Danijel Libeskind – arhitektura je jezik

„Moji roditelji su u poljskom gradu Lođu jedini od brojne porodice preživeli holokaust i ja sam tamo rođen 1946.

Kada sam imao devet godina otišli smo u Izrael da bismo se, kada sam napunio 14 godina, preselili u Njujork gde sam kasnije dobio i američko državljanstvo…..

Moje mladalačko obrazovanje bilo je usmereno na muziku i ja sam se, posle studija, profesionalno bavio muzikom. Relativno kasno u meni se pojavilo interesovanje za arhitekturu.

Posle završenih studija arhitekture praktično je moj prvi rad bilo konkursno rešenje za Jevrejski muzej u Berlinu na kome sam 1989. osvojio prvu nagradu u međunarodnoj konkurenciji od 165 učesnika.  – Danijel Libeskind

…..I, naravno, to je bila prekretnica u mom životu”. Rekao sam maestru Libeskindu da sam kod poznatog istoričara i teoretičara Čarlsa Dženksa pročitao da, po njemu, Muzej u Berlinu, „Gugenhajm” u Bilbau Frenka Gerija i „Aronov centar” u Sinsinatiju Pitera Ajzenmana, predstavljaju ključna dela novih paradigmatičnih tendencija koje su jakim volumetrijskim razlaganjem objekata načinili preokret u arhitekturi i sasvim je približile skulpturi.

Bez komentara na ove reči, ali uz osmeh očitog zadovoljstva, autor ekstremno originalnog berlinskog muzejskog zdanja, praćenog istinskom kultnom aurom, Danijel Libeskind prisetio se velikih problema i teškoća kroz koje je morao da prođe do konačne realizacije svog prvog objekta.

„Rad na arhitektonskom delu nije sprint nego maraton sa iscrpljujućim naporima. No, posvećenost i želja za stvaranjem na kraju donose i velika zadovoljstva.

Arhitektura je kompleksna i u osnovi optimistička umetnost. U literaturi, u pozorištu i na filmu možete imati pesimistička dela, ali u arhitekturi je već samo građenje optimistički čin. Tako ja vidim i Memorijalni muzej u Berlinu.

Građevinski okvir, materijali i eksponati čine samo deo jednog duhovnog miljea koji sobom nosi podsećanje na tragičnu prošlost, odaje dužnu poštu žrtvama, ali pruža i nadu u dane svetlijeg humanizma. Uopšte uzev, bez duhovne nadgradnje arhitektonsko delo ostaje na nivou možda lepog, ali samo praznog zidnog okvira.

Duhovni fluid koji nosi neka građevina, a koji se izuzetno teško postiže, razlog je što za arhitektonsku umetnost ni danas nema valjane definicije.”

Svoje reči o Muzeju u Berlinu arhitekta Danijel Libeskind dopunio je, zatim, zanimljivošću vezanom za njegovo otvaranje.

„Jedanaestog septembra 2001. godine, kada smo posle otvaranja otišli u stan, zaprepastilo nas je televizijsko prikazivanje rušenja tornjeva u Njujorku.

Eto, tada nisam mogao ni da pretpostavim da će posle nešto više od jedne godine moje idejno rešenje za memorijalni i poslovni kompleks na mestu srušenih kula dobiti prvu nagradu u najjačoj mogućoj međunarodnoj konkurenciji.” 

Usledilo je sažeto objašnjenje o nagrađenom rešenju.

„I ovde sam pošao od stava da memorijalni kompleks mora da ima i optimističku životnu nadgradnju. U svom prostornom konceptu zadržao sam u formi ‘foot-printa’, do dubine od 20 metara, sećanje na srušene kule, ugradivši tu i podzemni muzejski prostor.

Oko ovih udubljenih temeljnih otisaka postavio sam pet novih kula čija se spiralna linija završava visinskom poentom izraženom ‘Kulom slobode’ (Liberty tower) na koti 1776 stopa što simbolično označava godinu nezavisnosti SAD.”

Memoria e Luce

Arhitekta i univerzitetski profesor Libeskind, koji za sobom ima već više antologijskih dela (Pored Muzeja u Berlinu, Imperijalnog ratnog muzeja u Mančesteru….

Muzeja umetnosti u Denveru,

Ontario rojal muzeja u Torontu, Hjundai centra u Seulu,

Memorijala 9.11. u Padovi, Pozorišta u Sarbrikenu itd.) i danas radi projekte različitih namena za mnoga mesta širom sveta.

„Pre svega, ja nisam trgovac i prihvatam samo one projektantske zahteve koji kod mene pokrenu stvaralački izazov. Sledi zatim svestrano upoznavanje sa svim elementima, od istorijskih do terenskih, koji prate mesto budućeg objekta, jer se držim stava da svaka aktivirana gradilišna pozicija zaslužuje poseban likovni izraz i da svaki grad želi izuzetan i prepoznatljiv arhitektonski znak.

Posle sagledanih svih karakteristika lokacije i prihvaćenog zahteva, slobodnom rukom iscrtavam početne skice, a zatim ih predajem na razradu timovima uz stalno praćenje njihovog rada.

Naš glavni studio se nalazi u Njujorku, a imamo biroe i u više svetskih gradova – Milanu, Cirihu, Berlinu – tako da često putujem. Inače, putovanja mi zasad prijaju, jer tako srećem mnoge zanimljive ljude i širim svoje poznavanje raznih krajeva.”

Projekat novog velikog kompleksa ‘The city centre’ u Las Vegasu, vredan devet milijardi dolara, okupio je, pored Libeskinda, najveća svetska imena – Fostera, Jana, Pelija, Petersona, Vinjolu.

„Las Vegas je već umnogome iscrpeo arsenal imitacija svetskih arhitektonskih ili ambijentalnih znamenitosti, pa se otuda, opravdano, sa već nekoliko novih hotela i nizom apartmanskih kula okrenuo savremenom arhitektonskom izrazu. U tom novom pristupu u razvoju ovog neobičnog grada vidim njegovu neophodnu revitalizaciju.”

New York Tower

Reflections at Keppel Bay

Museum Residences

Fiera Milano

„Nije mi lako da se ovako u trenutku opredelim, ali pomišljam najpre na Korbizjeov hram Ronšan kao na najznačajnije delo 20. veka. Što se savremene arhitekture tiče, mislim da ona doživljava renesansu i da atraktivnim delima privlači opštu pažnju.

Istovremeno, na nivou standardne arhitekture javnih objekata primetno je njeno demokratsko otvaranje, jer, dok je u ranijim epohama arhitektura bila van uticajnog domašaja običnih građana, sada je sve češće njihovo učešće u kreiranju gradskih arhitektonskih struktura.”

DaNS

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Libeskind