Digli revoluciju, rušili vladu, a danas… – Pre nekog vremena, naleteo sam na članak u novinama pod naslovom: „Gde ste krenuli jurišnici?“. Bila je to reportaža o srpskim turistima zaglavljenim na granicama Grčke. Nisam mogao da shvatim šta se to dešava? Da li po svaku cenu, u vreme pandemije, Srbin mora da ide na more? Ubrzo zatim, pojavila se i vest da je jedna grupa jurišnika uspela da se dočepa obale, ali su ih Grci vratili, svih osam autobusa, jer je jedan od naših junaka imao virus korona. Putovali ceo dan, videli more, odsedeli tri dana u uzolaciji i odmah nazad. Pa, bravo!

Srbi su to. Malo lupamo glave jedni drugima na protestima, gutamo suzavac, onda odnekud čujemo neodoljivu pesmu sirena, pakujemo kofere i hrlimo ka plažama. Ta mitska bića, sirene, prvo su bila predstavljana kao ptice, zatim kao žene, sa ptičijim nogama, sa krilima ili bez njih, da bi na kraju bile predstavljane kao prelepe polu-žene, polu-ribe sa prekrasnim glasom, koji je neodoljivo privlačio pomorce da se slupaju o stene i izginu.

Jedino je Odisej uspeo da se izvuče, jer je po Kirkinom savetu, posadi začepio uši voskom, naredio da ga vežu za jabol i da se ne obaziru na njegova preklinjanja da ga oslobode, sve dok se ne udalje od ostrva sa Sirenama.

Srbin ne reaguje na upozorenja. Jok! Njemu je dovoljan i zvuk „buzukija“ (instrument donet iz Male Azije) da odlepi.

Hajde malo da posmatramo taj fenomen. Besomučna kupovina pred put, pakovanje, polazak… Čak i ako se putuje avionom, počinje mučenje. Vučeš torbe, čekiraš se (selfi sa aerodoroma), čekaš, slećeš, čekaš, vučeš torbe… Autom; klackaš se bar osam sati do prve obale oko Soluna. O blagodetima autobuskog prevoza neću ni da pričam. Raspakuješ se (selfi u predivnom smeštaju), komarci te cepaju, pesak ti ulazi u gaće, goriš od vrućine pod suncobranom (selfi uz osmeh), dobijaš opekotine, gutaš preslanu vodu (za to nema selfija), morski ježevi ti se zabijaju u stopala, meduze te žare, praćakaš se u plićaku (obavezni selfi)…

Najzad pada noć; kreće „Sirtaki“, komarci te cepaju, zanosno miriše pečena morska riba iz restorana, ali avaj. Većina nas ima para samo za „giros“ ili „suvlaki“, po jedno pivo i deci za sladoled.

Naravno, jedno odabrano veče je za selfi uz punu trpezu. Padne tu i neka kernja, zubatac, orada ili barbun, ali ćešće parče ajkule jer je najjeftinija (stotine selfija, neka pocrkaju dušmani kada vide šta mi sebi možemo da priuštimo). Ujutru se doručkuje pašteta doneta iz Srbije i sve Jovo-nanovo.

Po jednoj teoriji, morski talasi predstavljaju ljudsku snagu, a obala prepreke u životu. Nas bre, ni ogromni talasi, (jer obavezno bar pet dana od deset duva jak vetar koji donosi onu groznu oštru travu) ne sprečavaju da ulećemo u vodi I po cenu života i uživamo u zasluženom odmoru. Jer mi smo Srbi, ti talasi u stvari personifikuju nas.

Zašto onda sve to radimo? Da li smo ponovo izmanipulisani? Često čujem: „Nisi čovek ako sebi bar deset dana ne možeš da priuštiš na moru“. Radimo za plate koje nam daju ljudi u pižamama; kupljeni smo. To malo odmora, oni su smislili.

Oni drže te plaže na koje kidišemo uzimajući i kredite (opet od njih), ako nemamo, (a često nemamo love jer nas malo plaćaju). Oni su smislili i to naše šepurenje okolini po povratku sa mora, jer je pravo zadovoljstvo kada se vratimo da ispričamo naše „odiseje“. Još je slađe kad ih prepričavamo jadnijima od nas koji I pored svog truda nisu uspeli da se dočepaju morske obale. Naravno, neizostavno je pokazivanje na hiljade fotografija, koje predstavljaju dokaz uspešno završene misije. Oni su to smislili da bar malo ličimo na njih. Kod nas Srba je prisutan još jedan dodatni problem. Ne samo što imitiramo bogataše, nego mi pokušavamo da budemo kopija „bogatog zapadnog sveta“. Stalni i ponižavajući odnos niže vrednosti, nas kao naroda, ali ne I kao pojedinca. Svaki Srbin misli da je on iznad svog naroda (dodatna muka). Sve su to poznate stvari, i ja idem u Grčku na more, i ja gorim na suncu. Tako svet funkcioniše, tačnije funkcionisao je i to je OK. Ne bih o tome.

Šta me šokira? Na pamet mi pada čuveni duborez od Kacušiku Hokusaija „Talas“ . Prikazana je neobuzdana snaga prirode, talas koji guta „Svetu planinu“, simbol lepote u Japanu. Na slici, možemo videti i umetnikovo strahopoštovanje prema velikoj sili koja nosi sve pred sobom. Ceo svet je zapljusnuo taj smrtonosni talas Korona virusa, ali kao da Srbiju nije. Mi smo se setili SADA da rušimo vladu (trpimo je sedam godina). Mi baš SADA moramo na more. Mi stalno pišamo uz vetar. Postoji jedno fotografija sa protesta, na kojoj je mladi momak izvadio „svog pobednika iz hiljadu kreveta“, „Dzonija, zvanog sigurni orgazam“ i urinira u pravcu „Skupštine“. Na koga urinira? Na vladu? Na Koronu? Iz kog pravca mu duva vetar, da li mu kvasi pantalone? Naši lekari i celo medicinsko osoblje, kuvaju se u skafanderima (ne ispod suncobrana), rade za bedne plate. Bolnice su nam jadne, bez opreme. Bore se za svaki život. A mi? Mi vadimo „debelu kobasicu“ , ili pokazujemo guzicu.

Na kraju dolazi „Potop“. Mit koji se sreće još u sumarskom „Epu o Gilgamešu“, u grčkom „Deukalioni“, u indijskom spisu o „Mahabharati“ i na kraju, judejsko-hrišćanskom učenju o „Nojevoj barci“ (Stari zavet).

Svi znamo o čemu govori priča o Nojevoj barci. Ne vidite vezu? Ljudska prava, pokradeni izbori, slobode? SADA?!!! Znate li priču o „maslinovoj grančici“? Znate, simbol mira. Znate, dobro. Možda vam nije poznato da je Noja pustio goluba, nakon 40 dana, kada je najzad video prve vrhove planina, posle potopa, u izvidnicu, da mu javi kakvo je stanje vode. Tek iz trećeg pokušaja, golub je doneo maslinovu grančicu, što je bio dokaz da svi mogu bezbedno da napuste barku.

I mi puštamo goluba, ali u gradskom prevozu, ili u čabar. Pitam se samo kada ćemo ga pustiti da odleti i donese i nama neku maslinovu grančicu (ne mora biti iz Grčke).

Vojislav Radojković

Izvor: Fokus Vesti

  Društvo, Fokus vesti, Politika, Sociologija, Vojislav Radojković