Da li je današnji svet izraz Duha palanke?

Pisao je protiv barbarogenija onda kad su tradicionalne i konzervativne književne struje forsirale upravo taj projekat naše navodno čedne, nepotrošene civilizacije – mlade rase – koja će spasiti umorni zapadni svet. Spasiti svet varvarstvom! Izazov je za mene pitanje šta bi autor „Filosofije palanke“ rekao za Trampa i trampizam? Da je Tramp barbarogenije? A trampizam izraz duha palanke?

Radomir Konstantinović nije voleo biografe. Najopštije rečeno, nalazio je da ostaju na površini stvari.

Ova estetička skepsa ipak me nije odvratila od namere da napišem njegovu biografiju,„Konstantinović. Hronika“, koje evo i pred vama. Reći ću vam i zašto. Imao sam pred sobom slučaj Maksa Broda i Franca Kafke. Kafka je bio sklon tome da uništava svoje rukopise, ali ih je Maks Brod – Kafkin intimus – sklanjao u stranu, i tako ih protivno piščevoj nameri sačuvao za svetsku kulturu. I ono što je za nas ovde najvažnije, uradio je izvanrednu biografiju autora„Procesa“.

Moja odluka da napišem Konstantinovićevu biografiju uprkos njegovog zlovolji grosso modo ima analogiju u spomenutom slučaju. Reč je o jednoj višoj odanosti koja služi istini i javnom dobru pre nego ograničenoj individualnoj volji. Ove dve reči, Higherloyalty, već nedeljama imaju snažan eho u Sjedinjenim Državama, jednim doduše sasvim drugim povodom (mislim na knjigu Džejmsa Komija Higher Loyalty). Ali, reč je o sličnom stavu, ako već ne i o sličnom idealizmu, i nisam sasvim siguran šta bi na sve to rekao junak moje knjige. Za sebe znam da sam tu negde, u tom patosu više odanosti, tražio oslonce za svoj rad. Na sreću, nalazio sam ih i u pukotinama naizgled granitno tvrde anti-biografske Konstantinovićeve pozicije. Govorio je, naime, protiv biografija, a komentarišući svoju prepisku sa Beketom, u knjizi„Beket prijatelj“, ispisao je stranice i stranice autobiografskog teksta. Sladostrasno je ispisivao i kratke biografije pesnika u svojoj osmotomnoj grandioznoj studiji „Biće i jezik“, o njih preko stotinu. Uzgred da kažem: bio je majstor u tome; posebno da dočara dramske trenutke iz njihovih života. Ja nisam tražio tu, recite, dramu u njegovom životu i delu, niti bilo koju vrstu ekstravagancije, nisam zapravo tražio ništa sa predumišljajem. Imao sam naravno cilj, ali nisam imao tezu. Tražio sam činjenice, maksimum maksimuma, i priču koja može da ih razgovetno i zanimljivo poveže. Zato sam knjigu i nazvao „Hronika“. Ta oznaka me je oslobodila svega ostalog osim starog dobrog pozitivizma, datog u jednom modernijem pakovanju story-tellinga. Bio sam iznenađen kad je jedan recenzent moje knjige rekao da je ona možda, više od svega, roman. Uključio je u obrazloženje postmodernizam, jer da se i dokumentarna proza – što bi trebala biti moja knjiga – u ključu postmodernizma može čitati kao fikcionalna proza. Uveren sam, međutim, da ne može. Ako sam od nečeg bežao, dok sam radio„Konstantinović. Hronika“ bežao sam od romansirane biografije. Pre neku godinu imali smo prilike čitati tako nešto o Martinu Hajdegeru i Hani Arent („Martin i Hana“). Moj rad nema dodirne tačke sa takvim prosedeima. Ali, dok sam pisao „Hroniku“ imao sam u vidu, na primer, kapitalnu biografiju „Selindžer“ (Dejvid Šilds, Šejn Salerno), ili čak blokbaster ovdašnjeg, stenfordskog vašeg profesora Nila Fergusona,„Kisindžer. Idealist“. To su bili neki od mojih putokaza.

A sad ipak na predmet razgovora: ko je bio Radomir Konstantinović kao ličnost, šta je bio kao pisac, šta kao filozof i mislilac? Rođen je u doba Velike depresije čija se strašna senka nadvijala i nad malom evropskom državom koja se tad zvala Kraljevina Jugoslavija. U školu je pošao kad je u Beloj kući predsednik bio Frenklin Delano Ruzvelt, kad je u Berlinu kancelari vođa Trećeg Rajha Adolf Hitler, a u Moskvi šef Sovjetskog Saveza komunistički tiranin Josif Staljin. Stradanja miliona ljudi i Drugi svetski rat obeležiće Konstantinovićevu mladost; ništa manje i njegovo potonje stvaralaštvo.

Njegova prva tri romana svojevrsna su ratna trilogija. Ratne slike nikad nisu bledele iz njegovog sećanja, mučile su i pritiskale njegovu savest. Nalazio sam u njegovim dnevničkim beleškama – pisanim mnogo godina posle rata – zapise o tome da je sa balkona kuće krišom gledao kako odvode u logore njegove razredne drugove Jevreje. Džeki Rubenović, „debeli Džeki“, držao je pod ruku svoju baku i nosio stoličicu, da joj podmetne da sedne kad se umori. Na izvestan način temu holokausta dodirnuo je u svom romanu-eseju „Ahasver ili traktat o pivskoj flaši“. Rat će obeležiti i njegovu starost: devedesetih godina prošlog veka najpre rat u vreme raspada Jugoslavije, i potom Natovo bombardovanje Srbije. Nije voleo pojam angažovani intelektualac, ali kad je Miloševićev srpski radikalizam isprednjačio u rušenju Jugoslavije, napustio je sjajnu izolaciju književnika, i stupio u otvorenu društvenu arenu.

Predvodio je, 1992, pacifistički„Beogradski krug“, grupu intelektualaca, poznatiju po antiratnim tribinama „Druga Srbija“. Čuvali su čast nacije. U tom krugu bilo je, svako na svoj način, i ovo troje nas, prisutnih. „Ako vas neko pita šta je Druga Srbija, recite da je to ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“, rekao je Konstantinović u jednom intervjuu. Dao je tako večitu definiciju tog pokreta. Veruje se da je ime „Druge Srbije“ došlo iz paralele sa „Andere Deutschland“, koja je, kako znate, postojala kao tračak svetlosti u nacističkoj Nemačkoj. Konstantinović se, naime, nije ustezao da govori o srpskom nacizmu koga je tad, devedesetih, u balkanskom ratu, uhvatio na delu. Označavao ga je i rečju čudovište. Posebnu empatiju ispoljavao je nad strašnom sudbinom Sarajeva. Konstantinović je o srpskom nacizmu pisao dve decenije pre tog ratnog krvoprolića iz devedesetih, u znamenitoj svojoj„Filosofiji palanke“. Jedan pisac primetio je da su mu tad junaci njegove knjige došli pod prozor: dijabolični junaci srpske patrijarhalne civilizacije, koji – danas je to jasno – nisu samo srpski. Ksenofobija, zatvorenost, izolacionizam, strah od Sveta – to su Konstantinovićeve teme iz„Filosofije palanke“, i to su teme današnjih zatvorenih društava. Ili, društava koja se zatvaraju. „Istorija nas je zaboravila kao u nekakvoj svojoj rasejanosti“. Ova divna rečenica iz ove knjige koja je uznemirujuće vitalna – a napisana je pre pedeset godina – ova rečenica, dakle, o istoriji koja nas polako zaboravlja, stoji kao opomena, za sve, i svuda.

Konstantinovićeva „Filosofija palanke“ najavila je evo dolazak i trijumf tog duha zatvorenosti, duha palanke, čak i ovde, u ovu zemlju, koju on, inače, nikada nije posetio. Anticipirala je i jednu vašu realnost koju je malo ko mogao predvideti. Krizu kolektivne svesti i vreme samoobmana. Na ovom našem kolokvijumu to će, koliko znam, biti predmet šire analize profesora Jakovljevića. Da završim o ratu kao o Konstantinovićevoj literarnoj i ljudskoj opsesiji.

U sporadičnom dnevniku koji je vodio tokom Natovog bombardovanja Srbije, 1999, napisao je nešto što je iznenadilo neke čitaoce moje „Hronike“. Napisao je, naime, da je bombardovanje „zločin bez obzira na predistoriju zločina“. Nije se, dakle, priključio onima koji su mislili da je i bombardovanje način da se skloni Milošević. Bilo je među takvima koji su odobravali bombardovanje i njegovih prijatelja. Da se Milošević skloni, to je bezuslovno želeo, ali bombe je odbijao, čak i da služe jednoj takvoj ultimativnoj svrsi. „I moj otac ovako bi razmišljao“, zabeležio je na jednom mestu. Tu se onaj antinacionalist Konstantinović, pisac„Filosofije palanke“ i vođa „Druge Srbije“, pokazao sa jednom dodatnom dimenzijom svoje ličnosti: sa svojstvom građanskog patriote, koje (svojstvo) onim prethodnima ništa ne oduzima.

Konstantinović je rođen u Subotici, u gradu na severu države, na granici sa Mađarskom, u jednom gradu koji je tipičniji za Srednju Evropu nego za Srbiju. Porodica se nije dugo zadržala u njemu, a grad nikad nije postao njegov poetički univerzum: nema subotičkih tema u njegovoj literaturi. Ali, ima nešto što Konstantinovića za rodni grad vezuje dublje od svega drugog: činjenica, naime, da je Subotica tačka na kojojse ukrštaju nacije, jezici, vere, kulture.

To šarenilo, ta raznovrsnost, to je bilo ono što je njega privlačilo, ito ne kao prostor rođenja nego kao prostor mišljenja zasnovanog na doktrini različitosti kao na doktrini slobode. Doktrina različitosti kao doktrina slobode, to bi valjalo da zapamtimo. Na promociji jedne svoje knjige u Subotici, kad je već bio u zrelom dobu, on je to upravo i podvukao pozivajućise na Montenja kao na svog učitelja života:

„Kao da me je na to Montenj nagovarao, Montenj, čovek raznovrsnosti, čovek odbijanja istog, jedinstvenog“. I ovo bi valjalo da zapamtimo. Jer, sve je to i sam Konstantinović: čovek različitosti, raznovrsnosti, odbijanja istog, odbijanja jedinstvenog. Čovek u svetu nemoguće konačnosti – nemoguća konačnost je takođe jedan njegov amblem. Čak ni slobodu on ne usvaja kao dogmu: radije uvek govori o oslobađanju nego o slobodi. Otac – figura oca – jedna je od stvari koja dominira životom i delom mog junaka. Rat i otac. Prisutnost oca po pravilu se iskazuje kao jedna trajna napetost: otac, koji je prava studirao i doktorirao u Francuskoj, i bio šef katedre prava na beogradskom Univerzitetu, očekivao je da sin krene njegovim stopama. Sin je pak hteo drugo: da bude pisac. Otada pa dalje, nije se uspostavljao samo jedan pritajeni konflikt oca i sina nego i konflikt jednog višeg reda: između prava i umetnosti, između poretka islobode, između pristajanja isubverzivnosti. „Hteo je matematiku u našim strastima“, tako je otprilike Konstantinović mlađi gledao Konstantinovića starijeg, itako je to napisao na jednom mestu.

„Nikad nije pročitao nijednu moju knjigu“, naveo je takođe u dnevniku, premda to mislim nije bilo sasvim tačno. Kao biograf, moram reći da sam nailazio na njihova pisma koja govore tonom lišenim animoziteta, i bacaju blago svetlo na njihov odnos: među sobom, oni su često brižna, topla bića. Ali, Konstantinovića sina mučio je problem autoriteta, kao takvog, i on o njemu nije govorio samo u vezi sa ocem, niti u vezi sa Ocem kao simboličkom figurom. On je protiv autoriteta ustajao kao đak u školi – protiv učiteljice – zatim i kao pesnik, na počecima književne karijere, kad ga je ućutkao niko drugi nego Titov ideološki bič – Milovan Đilas, kasnije isam Titova žrtva i slavni disident. Zamislite dvadesetogodišnjaka Konstantinovića iza ondašnje gvozdene zavese o čijim se pesmama izjašnjava Titov dofen ocenjujući ih modernističkim smećem!

Konstantinović je napustio poeziju. Nešto drugo, međutim, nikad nije napustio: nije napustio taj svoj duh subverzije. Bolje rečeno: taj ga duh nikad nije napustio. Bile su to pedesete godine prošlog veka, Tito je bio okrenuo leđa Staljinu ali ne sasvim i staljinizmu koji je diktirao umetnički ukus, sa socijalističkim realizmom kao vladajućim umetničkim pravcem. Konstantinović je svesrdno podržavao raskid Beograda sa Moskvom, govoreći mnogo kasnije da se nismo oslobodili 1945, kad su oterani nemački okupatori, nego 1948. kad su oterani Rusi. Sa Rusima je išlo ipak teže, bila je to žilava ideologija ždanovizma koja je kod nas živela i bez njih. Evo jedne amblematične priče.

Konstantinović je 1952. za omladinski časopis napisao novogodišnji uvodnik, i časopis je zabranjen. Ne samo taj broj, nego je zabranjeno izlaženje časopisa za sva vremena. Uvodnik je nosio naslov „Naše nužnosti“. On ima značaj ne samo za Konstantinovićevu književnu biografiju, nego je međaš u istoriji moderne srpske književnosti. Svoju inspiraciju nalazio je u sličnim naporima koji su nastojali da oslobode umetnički prostor za stvaralaštvo koje neće biti dirigovano od strane komunističke partije. Tekst je – kao manifest – stao na čelo tog procesa. Njegov pisac, Konstantinović, bio je književni početnik, baš onaj apsolutni početnik Dejvida Bouvija, koji je sa svoje dvadeset i četiri godine iza sebe imao nekoliko eseja, jednu zbirku pesama i izvesnu sumu novinskih recenzija. Ali, Konstantinovićeve ideje bile su veće od njegove biografije.

Konstantinović će kasnije napisati znamenitije eseje istudije – o enformelu, recimo, ili o nemogućnosti smrti poezije – ali će „Naše nužnosti“ stajati ne samo kao divna uspomena jedne hrabre mladosti nego i kao jedan suštinski važan, dalekosežan estetički program.„Šta imaš sem papira, svojih cipela i svoje olovke“, pita Konstantinović u „Našim nužnostima“svog književnog sabrata, i odmah mu odgovara: „Nemaš ti doma, ni krova, ni druga, ni ženu – ništa nemaš. Ti si umetnik“. Nemaš ni partiju – to nije rekao, ali je to bilo glavno što je zapravo rekao.

Oto Bihalji Merin – jedan Berlinac u Beogradu, prijatelj Tomasa Mana – napisao je jednom o Konstantinoviću – da je nosio usud pisca malog jezika. Da je pisao na jezicima na kojima su pisali Džojs, ili recimo Beket, njegova bi dela – bio je siguran – imala istu recepciju u svetu. To su, naravno, procene, i mi im možemo ali i ne moramo pokloniti pažnju. Možda je problem sa jezikom osetio i Beket kad je Konstantinoviću nudio svoj novac da dođe u Pariz, da uči francuski, i da – uostalom, kao i on – piše na francuskom. Konstantinović je odlučio: ne.

Čarls Simić – vama sigurno dobro poznati Čarls Simić, koji je u mladosti obožavao Konstantinovića – prešao je sa svoga srpskog na engleski: sad ovde kod vas ima slavu vodećeg pesnika. Konstantinović je rekao „ne“ bez obzira na to što je Beket za njega bio Tolstoj našeg doba, a Beketov komad „Kraj partije“ magna karta njegovog književnog mišljenja, bez obzira na to, najzad,što su bili prijatelji. Greška? Ko to sad može znati. Konstantinovićeva saga sa Beketom počela je 1957, i trajala petnaestak godina.

Profesorica Arsić govoriće o tome više. Ja ću dodati da su se zajedno našli, Konstantinović i Beket, u svetskoj antologiji radio drame koju su 1963. izdali Nemci u Frankfurtu, i da je to vrh na koji se u svetu ispeo moj junak. Haj demo još ovo: Beket je protežirao Konstantinovića kod svog londonskog prijatelja i izdavača Džona Kaldera, živopisnog leftiste, koji je na engleskom štampao Konstantinovićev„Izlazak“(u kojem Juda nije izdao Hrista). Baš u godini kad je Kalder u puritanskom Londonu izveo britansku premijeru „Rakove obratnice“ Henrija Milera. U jednoj debati o mojoj knjizi, profesorVladimir Zorić sa britanskogUniverziteta Notingem, izneo je gledište da je„sećanje na Konstantinovića najvitalniji i najznačajniji komemorativni lokus (lieu de memoire) u srpskoj kulturi“. Ja govorim, tu i tamo, da Konstantinović postaje jedna vrsta mita. Kao što je to ovde, ne znam da li grešim, Ajn Rend. Kako god, on nije popularan ali je uticajan, njegova pojava prema svakom merilu velika je. On je u književnosti bio avangarda onda kad je recimo nobelovac Ivo Andrić dominirao svojim realističkim romanima. Pisao je protiv barbarogenija onda kad su tradicionalne i konzervativne književne struje forsirale upravo taj projekat naše navodno čedne, nepotrošene civilizacije – mlade rase – koja će spasiti umorni zapadni svet. Spasiti svet varvarstvom! Izazov je za mene pitanje šta bi autor „Filosofije palanke“ rekao za Trampa i trampizam? Da je Tramp barbarogenije? A trampizam izraz duha palanke? Neki su Konstantinovića, nastavljam, videli kao strano telo u srpskoj kulturi; kao otpadnika, apatrida, i čak izdajnika nacije jer je uvek imao smelosti gledati i u njeno prljavo lice. I zato je velika kontroverza. Ali, ne brinite: na drugoj strani su mnogi, ne manje njih, koji veruju da je njegova stvaralačka veličina nesporna, filozofska misao živa, moralna snaga neuporediva. Među takvima živi uverenje da je on kao filozofski mislilac otkrio tajnu šifru srpske sudbine. Završiću s ovim: neki drže da je guru, da je čak svetac. Nisam među njima. Između ostalog, nisam među njima jer pamtim da je u jednom pamfletu Konstantinović rekao: „Najviše se plašim toga da jednog dana ne postanem svetac“.

Piše: Radivoj Cvetićanin

Izvor: Fenomeni 

Tekstovi o Radomiru Konstatinoviću na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Filozofija, Filozofija palanke, Književnost, Radomir Konstantinović