Film „Davitelj protiv davitelja“, režisera i koscenariste Slobodana Šijana i scenariste Nebojše Pajkića (1984), spada u ona umetnička ostvarenja srpske kinematografije koja imaju kultni status. To vidimo po višegeneracijskoj zainteresovanosti za film, replikama koje su ušle u javni govor, čestim TV reprizama i analizama koje ovaj film, očito, i dalje nadahnjuje.

Film sam prvi put gledao davne 1985. godine u jednom malom provincijskom bioskopu na zimskom školskom raspustu. Moja sadašnja sećanja na utiske tada 14-ogodišnjeg dečaka su „čudna tišina“ u sali, beogradska noć iz koje „radnja ne izlazi“, znoj koji orošava čelo „davitelja“, zarazna muzika Idola i blagi šok od pojedinih scena. Kada imate toliko godina onda ste prirodno zbunjeni na mešavinu dva momenta: osećanja užasa koga nudi svaki uspeli horor film i smeha koji se povremeno pomalja.

Znam da smo se posle u školi, često, zadirkivali jednom od najpoznatijih replika iz ovog filma: „Vrati Perici uvo“! Naravno, kao klinci, kontekst i metafore filma, prirodno, nismo mogli razumeti. Film sam, posle toga, gledao više puta, u različitim fazama lične medijske pismenosti, i nekako uvek pronalazio nove utiske njegovih poruka.

Kao neposredni povod da napišem ovaj blog tekst jeste poziv novinara BBC-ija na srpskom da analiziram motive „zločinačkog uma“ glavnog junaka Pere Mitića, kao omaž 40-oj godišnici od snimanja „Davitelja“. Tako sam ponovo, ali sada na nov način, ušao u atmosferu i razumevanje „Davitelja“ iz mog naučnog ugla, jedne socijalno-političke forenzike.

Razgovarajući sa starijim članovima moje porodice i prijateljima, nekako svi ukazuju da je film, pre 40 godina, bio šokantan za javnost. Verujem da su autori filma to upravo i želeli. On je možda bio jedan od onih filmova „ketmana“, kako je to Česlav Miloš nazivao umetnike koji su stvarali u totalitarnim komunističkim sistemima. To je umetnički izraz koji se, na „prvo gledanje“ zaodeva humorom na račun pojedinca, a kritika sistema ostaje u metaforama. Autor filma je u nekim intervjuima govorio da su mu „mnoga vrata“ nakon ovog filma, ipak, bila zatvorena.

Mislim da uticajnost i gledljivost ovog filma duguje i sjajnim glumcima. Pre svega, glumački fascinantnom Tašku Načiču u ulozi Pere Mitića i Raheli Ferari u ulozi Perine majke. Neki moji prijatelji glumci mi kažu da je, tada, samo Načič mogao da odigra ovu ulogu na takav način, zbog svog stila glume i fizičkog izgleda.

Ambijent i glumačku lucidnost filma, možda, i najbolje odslikava scena kada Peru Mitića, odraslog čoveka i „grmalja“ u koritu kupa majka, dok zajedno pevaju horske melodije. Pera se poput malog deteta žali što mu voda ulazi u oči kada mu ona ispira kosu od šampona. Tokom tog dijaloga on se interesuje kakav je bio njegov otac koga se ne seća, što nas uvodi i u razumevanje njihovog odnosa ali i Perinih trauma.

Film je pomerio granice klasičnih žanrova. Na momente deluje kao horor, komedija, crni humor i muzički spot. Na plakatu i vdeo kaseti filma je predstavljan kao „komedija strave i užasa“.

Ideja o mraku koji stvara strah i snažna rok i klasična muzika daju poseban pečat atmosferi. Vidljivi su uticaji holivudskog horora, posebno filmova „Psiho“ i „Keri“, ali i stripovske subkulture poput Alana Forda. Motiv zlostavljujećeg deteta koje živi u ekstremno rigidnoj i konzervativnoj sredini je česta fabula koja objašnjava hororizaciju zločina i tzv. psiho-ubice, kao što je to i u „Davitelju“.

Ubijajući ženske žrtve koje grubo odbijaju da od njega kupe karanfil, Pera Mitić reaguje na svoje strahove od majčinskog zlostavljanja ali u isto vreme on „nesvesno“ ubija i svog zlostavljača. Scene zlostavljanja u kući su prikazani u atmosferi mračne gotike koja je poznata kao scenska podloga horor filmova. Pera je ubica dečijeg intelekta čija psihotičnost nastaje kao posledica unutrašnjeg rascepa između deprivirajuće porodične sredine i novog doba oličenog u rok i pank muzici sa kojim ima susret kada izađe u društvo van mračne porodične sobe gde trpi ponižavanje i nasilje.

Način na koji Pera Mitić ubija je prikazan kroz jednu neobičnu kombinaciju horora i groteksnosti njegovog izgleda i ponašanja. Dok davi i ubija žrtve on se vidljivo znoji, kao izraz psihičkog i fizičkog napora od potisnute unutrašnje traume. On je uvek i u strahu u i besu. Kao da želi da svoju bol ukloni ubijajući druge ali tako da ih što manje povredi. Perin lik nije silovatelj jer je duboko seksualno inhibiran zbog načina vaspitanja i odnosa sa majkom. Takođe, on bi verovatno mogao biti i procenjen kao neko ko je na granici lake intelektualne ometnosti koja ga čini više stidljivim nego brutalnim.

Pera Mitić je, svakako, psihotična osoba čije socijalne potencijale surovo uništava majka. Njegova psihotičnost se vidi kroz to što postaje dvostruka ličnost nakon ubistva majke. On takođe nije svestan da je majku ubio. Majku ubija u trenutku kada se u njemu mešaju novo progresivno i staro morbidno. U momentu kada na televiziji čuje omiljenu rok pesmu koju mu majka zabranjuje da sluša, on ne može da kontroliše svoju želju da izađe iz pakla zlostavljanja. Međutim, od tog trenutka Mitić gubi koncept racionalnosti i ne pravi razliku između sebe i majke, pa se zato oblači u njene haljine i šminka.

Psihotičnost Pera Mitića se vidi i u njegovoj podvojenoj ličnosti. On zločine potiskuje kao što potiskuje i svoju traumu. Zato se i ne seća ubistava koje je počinio. Stvarnost i fikcija se stalno mešaju kada trauma preplavljuje integritet lilčnosti. Gubitak sećanja je unutrašnja samoodbrana od zlostavljanja i ponižavanja. Ali, verujem da su autori želeli da prikažu Perinu psihotičnost kao posledicu života u jednoj nekrofilskoj klimi sa kojim živi u svojoj kući. Njegovo „ludilo“ je izraz „ludila socijalne sredine“ iz koje on ne može da pobegne.

Pera ima socijalne veštine poput nezrelog i nestašnog deteta. Ipak, kada ubija on zločin racionalizuje kroz psihotično zaboravljanje svog akta i uverenje da loše ljude treba ukloniti. A loši su svi oni koji odbiju ljubav koju simbolizuje karanfil. Na neki način, Pera Mitić čezne za ljubavlju. U razgovoru sa prodavačiom u poslastičarnici, gde sladostrasno uživa u krempitama (transformacija seksualnosti u hranu?), čak kaže, (da parafraziram): „da je veliko pitanje ko je normalan: ubice ili obični ljudi“. Mislim da su kroz ovaj dijalog scenografi i režiser imali u vidu i kontekst političkog vremena i početka oslobađanja stega diktature u tom ranom posttitoističkom dobu. Tada se još nije smelo javno pitati ko su žrtve komunizma. Ko je normalan a ko lud u totalitarnom političkom režimu.

Zanimljiv je i lik inspektora Strahinjića (igra ga Nikola Simić) koji je zadužen za otkrivanje „davitelja“. Prikazan je kao smešno neurotični lik, kluzoovskog stila, koji ne uspeva da otkrije serijskog ubicu zadavljenih žena. On je slika nemoćnog poretka u društvu koje se menja. Zato dobija „nervni slom“ a završava činom samoubistva kada mu njegov kućni ljubimac pojede ključni dokaz: otkinuto uvo.

Crveni karanfili su još jedna upečatljiva metafora iz ovog filma. U kontekstu Perine izvitoperenosti mogu da imaju dva značenja.

Prvo, prema hrišćanskoj legendi crveni karanfil se prosipao po putu raspeća Isusa Hrista, koje je skupljala njegova majka Bogorodica. Karanfil zato je simbol majčinske ljubavi. Pera Mitić je umesto ljubavi od majke dobio strah. Zato sve one žene koje bace karanfil i ponize Peru kod njega stvaraju mržnju. Mržnja nadomešta ljubav kada je nema.

Druga simbolika crvenog karanfila, može da bude vezana za politički kontekst. Karanfil je bio simbol radničkog pokreta i praznika rada. U socijalističkom dobu je masovno poklanjan ženama za 8. mart. Ovde govorimo o poslednjim godinama komunizma kada je film sniman. Naratorka filma u jednom momentu kaže, kako se karanfili više ne kupuju kao ranije, što Peru dovodi u problem kako da objasni majci zašto ih nije prodao. Ovde su karanfili taj okidač koji stvaraju kontekst za zločin, ali su i simbol nestajanja jednog društvenog doba.

Perini zločini se dešavaju u trenutku sukoba dve kulture kojoj je on bio izložen. Oko Pere koji živi u psihološkom kazamatu i nekrofilnom zamku iz daleke prošlosti, rađa se novi svet. Rok, pank, koncerti, žurke, moderne radio emisije, oslobađanje seksualiteta i kreativnosti mladih…Život metropole pod zapadnim uticajima nesmunjivo vodi i ka njegovim negativnim nuspojavama.

Metropola je polje bitke za resurse i uspeh u asfaltnoj džungli. Zato je kriminal prikazan kao neminovni deo stvarnosti života jednog modernog grada u kome se mešaju kulture, potrebe i ljudske patnje. Sigurno da je neurotičnost života u metropoli na razmeđi dve ideologije, kapitalističke i socijalističke, i dva tadašnja sveta, važan kontekst za shvatanje Perinog psihotičnog ponašanja.

Na kraju, postavlja se pitanje koliko se profil Pere Mitića uklapa u neke stvarne slučajeve takvih ubica? Odnosno, koliko je ovaj lik „realan“?

Psihotičnost nije ključan faktor najtežih oblika kriminala. Ona može da bude okidač pojedinačnih teških zločina u sklopu uticaja i drugih okolnosti koji dovode do zločina. To bi bila snažna predrasuda sa velikim potencijalom za diskriminaciju osoba sa psihotičnim poremećajima. Pojedini ekstremni primeri ubistva koje počine ovakvi pacijenti nisu put ka objašnjenju veoma kompleksnih veza i uticaja između faktora koji doprinose nasilnom kriminalu.

Čak mislim da je ovde psihoza režiserski iskorišćena kao primer traume jednog nesrećnog čoveka željnog ljubavi. Ljubav i zločin su neraskidivo povezani, i na filmu i u realnosti. Pera Mitić ne izaziva odurnost kod gledalaca, iako ubija nevine žene. Njegova „dečija duša“ i brutalno zlostavljanje od objekta ljubavi (majke) su upečatljiviji nego njegova destrukcija. Iracionalnost čoveka nastaje u bolesnom okruženju. Verujem da je to jedna od ključnih poruka i pouka ovog sjajnog filma.

prof. dr Aleksandar Jugović

Izvor: Stella Polare

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Jugović, Davitelj protiv davitelja, Film, Slobodan Šijan, Srpski film, Stella Polare