slavu. Ali, još tri godine igrao je i rukomet, a na sletu SR Hrvatske još jedanput je bio prvak u skoku uvis. Posle ovoga sav se predao fudbalu i izrastao u jednog od naših najboljih odbrambenih igrača.

U dresu zagrebačkih ,,plavih“, za čiji je prvi tim debitovao 22. jula 1945. na prijateljskoj utakmici protiv Crvene zvezde (1:2), Horvat je odigrao ukupno 507 utakmica i postigao 28 golova. Osvojio je i dve titule prvaka Jugoslavije (1948. i 1954) i jednu pobedničku medalju u Kupu 1951. godine.

Kad se u jesen 1956. oprostio od Dinama, nastavio je karijeru u poznatoj nemačkoj ekipi Eintracht Frankfurt, čiji je član bio tri godine, ali zbog teže bolesti nije došao u priliku da duže zaigra u nekadašnjoj formi. Štaviše, bio je prinuđen da pre vremena završi igračku karijeru.

Za reprezentaciju Jugoslavije Horvat je odigrao 60 utakmica i postigao jedan pogodak – u sopstvenu mrežu: autogol u susretu protiv SR Nemačke (0:2) na Svetskom prvenstvu 1954.

Debitovao je na prvoj posleratnoj medudržavnoj utakmici, 9. maja 1946. godine protiv Cehoslovacke (2:0) u Pragu.
Posle sedme utakmice u dresu sa državnim grbom, 29. juna 1947. protiv Mađarske (2:3) na Stadionu JNA u Beogradu, malo je nedostajalo pa da napusti fudbal!

Vrativši se umoran sa gostovanja Dinama po Francuskoj, pet dana nije trenirao. Ipak, bio je počastvovan što je, umesto Firma koji je pre toga dobro igrao protiv Rumunije debitujući za reprezentaciju, opet pozvan u nacionalni tim. Na žalost, to je bila možda najneprijatnija uspomena iz njegove duge karijere, utakmica koju nikad nije mogao da zaboravi. Bio je kriv za prvi gol Mađara, jer je napravio grubu grešku, a posle toga se izgubio i napravio niz slabih poteza. Sve ove pogreške potencirao je i poraz, tako da su drugovi s kojima je igrao posle utakmice osuli na njega pravu paljbu.

Potišten zbog svega ovoga, ne govoreći nikome ništa, pozajmio je od Bobeka novac za voznu kartu i vratio se u Zagreb – čvrsto rešen da više nikad ne zaigra!

Prošlo je dosta vremena dok su ga ubedili da je i to sastavni deo fudbala, tako da je nastavio da igra za Dinamo, dok je na sledećoj utakmici reprezentacije, septembra 1947 u Tirani, na mestu centarhalfa debitovao ,,Minda“ Jovanovic. Ipak, do kraja godine odigrao je još dve utakmice za nacionalni tim, protiv Bugarske (2:1) u Zagrebu i Poljske (7:1) u Beogradu, ali je posle ovoga zbog teže povrede bio prinuđen da duže pauzira.

U državni tim vratio se tek 30. oktobra 1949, na utakmici protiv Francuske (1:1) u Parizu, u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950. To je bila prva od one tri nezaboravne utakmice protiv ,,Trikolora“, koje su odlučile ko će putovati za Brazil. Posle istog rezultata i u revanšu u Beogradu (1:1), naišla je ona ,,majstorica“ 11. decembra 1949. u Firenci, u kojoj je naša reprezentacija, sa Horvatom na desnom beku, izvojevala pobedu tek u produžetku – 3:2.
Horvatov povratak u reprezentaciju bio je vrlo uspešan, tako da je posle ovoga odigrao još 27 utakmica u neisprekidanom nizu. U međuvremenu je sa bratom Vladimirom – ,,Dragom“, koji je jedanput obukao dres reprezentacije, u Dinamu sačinjavao ,,dvometraški“ bekovski par.

Na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950, igrao je na sve četiri utakmice naše reprezentacije desnog beka, a jednu od najboljih igara u dresu sa državnim grbom pružio je neposredno pred put za Brazil, 11. juna 1950. protiv Švajcarske (4:0) u Bernu.

Bio je član onog našeg nezaboravnog ,,olimpijskog tima“ koji je 1952. godine u Finskoj osvojio srebrnu medalju (zbog povrede nije učestvovao na olimpijskom turniru 1948), po mnogima jedne od najboljih reprezentacija koje je jugoslovenski fudbal ikad imao:

Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

Ostao je u uspomenama kao igrač koji se na terenu uvek borio kao lav, bio je borac bez kompromisa, uvek do krajnosti požrtvovan, oštar i hrabar, ali uvek fer. Nenadmašan u igri glavom, onako dugonog, iako naizgled spor, uvek je stizao da dominira u kaznenom prostoru.

6. Vujadin Boškov

Rođen 16. maja 1931. u Begeču kod Novog Sada.

Vujadin Boškov, ime koje se izgovara sa dubokim poštovanjem. 512 utakmica u crveno-belom dresu FK Vojvodina i 57 mečeva u dresu nacionalne selekcije. Nikada nije započeo meč sa klupe i nikada nije bio zamenjen!

Ličnost Vujadina Boškova obeležila je najuspešnije decenije FK Vojvodina. Kao igrač bio je član “Zlatne generacije” koja je uspela da sruši mit o tzv. “Velikoj četvorci” Ju-fudbala, a kao tehnički direktor uspeo je da Vojvodinu dovede do šampionske titule, a zatim na kratko, i u vrh evropskog fudbala. Zbog toga je postao legenda medu navijačima. U inostranstvu, igrao je i za italijansku Sampdoriju i za švajcarski tim Young Boys.

Vujadin Boškov je bio jedan od onih fudbalera koje stručnjaci najviše cene. U vreme kad se nalazio na vrhuncu, bio je preteča današnjeg tipa halfa. Nakon blistave igračke i direktorske karijere, usledila je još slavnija trenerska.

Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova sa Sampdorijom. Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Lige šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta španski kup, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup.

Sportski centar u Veterniku kraj Novog Sada od 1996. nosi njegovo ime.

7. Tihomir Ognjanov

Rođen 2. marta 1927. u Subotici, umro 2. jula 2006. u Subotici.

Jedan od članova našeg legendarnog „olimpijskog tima“, istaknuto desno krilo, reprezentativac i trener.

Počeo je da igra 1939. u ,,petlićima“ subotičkog ŽAK-a, kasnije nastavio u RSK Subotica i Bačkoj sve do 1949, kad je prešao u Spartak. Za vreme služenja kadrovskog roka u JNA odigrao je 1947. i jednu utakmicu za beogradski Partizan.

Zenit karijere dostigao je u beogradskoj Crvenoj zvezdi za koju je od 25. avgusta 1949. do 24. maja 1953. odigrao ukupno 181 utakmicu i postigao 73 gola (od toga 75 prvenstvenih i 22 gola) i osvojio dve titule prvaka Jugoslavije (1951. i 1953.) i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1949. 1950). Karijeru je završio u subotičkom Spartaku (1953-1961) u kome je 5. marta 1961. odigrao poslednju utakmicu. U dresu Subotičana odigrao je 110 prvoligaških utakmica i postigao čak 71 gol.

Uz pet susreta i tri gola za mladu (1953.) i dve utakmice i jedan gol za „B“ tim (1949-1955), odigrao je i 28 utakmica i postigao sedam golova za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 28. maja 1950. protiv Danske (5:1) u Beogradu. a od dresa sa državnim grbom oprostio se 17. juna 1956. u susretu sa Austrijom (1:1) u Zagrebu.

Učestvovao je 1952. na ollimpijskom turniru u Finskoj, na kome je Jugoslavija osvojila srebrnu medalju (u finalu protiv Mađarske 0:2). Na Svetskom prvenstvu 1950. u Brazilu u susretu protiv Švajcarske (3:0) bio je teže povređen, ali je požrtvovano igrao do kraja i čak postigao jedan gol. Nalazio se medu izabranicima na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, ali nedovoljno oporavljen posle operacije prepona nije igrao. Zbog brojnih povreda jedini je član našeg slavnog ,,olimpijskog tima“ koji nije proslavio „zlatni jubilej“ – 50 utakmica u reprezentaciji.

Bavio se i trenerskim poslom: radio je u OFK Subotica, u Spartaku, dvaput u Crvenki i na kraju u subotičkom Severu. Bio je i tehnički rukovodilac Spartaka i član predsedništva ovoga kluba.

Penzionisan je 21. jula 1983. kao trgovački putnik „Subotičanke“.

8. Rajko Mitić

Rođen 19.novembra 1922. godine, u Dolu kod Bele Palanke, preminuo 29. marta 2008. u Beogradu.

Bio je igrač beogradske Crvene zvezde, a poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost je prerasla u legendu i znatno prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten „crveno-belih“ i jedan od najboljih igrača i strelaca reprezentacije.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za njega nikad nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini.

Jednostavno, voleo je fudbal i tu ljubav je prenosio na saigrače, protivnike, i gledaoce. U svemu ovome treba tražiti objašnjenje njegove popularnosti koja do danas nije dostignuta. Po atraktivnosti, Crvena zvezda i reprezentacija imali su, u mnogo čemu, i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom – Rajko, ostao jedan jedini, neponovljiv, poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina.

Mitićevo drugovanje s fudbalom počelo je na livadama beogradskog Košutnjaka, nastavilo se u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Ovaj veliki događaj u njegovoj karijeri ostao mu je u prijatnoj uspomeni – postigao je pet golova!

Ratne godine zaustavile su i njegov sportski razvoj, ali već od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade (zajedno sa Ðajićem i Jezerkićem), nastavlja da igra, da bi od osnivanja Crvene zvezde, 4. marta 1945, bio njen prvi kapiten.

Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli“ dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).

Kao kapiten i istinski vođa tima, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele“ kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova! I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao veliki trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine.

Osim rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947, Mitić je retko odsustvovao iz tima. Čuvajući druge, čuvao je i sebe. Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. u finalu Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu. Sa napunjenih 36 godina i prvim sedim vlasima, kao kapiten tima koji je osvojio Kup, poslednji put je pozdravio gledaoce sa zelenog polja.

Kao kapiten Crvene zvezde Mitic je imao i dva doživljaja koji su u svoje vreme podelili javnost. Prvi put kad je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića, kad se čak i u Crvenoj zvezdi vodila diskusija da li i ovo spada u pravo kapitena tima, dok je drugi slučaj izazvao pravu buru medu navijačima. Tada, 7. aprila 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Kostića, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je sve igrače Crvene zvezde (izuzev Kostića i Beare) sa po mesec dana neigranja. To je bio najneprijatniji događaj koji je Mitić doživeo kao kapiten „crveno-belih“.

Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je triput uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle drugog svetskog rata, 9. maja 1946. protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta bio strelac, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih „tobdžija“ u reprezentaciji (Bobek 38, Galić 37 i „Moša“ Marjanović 36 golova).

Učestvovao je na dva olimpijska turnira – I948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. I oba puta osvojio drugo mesto, srebrnu medalju. Oba svetska prvenstva na kojima je ucestvovao, 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga smo najtežu utakmicu počeli sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.

Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Bio je vođa navale i imao 35 godina i 23 dana – samo četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao naš rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je naš tim osvojio titulu vicešampiona Evrope.

Još kao aktivan igrač bio je komentator beogradskog „Sporta“, a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je bio komentator u listu „Tempo“.

Kao jedna od izuzetno zaslužnih ličnosti, Mitić je ostao neizmerno veran Crvenoj zvezdi u kojoj je dugi niz godina bio aktivan funkcioner.

9. Bernard Vukas – “Bajdo”

(Zagreb, 1. maja 1927. – Zagreb, 4. aprila 1983.)

Svoju karijeru započeo je 1938. u klubu Concordia iz Zagreba. 1945 i 1946 bio je član NK Amater i NK Zagreb. 1947 odlazi u Split, u NK Hajduk. Sa Hajdukom osvaja prvenstva Jugoslavije 1950., 1952. i 1955. U sezoni 1954/1955 bio je najbolji strelac Prve lige sa 20 postignutih golova. Na Olimpijadi 1948 u Londonu, i 1952 u Helsinkiju osvojio je srebrnu medalju.

Zapaženo je igrao i na dva Svetska prvenstva – u Brazilu 1950. te u Švajcarskoj 1954. 1955. proglašen je najboljim jugoslovenskim sportistom. U anketi Slobodne Dalmacije 1955. godine je proglašen najboljim sportistom Dalmacije. Bio je kapitan nogometnog kluba Hajduk, za kojeg je odigrao 615 utakmica i postigao 300 golova. 59 puta je nastupio kao član reprezentacije Jugoslavije, i postigao je 22 gola.

U sezoni 1957/1958 igrao je profesionalno u italijanskom klubu Bologna. Igrao je za reprezentaciju FIFA na Wembleyju protiv Engleske 21. oktobra 1953. godine povodom proslave 90. godina engleskog fudbalskog saveza. Utakmica je završila rezultatom 4:4, a Vukas bio jedan od zapaženijih aktera – namestio je dva gola a na njemu je napravljen i penal koji je realizirao Kubala. Dve godine kasnije u Belfastu na utakmici Evropa – Velika Britanija 13. avgusta 1955 Bernard Vukas je bio najbolji igrač – postigao je tri gola – i tako potvrdio da je te sezone, dakle samo godinu dana pre nego li je France Football po prvi puta dodelio svoju Zlatnu loptu, najbolji fudbaler Evrope.

Od 1963-1967 igrao je profesionalno u klubovima Klagenfurt Austrija, GAK Graz, K.S.V. Kapfenberg, gde završava karijeru. U anketi Večernjeg Lista, proglašen je najboljim hrvatskim sportistom XX veka.

10. Stjepan Bobek – “Štef”

Stjepan Bobek (rođen 3. decembra 1923. godine, u Zagrebu) spada u plejadu najboljih igrača koje smo ikad imali.

Više od jedne decenije osvajao je srca ljubitelja fudbala svih klupskih boja, kao istinski virtuoz fudbalske veštine igrao je maštovito, elegantno i sa nonšalantnim šarmom, majstorski je baratao loptom (navijači su mu često skandirali ,,Maj-sto-re! Maj-sto-re!“), sa velikim radijusom kretanja kao leva polutka bio je nenadmašni dirigent igre Partizana i reprezentacije, a uz sve – još uvek je strelac-rekorder u reprezentaciji sa 38 golova.

Rođeni solista kome je po klasi najčešće pripadala glavna uloga na otvorenoj sceni, igrač koji je lako nalazio rešenja i u najtežim situacijama da saigraču pripremi idealnu priliku za gol ili sam zatrese mrežu. Imao je i svoje nezaboravne tehničke finese: umirivanje lopte vrhom kopačke, zatim „rolanje“ i udarac petom koje su mnogi kopirali, propuštanje lopte, varke telom prilikom driblinga… Čitav arsenal majstorija!

Ostvario je niz rekorda koje do danas niko nije potukao :

– Za Partizan je odigrao 466 utakmica i postigao rekordnih 413 golova. U klupskim analima beogradskih „crno-belih“ još uvek je najbolji strelac.

– Na prvenstvenoj utakmici ,,14. oktobar“ – Partizan (1:10), koja je odigrana 8. juna 1946. godine u Nišu, postigao je devet golova i to je još uvek pojedinačni ligaški rekord na jednoj utakmici.

– U drugom kolu Fudbalskog kupa Jugoslavije 1951. godine Partizan je kao domaćin pobedio Slogu (Petrovac na Mlavi) sa 15:0, a Bobek je sa osam postignutih golova još uvek strelac-rekorder na utakmicama Kupa.

– Takođe u sezoni 1951. godine, Bobek je u susretima za Kup postigao 16 pogodaka i ostao strelac-rekorder i u Fudbalskom kupu Jugoslavije.

– Kao prvi na listi najboljih strelaca reprezentacije Jugoslavije sa 38 golova (Galić 37, „Moša“ Marjanović 36, Savo Milošević 35, Mitić 32 gola, itd.), Bobek drži još jedan rekord: u neisprekidanom nizu odigrao je 44 utakmice za državni tim (Durković 39, Boškov 37, Tirnanić 32, Galić 31 utakmicu, itd).

Zabeleženo je da nije stigao da prve korake sa fudbalskom loptom napravi jureći za „krpenjačom“, jer je već sa dvanaest i po godina(!) bio član zagrebačkog HŠK Derbi u kome je, pošto ovaj klub nije imao omladinsku ekipu, odmah postao prvotimac! Sticajem okolnosti (slavni strelac Lešnik napustio je klub), klub ga registruje kao 14-godišnjaka i Bobek od 1936. godine počinje da se penje stazama do najvećih fudbalskih zvezda.

Igrajući do 1938. godine za Derbi, Bobek je fudbalski put nastavio u ŠK Zagreb, u koji ga je doveo trener ekipe, nekadašnji reprezentativac Rudolf Rupce. Posle skoro četiri godine našao se u ekipi HŠK Ličanin, ali je tada već bilo izvesno da će stići do zenita – do ekipe zagrebačkog Građanskog. Naime, trener zagrebačkih „plavih“ Marton Bukovy video je u njemu velikog fudbalskog asa u najbližoj budućnosti, tako da mu je poklanjao posebnu pažnju i zasebno sa njim vežbao.

Bobek je postao igrač Građanskog početkom 1945. godine, kad je ovaj imao najbolju ekipu u svojoj istoriji. Imao je i sreću da je naišao na vrhunskog učitelja kome mnogo duguje za slavu koju će kasnije doživeti. A kad je u jesen 1945. godine došao u Partizan, zajedno sa Glazerom, Brozovićem, Zlatkom Čajkovskim i Matekalom, kod trenera Ilješa Špica usavršio je sve što je već bio naučio, s tim što je novi trener od izrazitog solo-igrača napravio stub budućeg velikog Partizana.

U „crno-belom“ dresu Partizana Bobek je igrao punih 13 godina i postigao rekordan prosek od 0,88% golova po utakmici (466 susreta – 413 pogodaka)!

Osvajao je sa drugovima u Partizanu dva državna prvenstva (1947. i 1949. godine), dok je četiri puta trijumfovao u Fudbalskom kupu Jugoslavije: 1947, 1952, 1954. i 1957. godine. Dvaput je bio najbolji strelac: 1945. godine (igrao za JA) sa osam golova i u prvenstvu 1953/54. godine sa 21 pogotkom. Kad je Partizan osvojio prvu šampionsku titulu, u sezoni 1946/47. godine, Bobek je na 23 utakmice postigao 24 gola.

U jednom periodu njegovog igranja za Partizan, „crno-beli“ su spadali medu najbolje klupske ekipe u Evropi. U niz velikih uspeha spadaju i nezaboravne pobede nad Realom iz Madrida, budimpeštanskim Honvedom, ekipom AC Milan, sjajne igre i uspesi u Južnoj Americi, Skandinaviji. Šteta što u njegovo vreme ranije nije bilo kupova UEFA.

Za reprezentaciju Beograda igrao je 16 puta (12 golova), a za nacionalni tim Jugoslavije odigrao je 63 utakmice i postigao rekordnih 38 golova. Prvi je reprezentativne koji je posle drugog svetskog rata slavio „zlatni jubilej“ – 50 utakmica za reprezentaciju (8.novembra 1953. protiv Izraela 1:0 u Skoplju).

Učestvovao je na olimpijskim fudbalskim turnirima 1948. u Londonu i 1952. u Finskoj, osvojivši oba puta srebrne medalje. Na prvom turniru na svakoj od četiri utakmice postizao je po jedan gol, a 1952. posebno je briljirao na obe utakmice protiv SSSR-a (5:5 i 3:1), na kojima je takođe po jedanput zatresao mrežu. Kao član našeg slavnog „olimpijskog tima“ bio je nedostižan u tandemu sa Rajkom Mitićem i druga dva člana „Čarobnog četvorougla“, halfovima Čajkovskim i Boškovim.

Učestvovao je i na dva svetska prvenstva, 1950. u Brazilu i 1954. u Švajcarskoj.Od dresa sa državnim grbom oprostio se 16. septembra 1956. u susretu protiv Mađarske (1:3) u Beogradu.

Kad je prestao sa igranjem i skinuo klupski dres Partizana 26. oktobra 1958. godine na utakmici protiv Crvene zvezde (2:3), posvetio se trenerskom pozivu. Počeo je sa juniorima „crno-belih“ i kad je 1959. položio trenerski ispit, vodio je varšavsku Legiju, polovinom 1960. postao je trener Partizana i tri sezone uzastopno (1960-1963) osvajao titulu državnog prvaka. U dva duža perioda radio je u Grčkoj, zatim kratko u Turskoj i Tunisu, a jedno vreme je bio „tehniko“ zemunske Galenike, zagrebačkog Dinama i skopskog Vardara.

11. Branko Zebec

Rođen 17.maja 1929. u Zagrebu, umro 26. septembra 1988. u Zagrebu.

Kada je kao 14-godišnjak zaigrao u omladinskoj ekipi zagrebačkog Građanskog, ondašnji trener Marton Bukovi procenio je da će dečak biti bolje levo krilo od Plešea ili Kokotovića, koji su tada igrali u prvom timu. Bio je za svoje godine visok, suvonjav i žilav. Iznad svega, neobično brz. Kad su mu 1948. godirie merili vreme u trčanju na 100 metara, kažu da je u kopačkama kao vihor projurio stazu za oko 11 sekundi! To je bilo na nivou ondašnjih najboljih jugoslavenskih sprintera!

Posle rata jedno vreme je igrao za NK Poštar (otac mu je bio službenik PTT), a kad se ovaj klub fuzionisao sa NK Lokomotivom, čiji je trener bio Bogdan Cuvaj, igrao je s uspehom levu polutku. U novoosnovanom NK Milicioner, koji je kasnije promenio ime u Borac (sadašnji NK Zagreb), sa Jurišićem je bio najbolji navalni igrač i golgeter.

Jedna utakmica bila je, sasvim izvesno, odlučujuća za njegovu fudbalsku karijeru. Kao drugoligaši, Borac i novosadska Sloga (današnja Vojvodina) vodili su odlučujuću bitku za prvo mesto. Borac je pobedio sa 3:1, a sva tri pogotka postigao je Branko Zebec, od čega dva izvanrednim udarcima glavom. Posle toga u kasnu jesen 1951. otišao je za Beograd, gde je doživeo najveću slavu u „crno-belom” dresu Partizana…

Kad se u Zagrebu pronela vest da će Zebec preći u Partizan, uzburkali su se duhovi: “Njima je dobar, nama ne valja” – tako bi se u tom trenutku mogla sažeti reakcija nogometnih radnika vodećih klubova.

Po Zebeca je otišao Brana Dimitrijević, nekadašnji bek SK “Jugoslavije”, inače advokat i član rukovodstva “crno-belih”. Rezervisane su karte za spavaća kola, čak i podignute, na imena Dimitrijević – Zebec. Ljudi iz armijskog KOS-a su Dimitrijeviću dali snažna i brza kola. On je sa Brankom umesto na kolodvor seo u auto i za manje od četiri sata bili su u Beogradu. Dok su ih pred vagonom čekali ljudi iz Državne Bezbednosti Zagreba, oni su već bili kod Slavonskog Broda. Tako je Branko Zebec, pod neobičnim okolnostima, došao u Beograd po svoju sudbinu. Baš tako. Ovde je načinio veliku karijeru, postao nezamenljivi reprezentativac (65), čak je igrao i za selekciju Evrope. U Beogradu se i oženio (Dušica) i dobio dve devojčice.

Srećnom koincidencijom, skoro u isto vreme, u Partizan je došao i Miloš Milulinović, prvi fudbaler Evropskog juniorskog prvenstva u Kanu. Jugoslavija je bila prvak, Miloš najbolji pojedinac i prvi golgeter. Tako je Partizan došao do “navale snova”: Boba Mihajlovic, Milutinovic, Valok, Bobek i Zebec! Kvintet velemajstora.

Zebec je bio fudbaler izuzetne građe, snažne muskulature, lepe visine, vihorske brzine, hrabar i izuzetno racionalan u igri. Nikad suvišan potez, driblingom se služio samo u nuždi, cenio je sekunde u igri, savršenstvo je tražio (i našao) u jednostavnosti. Sa Bobekom je činio idealnu levu stranu u ondašnjem načinu igre.

Branko je povremeno igrao i centarfora. I to veoma uspešno. Na utakmici Francuska – Jugosavija (1:1), selektor Tirnanić i trener Ćirić su odlučili da Zebec dobije ulogu povučenog centarfora u našem državnom timu, a njegov prevashodni zadatak je bio da čuva Rajmona Kopu, najboljeg fudbalera Francuske, koji je tada igrao za madridski Real. Kopa se pored Zebeca nije video.

To je bilo veliko veče “plavih” na Kolombu, nekadašnjem Olimpijskom stadionu. Dugo smo vodili sa 1:0, sve do 88. minuta kad je domaćin nezasluženo uspeo da stigne do iznenađenja. Bilo je to 1955. Te večeri autor ove knjige naslutio je da će Zebec jednog dana biti i sjajan trener. Kasnije se to i obistinilo.

Ali između toga dogodilo se nešto veoma značajno – Branko je sa velikim uspehom igrao centarhalfa.

To je bila Bobekova ideja. Uoči važne utakmice sa Hajdukom u Splitu, kapiten Stjepan Bobek je treneru Špicu savetovao da Zebeca postavi na mestu centarhalfa ako misli da “dobijemo utakmicu u Splitu”. Iskusni stručnjak je prihvatio ideju. Partizan je pobedio, Zebec je bio najbolji igrač na terenu!

S njim biti na ravnoj nozi nije bilo lako njegovim novim saigračima. Svoje osećanje superiornosti nije krio, naprotiv. Vidno je respektovao Bobeka, Čika i Bobu Mihajlovića. Sa Brunom Belinom bio je veoma prisan, znali su se iz Zagreba još kao deca, vršnjaci, koji su jurcali za loptom po poljanama kraj Save.

Zatim se dogodilo da je 1958. godine rukovodstvo Partizana odlučilo da se liši njegove saradnje. A to je bilo u danima kada je Zebec bio najbolji igrač u zemlji!

Nije se vratio u Zagreb, otišao je u Crvenu zvezdu i ubrzo dobio kapitensku traku.

Posle dve godine odlazi u SR Nemačku. U Braunšvajgu je završio karijeru, diplomirao u Kelnu kod Sepa Herbergera. I za divno čudo, dogodilo se ono što se inače ne dešava tako često – da veliki as postane i sjajan fudbalski pedagog.

Nemci su brzo shvatili da je Branko Zebec trener velikog formata i angažuje ga minhenski Bajern, klub u kome je pre njega sjajne rezultate imao Zlatko Čajkovski. Tako je Partizan ovom velikom bavarskom klubu darivao dva trenera koji su ostavili zlatne tragove u celokupnom nemačkom fudbalu.

Kad mu je bilo dosta stranstvovanja, cela porodica se vratila u Zagreb. Postaje trener Dinama, kasnije i Hajduka, stvara odličnu ekipu, potom prepoznatljivu igru u kojoj je bilo i naše imaginacije i nemačke racionalnosti. Bio je veoma autoritativna ličnost. Pred njim se nisu lagodno osećali ni najviši funkcioneri kluba, ako bi želeli nešto da mu sugerišu. Tu dramu na relaciji klub – trener, koja je inače u Maksimiru bila neizbežna prateća pojava, Branko je sasekao u korenu.

Bio je neprikosnoven autoritet!

12. Branko Kralj

Rođen 10. marta 1924. u Zagrebu.

Drži jedinstven, možda svetski rekord: kao golman reprezentacije Jugoslavije 39 puta je bio rezerva legendarnom Vladimiru Beari i samo je triput ulazio u igru i bio “pravi” reprezentativac! Uz fudbal, bio je i odličan golman u (velikom) rukometu i osam puta branio za reprezentaciju Jugoslavije.

Počeo je da igra fudbal 1938. u zagrebačkoj HŠK Concordia, a posle rata prvo je bio član NK Borac i kad se ovaj fuzionisao sa NK Zagreb, ostavio je rukomet i posvetio se fudbalu. Od 1952. do 1956. s velikim uspehom je 108 puta branio gol zagrebačkog Dinama i u njegovom dresu 1954. osvojio titulu državnog prvaka. Karijeru je završio dosta rano, krajem 1956, zbog teže povrede mišića na utakmici Dinamo-Velež.

Uz 26 utakmica za selekciju Zagreba i dva susreta za “B” tim (1954-1955), odigrao je i tri utakmice za reprezentaciju Jugoslavije.

Kad je prestao da igra, bio je u upravi Dinama i stručnoj komisiji kluba. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.

13. Miljan Zeković

Rođen 15. novembra 1925. u Nikšiću.

Počeo je 1944. godine u FK Sutjeska iz Nikšića, posle toga je dve sezone (1948-1950) branio boje FK Budućnost iz Titograda, a od 1. decembra 1951. do 9. jula 1960, kao odličan levi bek, odigrao je za beogradsku Crvenu zvezdu ukupno 428 utakmica (od toga 168 prvenstvenih) i postigao jedan gol. U dresu “crveno-belih” osvajao je četiri puta titulu prvaka Jugoslavije (1953, 1956, 1957. i 1959), a dvaput je trijumfovao u Kupu (1958. i 1959).

Jednu sezonu je igrao napadača u zeničkom Čeliku (1961-1962), a zatim je karijeru nastavio i završio u austrijskoj ekipi GAK iz Graca (1963-1965), u kojoj je zajedno sa Vukasom igrao u navali i postigao osam golova.

Uz šest utakmica za selekciju Beograda i jedan susret za “B” ekipu (1954), odigrao je i 13 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 21. septembra 1952. protiv Austrije (4:2) u Beogradu, a od dresa s državnim grbom oprostio se 11. novembra 1955. protiv Francuske (1:1) u Parizu.

Kao trener radio je jednu sezonu (1967) u Leskovcu, a zatim je šest godina boravio u Grčkoj.

14. Lav Mantula

Rođen 8. decembra 1928. u Sarajevu, umro 1. decembra 2008. u Cirihu, Švajcarska.

Ponikao u Sarajevu i tamo stekao afirmaciju. Sjajan tehničar, graditelj igre, bio je ljubimac trenera jer je uvek pronalazio najracionalnije rešenje.

Potpunu afirmaciju doživljava u zagrebačkom Dinamu (1952-55), odigrao 54 prvoligaških susreta i postigao 4 gola. Nastupao je i za Zagreb (1955-58), a potom je otišao u Švajcarsku, gde je igrao za vodeće klubove (Servette, Sion) i istakao se kao trener (Sion, Xamax, FC Zürich).

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je samo jednu utakmicu, 22. septembra 1954. protiv Velsa (3:1), jer je godinama bio u senci Z. Čajkovskog.

Nakon završetka karijere uspešan poslovni čovek.

15. Ljubiša Spajić

Rođen 7. marta 1926. godine u Beogradu, umro 28. marta 2004. u Beogradu.

Nosio je dres i bio kapiten beogradske Crvene zvezde u periodu kad je ova osvojila najviše trofeja u svojoj istoriji: osvajao je titulu državnog prvaka 1956, 1957, 1959. i 1960. godine, a kao kapiten tima primio je 1959. i trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Karijeru je počeo u Crvenoj zvezdi (1945-1947), nastavio je u podgoričkoj Budućnosti (1947-1949), zatim je nosio dres BSK-a (današnjeg OFK Beograda) do 1953, a onda je punu igračku zrelost i najbolju formu dostigao u dresu Crvene zvezde za koju je do kraja karijere, 1960, odigrao ukupno 387 utakmica (od toga 161 prvenstvenu) i postigao 20 golova. Igrao je često na mestu krilnog halfa, a najbolje igre pružio je kao centarhalf.

Uz osam utakmica za “B” selekciju (1951-1958), odigrao je i 15 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 7. septembra 1950. protiv Finske (2:3) u Helsinkiju, ušavši u igru u drugom poluvremenu, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 10. novembra 1957. protiv Grčke (4:1) u Beogradu.

Iako je dostigao vrlo visoke igračke kvalitete, veći deo karijere u reprezentaciji proveo je u senci Ivana Horvata kome je 21 put bio rezerva u državnom timu! Učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. godine u Melburnu, na kome je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju.

Od 1960. godine posvetio se trenerskom pozivu i radio punih 17 godina u inostranstvu, u Grčkoj, Turskoj i Izraelu. Najveće uspehe postigao je kao trener Bešiktaša iz Istanbula, sa kojim je dva puta osvajao prvenstvo i dva puta Kup Turske, kao i sa atinskim Olimpijakosom, sa kojim je osvojio Kup Grčke.

16. Sima Milovanov

Rođen 10. aprila 1923. u Bečeju, umro 16. novembra 2002.

Početak njegove fudbalske karijere za ono vreme je bio normalan – u malom klubu. Bilo je to negde 1938. godine u njegovom rodnom Bečeju (Građanskom). Prvo je nosio broj 6, zatim broj 3, onda je izmenjao nekoliko mesta u foru, da bi se sasvim slučajno našao u dresu centarhalfa. I kada ga je jednom obukao više ga nije skidao. Od njega boljeg nije bilo.

Kao takav došao je u Vojvodinu 1947. godine i prvi put zaigrao protiv sarajevskog Torpeda u borbi za ulazak u prvu ligu. Od tada visoka figura Milovanova predstavljala je za sve navale teško savladivu prepreku. I već 1948. godine trener Bane Sekulić postavio ga je na dužnost kapitena, na kojoj je bio do 1957 godine. Mada najmlađi po stažu u ekipi, preuzeo je žutu traku od Avramovića zbog standardne forme i vrlo odgovornog mesta u timu. Njegov desetogodišnji staž u ulozi kapitena jedan je od najdužih u Jugoslaviji. Za to vreme je on uvek bio najprimerniji i prvi, odlična veza između igrača i urpave, a na terenu besprekorni čuvar reda i discipline, koji je ako je to trebalo, umeo svog igrača da pošalje u svlačionicu. Njegova se reč poštovala kada se odlučivalo kako će biti sastavljen tim, a igrači su ga poštovali i cenili.

Snažan i odličan centarhalf, dugogodišnji kapiten novosadske Vojvodine koji je izmedu 1947. i 1958. odigrao ukupno 557 utakmica za novosadske “crveno-bele” (od toga 161 u prvenstvu i 21 gol), tako da se po broju utakmica nalazi na drugom mestu (iza R. Krstića – 624) klupske rang-liste svih vremena. Za sve vreme igranja za Vojvodinu izostao je sa svega pet prvoligaških utakmica!

Uz jednu utakmicu za “B” tim (1951), odigrao je i četiri utakmice za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 23. avgusta 1951. u prijateljskom susretu protiv Norveške (4:2) u Oslu, a poslednju utakmicu za državni tim odigrao je 16. maja 1954. protiv Engleske (1:0) u Beogradu. U vreme kad je igrao, na mestu centarhalfa dominirao je Ivan Horvat.

Kada je 25. marta 1959. godine Sima Milovanov istrčao na teren Vojvodine na novosadskom stadionu, za mnoge gledaoce to nije bio običan događaj. Za jednog od najboljih posleratnih fudbalera Vojvodine to je bila poslednja bitka na zelenom terenu. Bio je to oproštaj od jednog dela života i 557 utakmica u crvenom belom dresu. Ali, i tada, kao i za vreme poslednjih 12 godina, bio je pravi bedem u svom kaznenom prostoru, prepreka koja se skoro nije mogla savladati – stub koji i u najtežim trenucima predstavljao ohrabrenje i nadu za uspeh. Frenetičan aplauz bio je nagrada Milovanovu čije su zasluge, za mnoge uspehe Vojvodine zaista velike i neprocenjive.

17. Bruno Belin

Rođen 16. januara 1929 u Zagrebu, poginuo 20. oktobra 1962. i sahranjen u Beogradu.

Kao jedan od najboljih naših bekova u vreme kad je igrao, posebno se isticao visokom tehnikom, hitrinom i mirnoćom u igri. Počeo je da igra u zagrebačkom NK Metalac, a od 1950. postao je član beogradskog Partizana u kome je odigrao ukupno 463 utakmice i postigao 41 gol. U dresu ,,crno-belih” u sezoni 1960/61. osvojio je državno prvenstvo, a 1952, 1954. i 1957. Fudbalski kup Jugoslavije.

Uz tri susreta za “B” ekipu (1950-1955), odigrao je i 25 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 21. decembra 1952. protiv SR Nemacke (2:3) u Ludvigshafenu, a proslavljajući “srebrni jubilej”, poslednju utakmicu odigrao je 31. maja 1959. protiv Bugarske (2:0) u Beogradu.

Po završetku karijere ostao je u Partizanu i počeo da radi kao trener, ali je poginuo 20.oktobra 1962. u saobraćajnoj nesreći na 25. km auto-puta Beograd-Zagreb, zajedno sa klupskim drugovima Lazarevićem, vaterpolistom Škanatom i igračem beogradskog Radničkog Josipovićem.

U spomen na njega i Lazarevića, Partizan je pionirskoj fudbalskoj školi dao njihova imena.

18. Miloš Milutinović – “Plava čigra”

Rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, umro 28. januara 2003. u Beogradu.

Bio je igrač svetske klase, i da ga je zdravlje bolje poslužilo, bio bi, najverovatnije, najbolji napadač kojeg je jugoslovenski fudbal ikad imao. Osrednjeg rasta, vitak, izvanredan tehničar, elegantan u svakom pokretu, lako je vladao loptom i odlično šutirao i glavom i sa obe noge. Bio je ljubimac navijača.

Sa 15 godina igrao je u omladinskoj ekipi FK Bor, koji je u polufinalu Kupa Srbije 1949. igrao vrlo zapaženo. Bio je kapiten i najbolji igrač omladinske reprezentacije Jugoslavije koja je 1951, na turniru UEFA u Kanu, osvojila prvo mesto. Iste godine došao je u Partizan gde je, kao centarfor ili polutka, do 1958. odigrao 192 utakmice i postigao 183 gola! Igrao je u pobedničkoj ekipi Partizana koja je osvojila Kup 1957. godine.

Tokom 1959. se razboleo. Lekari su konstatovali tuberkulozu, u to vreme bolest od koje se još uvek umiralo. Bajern iz Minhena platio je operaciju, uz uslov da ponese njegov dres kad se oporavio. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce i za Rasing iz Pariza.

Vrativši se u OFK Beograd, s ovim klubom je kao tehnički direktor 1965/66. godine osvojio trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Reaktivirao se sa 36 i zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem zaigrao za OFK Beograd. Na njihovom “debiju” protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. došlo je blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2 a Miloš je, kao u najlepšoj bajci, dao prvi gol već na početku igre…

U timu OFK Beograda igrao je 42 utakmice i postigao 13 golova.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 33 utakmice (1953-1958) i postigao 16 golova. Kao junior FK Bor odigrao je i tri utakmice (1951) za omladinsku reprezentaciju. U nacionalnom dresu prvi put je zaigrao 21. maja 1953. protiv Velsa (5:2) u Beogradu kao centarfor, u navali sa Rajkovim, Mitićem (postigao tri gola), Vukasom i Zebecom.

Prvi gol za reprezentaciju Jugoslavije postigao je 8. novembra 1953. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo protiv Izraela (1:0) u Skoplju. Ovaj pogodak bio je značajan za učestvovanje naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, na kome je odigrao sve utakmice. U susretu protiv Francuske (1:0) u Lozani postigao je jedini pogodak.
Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i na njemu se 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu oprostio od dresa sa državnim grbom.

Sa položenim trenerskim ispitom, vodio je od 1970. leskovačku Dubočicu, Proleter iz Zrenjanina (uveo ga 1973. u Prvu ligu), zatim meksičku ekipu Atlas iz Gvadalahare i Bešiktaš iz Istanbula, a kad se vratio u zemlju, sa mostarskim Veležom je 1981. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije, a sa Partizanom 1983. državno prvenstvo.

Od 12.septembra 1984. do 16.novembra 1985. nalazio se na dužnosti selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

Poslednji put Miloš se pojavio u javnosti 2002. povodom utakmice Partizan–Bajern u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nemački klub uvrstio ga je među svoje najbolje igrače svih vremena. U istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala ostaće zapamćen kao redak fudbalski dragulj koga je bolest, kada je bio u naponu snage, sprečila da dostigne svetsku slavu, ali ne i da zauvek ostane u srcima svih onih koji su ga bar jednom gledali.

Umro je u Beogradu 28. januara 2003. u svojoj 70.godini.

19. Zlatko Papec

Rođen 17. januara 1934. u Zagrebu.

Jedan od najsvestranijih jugoslovenskih fudbalera. Kao omladinac u zagrebačkoj Lokomotivi igrao je levo krilo, kasnije levu polutku u najboljoj navali u istoriji ovog kluba (Odžak, Conc, Firm, Papec i Hmelina), a uvek se isticao i kao odličan strelac.

Kad je odslužio vojni rok u mornarici, pristupio je splitskom Hajduku za koji je od sezone 1956/57. do 1964. odigrao ukupno 366 utakmica i postigao 167 golova.

Jedno vreme je igrao u SR Nemačkoj, kad se vratio odigrao je nekoliko prvenstvenih utakmica za NK Rijeku kao centarhalf, a u sezoni 1971/72, kao 37-godišnjak, igrao je i za sinjskog Junaka kad je ovaj bio drugoligaš. Karijeru je završio kao igrač koji je igrao na svim mestima u navali i half liniji, pa i na mestu beka!

Uz šest za “B” ekipu (1956-1959), odigrao je i šest utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i postigao četiri gola. Debitovao je 14. maja 1953. na utakmici protiv Belgije (3:1) u Briselu, učestvovao je na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu (Australija), a poslednju utakmicii za reprezentaciju odigrao je 23. decembra 1956. protiv Indonezije (5:1) u Džakarti.

20. Dionizije Dvornić – “Bata”

Rođen 27. aprila 1926. u Popovcu (Baranja), umro 30. oktobra 1992. u mestu Vevey u Švajcarskoj.

Počeo je da igra u Metalcu (Osijek), nastavio u Dinamu (Pančevo), a 1949. postao je član zagrebačkog Dinama u kome je do 1955. godine odigrao 304 utakmice i postigao 161 gol. U dresu zagrebačkih “plavih” 1951. godine osvojio je Fudbalski kup Jugoslavije, a 1954. i titulu državnog prvaka. Igrao je vođu navale i levo krilo.

Uz dve utakmice i jedan gol za “B” ekipu (1951), odigrao je i šest utakmica i postigao jedan gol za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 18. oktobra 1953. u prijateljskom susretu protiv Francuske (3:1) u Zagrebu i postigao svoj jedini gol za reprezentaciju, a igrao je i 16. maja 1954. u Beogradu na onoj nezaboravnoj utakmici protiv Engleske (1:0).
Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj (igrao je protiv Brazila – 1:1). Od dresa sa državnim grbom oprostio se 26. septembra 1954. protiv Sarske oblasti (5:1) u Sarbrikenu.

Kad je napustio Dinamo, igrao je od 1955. godine za NK Zagreb, a karijeru je završio u Švajcarskoj, kao član prvoligaša Lausanne-Sports.

21. Todor Veselinović

Rođen 22. oktobra 1930. u Novom Sadu.

Jedan od najboljih jugoslovenskih strelaca svih vremena, četiri puta najbolji ligaški golgeter, klupski rekorder FK Vojvodine, za reprezentaciju Jugoslavije postigao 28 pogodaka!

Ponikao u podmlatku novosadske Sloge (ranije ime za FK Vojvodinu) kao jedan od najboljih učenika trenera Baneta Sekulića, brzo je izrastao u odličnog napadača i izvanrednog strelca. Za boje novosadskih „crveno-belih” odigrao je ukupno 196 prvenstvenih utakmica i postigao 126 golova, što predstavlja klupski rekord FK Vojvodina. Igrao je s velikim uspehom krilo, polutku i vođu navale.

Tokom odsluženja vojnog roka 1952. igrao za beogradski Partizan i na 53 utakmice postigao 50 golova! Kad se vratio u Novi Sad i nastavio da igra za Vojvodinu, četiri puta (od čega triput uzastopno) je bio naš najbolji ligaški strelac: u sezoni 1955/56. (zajedno sa Mujićem i Ognjanovim) postigao je 21 gol; 1956/57. – 28 golova; 1957/58. – 19 golova i 1960/61. zajedno sa Prljinčevićem) – 16 golova.

Kad se 1961. rastao od Vojvodine, igrao je kao profesionalac u Italiji, Austriji i Belgiji. Prvo je nosio dres ekipe US Sampdoria iz Djenove, za koju je igrao dve i po godine (1961-1963), zatim bečke FC Vienna, a iz Austrije je otišao za Belgiju gde je jednu sezonu (1964-1965) igrao za briselski Union St. Gilloise. Onda se opet vratio u Austriju gde je u ekipi FC Austria (Celovec) bio igrač i trener ove ekipe sve do 1969, kad je završio karijeru.

Uz šest utakmica za ,,B” selekciju (1954-1959) i čak 14 za mladu reprezentaciju, za koju je postigao rekordnih 20 golova, u 37 susreta nosio je dres naše najbolje selekcije i postigao 28 golova. Debitovao je 14. maja 1953. u prijateljskom susretu sa Belgijom (3:1) u Briselu, a poslednju utakmicu za reprezentaciju odigrao je 4. juna 1961. protiv Poljske u Beogradu.
Na olimpijskom turniru 1956. u Melburnu odigrao je sve tri utakmice za našu ekipu i postigao četiri gola. Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i u susretu protiv Francuske (3:2) postigao dva gola, prvi i pobedonosni.

U dresu reprezentacije odigrao je nekoliko utakmica koje su ostale zapamćene po njegovim izvanrednim igrama. Na utakmici protiv Velsa (3:1), koja je igrana 22. septembra 1954. u Kardifu, ušao je u igru tek u drugom poluvremenu (zamenio Dvornića) i – postigao sva tri gola za Jugoslaviju! U susretu protiv Austrije (4:3) u jesen 1958. u Beču takode je postigao tri pogotka, a iste godine briljirao je i protiv Engleske (5:0) u Beogradu.

Po prestanku s aktivnim igranjem, posvetio se trenerskom pozivu. Počeo je kao i tehnički referent Vojvodine i trener Proletera iz Zrenjanina, a nastavio u Kolumbiji gde je vodio ekipu Santa Fe i nacionalni tim Kolumbije na olimpijskom turniru 1972.

Posle neuspeha reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji, 25. septembra 1982. imenovan je za saveznog kapitena, ali se zbog fijaska reprezentacije na Prvenstvu Evrope povukao 12. jula 1984. i preuzeo treniranje turskog prvoligaša Fenerbahče iz Istanbula, a radio je i u Italiji i Grčkoj.

22. Aleksandar Petaković

Rođen 6. februara 1930. u Beogradu.

Jedan od najboljih igrača beogradskog Radničkog u njegovoj istoriji. Srednjeg rasta, ali vrlo čvrst, prodoran i sa snažnim udarcem, igrao je svih sedam sezona kad je Radnički bio prvoligaš (1954-1961) i na 145 prvoligaških utakmica postigao 69 golova. S Radničkim je 1956/57. stigao do finala Kupa, ali je posle vođstva protiv Partizana od 3:0 u prvom poluvremenu, izgubio utakmicu sa 3:5!

Pošto je dres Radničkog nosio skoro 15 godina (1947-1961), igrao je i u inostranstvu: za francusku ekipu OSC Lille (1961-1963), zatim u Belgiji za RFC Liegois (1963-1964), a karijeru je završio u Holandiji u dresu Fortune iz Sitarda (1964-1965).

Uz 10 utakmica i tri gola za selekciju Beograda, odigrao je pet utakmica (postigao dva gola) za “B” tim (1956-1959), dok je za najbolju selekciju Jugoslavije odigrao 19 utakmica i postigao osam pogodaka. Debitovao je 22. septembra 1954. u susretu protiv Velsa (3:1) u Kardifu, a prvi gol za nacionalni tim postigao je 16. septembra 1956. protiv Mađarske (1:3) u Beogradu. Na utakmici protiv Engleske (5:0) u Beogradu 11. maja 1958. postigao je tri gola.

Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, a od dresa s državnim grbom oprostio se 31. maja 1959. na utakmici protiv Bugarske (2:0) u Beogradu.

Kad je prestao s igranjem, posvetio se trenerskom pozivu i osam godina vodio ekipu Sloge iz Kraljeva. Radio je i u Kumanovu, Pirotu i Prilepu, a tri godine je bio trener turske ekipe VEFA iz Istanbula.

Podaci o igračima preuzeti sa sajta www.reprezentacija.rs

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu