Daydream Nation (1988) – Sonic Youth

Intro: Sonična buka kao emotivni izraz undergrounda 

Godine 1981, u gradu New Yorku, centru moderne svetske kulturne scene, raskrsnici mnogih puteva, ideja, uticaja i američkog undergrounda, osnovana je jedna od presudnih grupa svetske alternativne scene, ultimativni indie rock bend Sonic Youth. Dve gitare: Thurston Moore i Lee Renaldo, bas: harizmatična i nekonvencionalna Kim Godon i bubanj: Steve Shelley, krenuli su ranih osamdesetih na post punk talasima uzburkane i provokativne energije svojim beskompromisnim putem – od hladne, sivilom obojene monotonije svakodnevnice do užarenog i uzavrelog, tamom zaodenutog haosa urbane džungle.

Kasnije, kad bi ljudi pitali Thurstona ili mene zašto je muzika Sonic Youtha tako disonantna, odgovor je uvek bio isti: naša je muzika bila realistična i dinamična, jer je život bio takav, ispunjen ekstremima.

Način na koji je bend komponovao pesme bio je skoro uvek isti. Thurston ili Lee obično bi pevali poppy, melodičnije stvari iz rifova koje je jedan od njih napisao; Pevala sam čudnije, apstraktnije stvari koje su proizašle iz svih nas svirajući zajedno i prearanžirajući sve dok se sve nije poklopilo. Moj glas je uvek imao prilično ograničen raspon, a kada pišete melodiju, obično je pišete za svoj glas. Lee je, s druge strane, obično unosio pesme koje su bile gotove i spremne za izlazak, a zatim smo slojevito nanosili disonanciju.

Ekstremna buka i disonanca mogu biti neverovatno pročišćavajuća stvar, ali takva kakofonija može biti jednako terapeutska za slušaoce. Kad sam pod stresom, ne povećavam potrošnju cigareta i ne gutam boce pića – pojačam gitaru i pojačalo, stvaram puno jebene buke i zbog toga se osećam boljom osobom. Buka je način da se izraze visceralne emocije koje se ne mogu dosegnuti ili objasniti levom moždanom stazom.

 Kim Gordon o Soniksima

Bura i nered prvobitnih tvrdokornih punk-rockera inspirativne New York scene vremenom se transponovala u apokaliptične vizije oslobođene beskompromisne energije koja je rušila sve okoštale norme, forme, pravila i laži isfabrikovanog sjaja ulepšane stvarnosti. Sonic Youth nisu nudili predvidivost i kompromis kao rešenje – njihova muzika i stav bili su sušta suprotnost mainstreamu i opštoj prihvaćenosti onih koji su se prodali da bi uspeli. Njihov noise zvuk rušio je sve barijere pred sobom, nudeći umesto popularnosti beskompromisan stav jedne krajnje alternativne skupine uronjene u punk tradiciju na osoben, inovativan način. Obeležili su deceniju osamdesetih nizom ultimativnih albuma (Bad Moon Rising, Evol, Sister), prokrčivši put mnogim bitnim underground bedovima rodne Amerike i otvorivši novu dekadu albumom Goo kao svetionikom koji je obasjao put uspeha i uspona novoj alternativnoj sceni koja je napokon ugledala svetlosti pozornice (pre svih grunge pokret predvođen Cobainovom Nirvanom)…

Uronjeni u korene koji sežu duboko u šezdesete godine i rane radove podstaknute duhom i vizijom pop art predvodnika Andy Warhola (njegove čuvene umetničke Fabrike), zatim slojeve i žarište punk revolucije New York Dollsa i Patti Smith, tvrdokornih i hrabrih boraca za čistotu izraza oslobođenu zamki industrije, podilaženja vladajućim trendovima i naslaga komercijale, Sonic Youth (nošeni duhom i energijom ključnih otpadnika od sistema, bendom Black Flag) počinju da grade vlastiti stil, oslonjen na temeljne slobodarske, nezavisne i underground vrednosti (duhom i tradicijom vezani za ultimativne prvoborce i pionire The Velvet Underground). U periodu 1982.-1984. godine oni izbacuju na tržište nezavisne post-punk scene niz mini albuma: Sonic Youth, Confusion In Sex i Kill Your Idols. Bio je to period traženja, naglašen sa mnogo noisea i međugitarskom igrom Moorea i Renalda. Sonična oluja spremala se da oduva Istočnu obalu slobodarske Amerike i ostatak sveta.

Mi ne sviramo onako kako drugi sviraju. Ne možemo da naučimo perfektno neku stvar i da zvučimo baš kao usvirana grupa. Za razliku od ostalih, različito nam je štimovanje. Naša muzika je napeta, zato što je život u New Yorku napet. Trebalo je to iskoristiti, a ne bežati od tog osećanja. Inspiriše nas svakodnevni život, sve ono što nas interesuje u datom trenutku. Gitara je instrument bez granica. Mnogi još uvek iz nje nisu izvukli maksimum.

TEMA: BUĐENJE NACIJE SANJARA EKSTREMNOM BUKOM

Između kultnog albuma Sister i kraja supersonične urbane i nezavisne odiseje, oličenog u jednom od presudnih albuma – Goo, prostire se nepregledno kreativno polje maštanja, istraživanja, prodora na drugu stranu i snova. Između te dve supersonične priče američke alternativne scene smešten je ikonični vinilni zapis jednostavno nazvan Sanjarska nacija. Prema biografu benda Davidu Browneu, kolege muzičari poput Henryja Rollinsa govorili su bendu da uživaju u načinu na koji su to radili na pozornici (sugerišući da se prepuste letu na bini) i da njihove studijske ploče nikada nisu sasvim uhvatile taj divlji, lutajući aspekt njihove muzike. Soniksi su upravo to i učinili ovim albumom – dvanaest pesama obojenih moćnim jammovanjem i improvizacijama raspoređeno je na četiri strane vinila, oslobodivši vlastitu kreativnost i ludilo u punom zamahu i sjaju undergrounda.

Ultimativni, dupli Sonic Youth album – Daydream Nation, vrhunac je jednog uzburkanog vremena traženja i nemira u duši, jedne dekade i kreativne eksplozije neponovljivog njujorškog alternativnog benda. Kakofonični, beskompromisni, alternativni indie-noise-pop zvuk Sonic Youtha (koji će par godina kasnije, uz malu pomoć The Pixies i njihovog Surfer Rosa albuma iznedriti ultimativni Nevermind Nirvane i otvoriti vrata poslednjoj istinskoj rock and roll revoluciji, grunge pokretu devedesetih) suprotstavljen je tih godina uglađenom, izveštačenom, dosadnom mainstream zvuku vodećih bendova bezidejne scene osamdesetih, budeći uspavanu američku naciju (uljuljkanu reganovskim ekonomskim uspesima) iz kolektivnog sna subverzivnom bukom. Haos uzavrelih ulica New Yorka (koje su nakon buđenja iz kolektivnog sna, iluzije, vrvele od nasilja, prostitucije, droge, kriminala…) dočaran je na veoma slikovit način zvukom i tekstovima Soniksa (bile su to ogoljene životne loureedovske priče članova benda koji su sišli na ulice strave i haosa rodnom New Yorka, dobro ih osmotrili i zvukom transponovali u jedinstveni noise-horror gitarski supersonični zvuk benda). Razvojna linija američkog undergrounda i alternative koju su godinama ranije gradili njujorčani poput The Velvet Underground, Patti Smith, New York Dolls, The Ramones, Televison i Talking Heads dosegla je sa Sonic Youth (dve decenije kasnije) svoj razarajući, beskompromisni vrhunac utirući put budućim rock and roll generacijama. Sonic Youth, kultni američki alternativni bend, čija je muzika od samih početaka bila prožeta umetničkim senzibilitetom, zajedno će sa moćnim Pixiesima oblikovati zvuk muzike devedesetih i šire.

Album odvodi sve iskrene underground freakove na jedinstveno underground putovanje osamdesetih, pravi trip koji menja svest i intenzitet osećanja. Nezaobilazno remek-delo (Eric’s Trip, Hey Joni, Silver Rocket, Teenage Riot) nepobitni je dokaz da je najbolji onaj put kada sledite vlastito srce i uverenja, i ne skrećete zaneseni lažnim izazovima, upozorenjima i vrednostima. Iskreni do kraja i neodoljivo hrabri, Soniksi su vizionarski i misionarski osvetlili put svima onima koji su nastavili da tragaju nakon njih i dosledno sproveli vlastitu viziju u delo. Mesta besmislu slatkorečivosti i truleži bezidejnosti nakon njih nije više bilo.

Svi pričaju o olujnom vremenu A šta čovek da radi nego da utvrdi da li je to istina?

Naciju sanjara otvara ultimativna Teenage Riot. Daydream Nation počinje fintom. Spori, zvonki akordi i gugučući vokalni zaokret Kim Gordon sugerišu sanjiviji okret grupe. Ali nakon otprilike 90 sekundi, prave namere Sonic Youtha postaju jasne uz pucketave akorde koji započinju Tinejdžerski nered. Gitaristi Thurston Moore i Lee Ranaldo okreću se i savijaju jedan oko drugoga, što dovodi do prve velike pesme na albumu: melodije koja apstraktno zamišlja svet u kojem je vođa Dinosaura Jr. J Mascis (gitarista i kompozitor) bio naš predsednik. Teenage Riot zapravo je žestoka numera Thurstona Moora koja počinje gotovo ezoteričnim pevanjem Kim Gordon o želji duha preko blagog gitarskog preludijuma (za koji neki tvrde da se temelji na Intro koji otvara album Soniksa iz 1985. Bad Moon Rising ). Ova sedmominutna pesma postaće nešto poput himne za razočaranu mladež Generacije X i grunge revoluciju tokom sledećih nekoliko godina, zahvaljujući ne malom delu svom tekstu koji podstiče teskobu…

Potreban je tinejdžerski bunt

Da me izvuče iz kreveta

Upravo sada…

Sledi je zvučni punk rock udar Silver Rocket (obogaćen u središnjem delu smrtonosnom bukom u najboljem VU stilu Sister Ray ili European Son), unutar kojeg Thurston Moore uzvikuje neprepoznatljiv nadrealni tekst (pojam srebrna raketa u njujorškom je slengu označavao minijaturnu bocu votke Avion – verovatno aludirajući na mogućnost poletanja nakon konzumiranja iste). Sve je u neprestanom kakofoničnom pokretu, fluktuirajućem interstellar overdrive raspoloženju, supersoničnom odrazu uličnih nemira i raspršenja iluzija jedne naizgled prebogate, ali duhom tako osiromašene nacije… izgubljene u sopstvenom sanjarenju na javi.

Stihovi Silver Rocket zvuče kao tipična rock pesma. Ali većina počinje sa sva tri instrumenta koji održavaju poslednji akord stiha. Jedna gitara svira nepravilno, samo delimično primenjujući pritisak na žicu kako bi održala akord tako da njezine note krvare zajedno stvarajući metalnu buku. Druga gitara nastavlja udarati akord, a zatim klizi dok se akord rastapa u periferne zvukove grebanja žica i zvukova cvrkutanja. Bas ima istu notu kroz celi most. Muzika ostaje suspendovana u vremenu dok instrumenti istražuju muzičku rezonancu ovog specifičnog akorda. Više nisu zabrinuti za održavanje ritma (bubnjevi su stali i samo čine da naglašavaju nesklad), instrumenti se mogu slobodno muzički granatirati na neusmerene načine, stvarajući zvukove nepoznate uhu.

The Sprawl nastavlja emociju nemira, izgubljenosti modernog čoveka u urbanoj džungli metropole. Lirska tema sedmominutne pesme uveliko se oslanja na trilogiju naučno-fantastičnog romana Williama Gibsona – Sprawl, čija je radnja smeštena u futuristički super-grad koji se proteže od Bostona do Atlante. Ritam koji melje (Shelleyjevo teško bubnjanje), nemirne gitare, zloslutni zvuk basa koji repetitivno podrhtava i prati jezu vokala Kim Gordon, donose prošireni studijski komad benda s poslednje tri i po minute koje se odvijaju u talasima slojevitih gitarskih improvizacija pre nego što nestanu u oblaku feedbacka. Ultimativni horror ulica New Yorka naslikan je muzikom Sonic Youtha na tako uznemirujući način… Stvarnost agonije buđenja iz kolektivnog sna raspršena je energijom Srebrne rakete…

Kad sam napisala tekst za The Sprawl, pesmu sa Daydreama,objašnjava Kim Gordon, uzela sam lik, glas unutar pesme. Celo vreme dok sam to pisala, prisećala sam se kako je to biti tinejdžer u južnoj Kaliforniji, paralizovan mirnim, beskrajnim širenjem LA-a, osećati se sasvim sam na pločniku, a pločnik je tako dosadan i ružan da mi je gotovo izazivao mučninu, sunce i lepo vreme tako nepromenjivi da su celo telo činili napetim.

Stav Kim Gordon u The Sprawl odgovara muzici nabijenoj teskobom: distorzirane dvostruke gitare koje se izmenjuju između postojane teme špice i slojevite tame. Thurston Moore i Lee Renaldo daju malo prostora za spajanje dvaju tema u instrumentalnim prekidima, posebno kada pređu na odlomak nalik tužbalici u drugoj polovini pesme od sedam i više minuta – akorde koje stvaraju, kombininujući slajd, arpeggio i duet harmonije prilično su upečatljive. ’Cross The Breeze nakon uvodnih tridesetak sekundi arpeggio ljupkosti donosi novu sedmominutnu silinu napetosti, zvučno naslikanu turobnim vokalom Kim Gordon i brzim trešom(trash metal) koji grade gitare i Shelleyjev bubanj nadmoćnim kinematografskim motivima. Napetost raste do granica čulnog preopterećenja, nadirući u zvučnim talasima na čijim bregovima se valja uzavreli vokal Kim Gordon, ponirući na trenutke u nešto mirnije, melodičnije ali ništa manje dinamične vode. Pesma The Sprawl bila je direktno inspirisana slušanjem Slayerove ploče South of Heaven, tvrdila je kasnije Kim Gordon trash metal uticaje na muziku Soniksa.

Let’s go walkin’ on the water

Come all the way, please

I wanna know

Should I stay or go?

 

No need to be scared

Let’s jump into the day

I wanna know

I think I oughta go

 

Close your eyes and make believe

You can do whatever you please

I wanna know

I think I better go

 

Let’s go walkin’ on the water

Now you think I’m Satan’s daughter

I wanna know

Please let me go!

Naredna numera, Eric’s Trip temelji na još jednom noise monologu, ovaj put iz Warholove The Chelsea Girls (podsećajući na Beat poeziju pedesetih godina dvadesetog stoleća i stilom i tematikom, Erikovo putovanje nudi nadrealistične stihove inspirisane pojavom Erica Emersona u eksperimentalnom filmu Andyja Warhola i  Paula Morrisseya na podeljenom ekranu iz 1966.). Pomenuti Eric Emerson je bio glumac-plesač koji je 1967. sprečio izdavanje debitantskog albuma The Velvet Underground kada je zapretio pravnim postupkom zbog neovlaštenog korištenja slike njegovog lica na zadnjoj strani albuma… Lee Renaldo, autor ove čudesne pesme (jedne od tri na albumu), rekao je sledeće: video sam Warholovu The Chelsea Girls tada (1988.) po prvi put, i samo prepisao Erikove reči doslovno u zamračenom bioskopu. Odatle sam konstruisao prvi stih i čitav koncept pesme. Muzički, pesmu je obojila Mooreova Les Paul Drifter gitara.

Ovo je Ericovo putovanje.
Svi smo došli gledati ga kako klizi.
Klizi sve do Teksasa.
Shvataš li?

Total Trash zvuči gotovo melodično u Lou Reed stilu (razbijajući na momente lirsko i melodijsko ogledalo u paramparčad podizanjem tenzije do usijanja). Standardna Sonic Youth odiseja od beskraja sablasne tišine do ludila bučne distorzije. Bližeči se kraju i zvučnom vrhuncu, pesma gotove nestaje u ponoru vlastite kakofonije, gubeći se psihodeličnim varijacijama u totalnom trešu (negde između hard rocka sedamdesetih i ranog američkog punka).

Hey Joni, put it all behind you

Hey Joni, now I’ve put it all behind me too

These times can’t add up, your life’s such a mess

Forget the past and just say yes

Tell me Joni, am I the one to see you through?

In this broken town, can you still jack in and know what to do?

I remember our youth, our high ideals

I remember you were so uptight

That time in the trees, we broke that vice

We took some steps and now we can’t think twice

Tell me Joni, am I right by you?

Tell me how you’re gonna lose this hard luck

Hey Joni, when will all these dreams come true?

You’d better find a way to climb down off that truck

Shots ring out from the center of an empty field

Joni’s in the tall grass

She’s a beautiful mental jukebox

A sailboat explosion

A snap of electric whip crack

She’s not thinking about the future

She’s not spinning her wheels

She doesn’t think at all about the past

She’s thinking long and hard about that wild sound

And wondering, will it last?

Hey Joni (pesma koja otvara drugu ploču albuma) čudesni je odgovor Soniksa na rock standard Hey Joe (dok je lik Joni labavo temeljen i na kantautorki Joni Mitchell), brza je i žestoka hard rockerska pesma s trenucima trash gitare, dok je Providence još ekstravagantniji zvučni eksperiment (znan kao kolaž na traci), kombinacija naracije i zvuka koji nestaju u johncaleovskom smiraju na kraju noći. Preko zvuka klavira koji svira Moore postavljene su dve snimke koje je basista Firehosea Mike Watt ostavio na Mooreovoj i Gordonovoj telefonskoj sekretarici dok su on i njegov bend bili u Providenceu, Rhode Island na nastupu. S aluzijom na tehničke kablove koje je Thurston Moore izgubio tokom prethodne noći nakon nastupa i marihuanu, dvoipominutna Providence poslužila je kao intrigantno olakšanje na albumu, kratka stanka između dve sonične, distorzirane oluje.

Sledeći savršeno ljupki gitarski aranžman s arpeggiranom gitarom koji povremeno podseća na Dear Prudence Beatlesa pre nego što se razgrana na zanimljiviju teritoriju (koristeći disonantno ugađanje prikazano u Silver Rocket), numera Candle (referenca na kokain) menja brzinu lebdeći između krajnosti kojima Soniksi boje ovaj kultni album, vlastitu muziku uopšte. Blagi gitaristički uvod i sve ostalo, petominutna Candle (moćnog komercijalnog potencijala, ukoliko se tako nešto uopšte može reći za bilo šta iz beskompromisne kreativne kuhinje Sonic Youtha) zapravo zvuči kao polu-akustična balada odevena u umetničko hard-rock ruho kako bi pristajala albumu prožetom urbanom teskobom i agresijom 80-ih. Časopis Rolling Stone pesmu je nazvao predivnom – što je pridev obično rezervisan za balade Loua Reeda kada su u pitanju njujorški kritičari.

Rain Song distorzirani je cunami koji doliva dodatnu dozu haosa u celu priču (čudesni, wah wahom obojeni Renaldov trip), uvodeći zasigurno probuđenog slušaoca u pretposlednju numeru Kissability, razarajući, kritički Kim Gordon osvrt na grabežljivost holivudskih moćnika. Distorzija, noise, distorzija, noise… krik besa i očaja… tama izvire iz svake rilne ploče.

Look into my eyes, don’t you diss me

You’re so good, you could go far

I’ll put you in a movie, don’t you wanna?

You could be a star, you could go far

You’ve got twistability

You fly hard, don’t you wanna?

You’ve got kissability

You could be a star, it ain’t hard

You’re driving me crazy

Smell so sick

You’re driving me crazy

Give us a kiss

Daydream Nation zatvara trodelna trilogija koja se sastoji od: The Wonder, Hyperstation i Eliminator, Jr., a koja bi se poetično mogla opisati kao ekspresionistički pogled na Manhattan u kasnim osamdesetim godinama prošloga veka, oslikan tamnim, Pollockovim tonovima…

Poput slike sveće Gerharda Richtera na omotu albuma, Daydream Nation ostaje predivan, odlučan i prosvetljujući izvor inspiracije, veoma uticajan album na celokupnu underground scenu svog vremena… i mnogo šire. Službeno objavljen 18. oktobra 1988., Daydream Nation je izdan u Velikoj Britaniji na indie etiketi Blast First, koja je izdala dva prethodna albuma benda, Evol iz 1986. i Sister iz 1987 . U Severnoj Americi, međutim, dvostruki album je izdan za izdavačku kuću Enigma koju je distribuirao Capitol, što ga čini prvim albumom Sonic Youtha koji je imao bilo kakvu podršku velike izdavačke kuće (što je suprotno uvreženom mišljenju da je album Goo iz 1990-ih na DGC-u bio njihov pohod na velike izdavačke kuće).

Daydream Nation predstavlja definitivni američki gitaristički sastav osamdesetih na vrhuncu svoje moći, tvrdio je Robert Palmer iz časopisa Rolling Stone.

Dvostruki album Soniksa – Daydream Nation, objavljen pre više od 30 godina, bio je proizvod benda koji je konačno pronašao način da svoje različite umetničke interese poveže u autentičnu, samosvojnu celinu. Uprkos svoj veličini njihovog prethodnog rada, posebno prethodnog albuma, Sister, kvartet je još uvek zatezao svoje mišiće dok su se naprezali da pronađu dubinu u sitnim, izlizanim produkcijskim stilovima Martina Bisija i Wharton Tiersa. Muzika koju su napisali za Daydream Nation  tvorila je najjače veze između avangardnih zvukova koji su obeležili veći deo njihovog najranijeg rada, njihove trajne ljubavi prema klasičnom rocku (Neil Young, Grateful Dead) i rastuće škole underground bendova poput Hüsker Dü. Bilo je to spajanje koje je zahtevalo potpuniji, dinamičniji zvuk, koji su pronašli uz vođstvo Nicka Sansana, producenta i inženjera čije je prethodno iskustvo uključivalo rad s The Bomb Squadom, timom koji stoji iza muzike na prva četiri albuma Public Enemyja. Album je bio jedan od nekolicine izdanih u kasnim 80-ima za koje se činilo da nagoveštavaju ili signaliziraju promenu muzičke paradigme, generacijsku promenu ili neku vrstu kulturne renesanse.

Daydream Nation stvarno nas je katapultirao, razmišljao je Moore nekoliko godina nakon izlaska albuma. Svi su albumi bili progresivni na način da smo postajali sve veći i veći, sve više i više, i shvaćeni ozbiljno. Činjenica da smo tako dugo ostali zajedno takođe je bila presudna da nas shvate ozbiljno. Daydream Nation nas je stvarno učvrstio, bio je to veliki album za nas. A onda smo krenuli u pregovore s velikim izdavačima.

EXIT: POSTAPOKALIPTIČNA TIŠINA SMIRENJA

Sonic Youth su bili i ostali jedan od ključnih nezavisnih bendova američke rock and roll scene osamdesetih, jedna od karika koja nedostaje u dugom lancu pobune, undergrounda i otpora komercijalizaciji i zaglupljivanju svega vrednog na svetskoj muzičkoj sceni. Autentični i beskompromisni, izgradili su supersonični zvuk čitave jedne dekade – osamdesetih, i čitave jedne scene – velegrada New Yorka, zvuk neurotične i užurbane moderne džungle i jedne civilizacije na zalasku. Sintezom starog i novog, drugačije naštimovani u svakom pogledu, pomerili su post-punk svet napred, dajući mu zamajac i energiju do nove, revolucionarne grunge luke i novog izazova sa nesagledivim posledicama po buduće događaje. Nikada nisu izdali ni sebe ni druge, ostajući dosledni vlastitim uverenjima po svaku cenu. Tradicionalističkim stilom sviranja gitare dali su novu vizuru stvarima koje su se u među (ne)vremenu ofucale od pogrešne (zlo)upotrebe i groteske neiventivne komercijalizacije.

Muzika neponovljivih soničnih buntovnika odraz je haosa društva u kojem je nastala, iskričavi impuls jedne sredine zatrovane moralnim rasulom i propašću sistema istinskih vrednosti. Smeštena između polova wendersovske pustinjske atmosfere kultnog Paris Texasa i metafizičkih, nadrealnih snova slika ekscentričnog genija Salvadora Dalija, između energičnosti i vizije plavokosog Thurstona Moorea i tajnovitosti i harizmatičnosti crvenokose Kim Gordon, eksperimentalnog ludila Lee Renalda i stabilnosti podrške ništa manje uvrnutog Stevea Shelleyja, muzika soničnih njujorčana jedinstveni je balans između krajnosti tradicionalnog i avangardnog – tako tanan i vešt kao filigranski vez čudesnih umetničkih duša koje su uvek za korak ispred vremena.

Oni najveći se uvek lako prepoznaju u gomili bezidejnog sivila, jalovosti i proseka – pre svega po liniji srca koju bespoštedno slede, osvetljavajući put novim pokolenjima. Između tradicije i novog, tu negde, naznačeni žigom lepote samo za one koji mogu da ga prepoznaju i slede, oslobođenih umova, svesti i duše.

Bila je ovo supersonična priča o buđenju jedne nacije sanjara, bio je ovo sentimentalni osvrt na jedan od presudnih albuma i bendova rock and rolla, rečju naslikana zvučna odiseja jednog do granica (ne)mogućnosti ubrzanog, haotičnog vremena čije posledice upravo živimo, sećajući se još jednom prošlosti kao nečega tako bajkovitog i nostalgično poželjnog unutar sveta moderne apokalipse koji sve manje nudi svetlost i nadu.

Dragan Uzelac

  Daydream Nation, Dragan Uzelac, Muzika, Sonic Youth