Dolazak u Ameriku

Pre nego sto sam počeo da skupljam zabeleške naše emigracije, u godinama provedenim sa našm ljudima u inostranstvu, razmišjao sam o tome kako bi moža prvo trebalo da stavim svoj žvot u prvi plan i prvo izađem sa njim u javnost. Iako je svaka moja sledeća priča istinita, svi znamo da istina boli i vređa, neko će da se nađe povređen ili uvređen i reći će “Šta taj piše o meni, kao da nema i on putera na glavi?” Zato sam rešio da počnem od mog dolaska u Ameriku i posle toga ću hronološki da se vraćam u prošlost i da skačem ponovo u Ameriku i svaka priča koju budete pročitali je ujedno i priča o meni.

Jer hteo ja to da priznam ili ne, ja sam još jedan od naših “preko” još jedan član već legendarne emigracije. Moje priče su o ljudima iz Pančeva, “Panchesteri” kako ja volim da ih zovem. Posle dvogodišnjeg lutanja po Švedskoj, vratio sam se u Pančevo, centar sveta kako smo ga zvali. Baš u nevreme, pred sam početak tog besmislenog rata. Razočaran po ko zna koji put rešio sam, ovaj put švrsto da odem dalje od Evrope, u obećanu zemlju Ameriku. Posle kontaktiranja sa mojim, eto da kažemo dugogodišnjim prijateljem Dejom Ivoševićem koji se nalazio u Čikagu tada čini mi se sada tako davne 1991 godine, i posle sređenih papira koje je zahtevala američka ambasada i vojni odsek u Pančevu, posle dočeka Nove 1992-e obreo sam se u Čikagu. Deja me je dočekao, jednom rukom mi je uzeo torbu a drugom pare koje su mu falile da plati stan za januar. Stari i iskusni vuk sa putovanja po Evropi, nisam se lecnuo na to. Znao sam pravila koja vladaju “preko” i bio sam spreman da ih pratim i da ih platim. Deja je bio između dva posla, pomalo razbijen posle razvoda ali je sedeo sa svojim drugom po cele noći i upijao vesti iz naseg Pančeva. Lepe i ružne, stare i nove, raspitujući se za neke ljude sa kojima smo imali kafanske zabave ili kafanske tuče. Bio je to lep period mada smo sedeli u njegovom skromno nameštenom stanu, sirotinja koja mu je ostala posle razvoda.

Očekivao sam neku odskočnu dasku, malu pomoć u pronalaženju posla ili savet kao da se ostane. Verovao sam da nekoliko godina u Americi napune čoveka sa dosta iskustva, dovoljno da pomogne nekom tek pridošlom u džunglu na asfaltu i ogromne površine na kojima se rasplinjuju njihovi gradovi. Nisam dobio šta sam očekivao ali sam još uvek pun elana i želje za dokazivanjem kao sunđer upijao ono što naši ljudi pričaju, zanemarujući njihovo brkanje padeža i južnjačke akcente. Sedeo sam i gledao kako se ljudi nadlaguju i dive nekom tamo što ima zgradu i u njoj pet stanova. Gledao sam preduzimače koji nose celularni telefon, ali koriste samo javni, kažu skupa im je minutaža. Deja mi je pričao kako ga niko nije dočekao na aerodromu i kako se bez znanja jedne reči engleskog jezika snašao i došao u neki srpski klub i dramatično sa vrata uzviknuo: ”Braćo pomozite…”! Zaboravio je da doda jedan sitan detalj, avion iz Beograda za Čikago je sleteo prvo u Njujork I Deja je sišao, gde Brate drugde nego na Kenedi aerodrom u Njujorku gde ga naravno nije čekao niko. Sa nekim našim čovekom koji je putovao u Čikago je sredio sve peripetije oko karte i čovek ga je po sletanju odveo u taj famozni klub i ostavio tamo. Sada znamo zašto ih zovem “Panchesteri”!

Rešio sam da izadjem iz tog kruga nasih ljudi kojima su planovi počinjali i završavali se u kafani. Da sam hteo da sedim u kafani nikada ne bi izašao od “Pajkovića” a kamoli dolazio u Ameriku. Dejanu se nije svidela moja ideja o odlasku u lokalni ragbi klub i druženju sa Amerima. Smatrao je da su svi oni pederi i glupanderi. ”Sa našima je lova” umeo je često da mi kaže. Jedino što ja još tu lovu nisam video a kako su stvari stajale i neću. Svi oni su se držali stare dobre narodne poslovice u kojoj ima tako puno istine o našem mentalitetu, koja glasi: ”Ja sam se mučio a tebe ću i da zajašim”. Dobro… Odem ja na svoju stranu, Deja pronađe novu ženu, poreklom Pančevku, sestru poznatog Milenka Zepse zvanog Grof. Slatkorečiv i pun duha naš Deja je obrlati i oženi se, posle godina jurnjave od posla do posla ubedi svoju ženu kako je on rođen da vodi kafanu, samo ako ona investira u taj projekat. Žena se zaduži u kredite, preseli se u Severnu Karolinu i otkupi od svog polubrata piceriju i krenu u biznis. U proteklim godinama Dejan je naučio da kaže na engleskom “Haj”, “Baj” i možda još nešto ali to nije bilo dovljno da se vodi kafana koja je počela strmoglavo da se ruši po pitanju prihoda.

Nismo mi zabadava “Nebeski Narod”, ima neko ko nas čuva. Ruka sudbine je pokrenula točkiće mašinerije zvane život i na jedan specifičan način pomogla našim zemljacima. Iz “Lejkersa” prebace našu zvezdu košarke Vladu Divca, gde drugde nego u Port Šarlot, u Severnoj Karolini, koji kada je čuo da ima neki naš čovek tu restoran počne da dolazi i dovlači društvo. Drugi ljudi su počeli da dolaze ne bi li videli Divca uživo i promet naglo skoči. Sada Divca više nema u tom gradu, ali ime kafane je ostalo zapamćeno. Ljudi dolaze i jedu i piju i ostavljaju pare. Dosledan sebi, Dejan nikada nije rekao da je imao sreće već da je sve to zasluga njegovog mudrog vođenja poslova. Dolazio je i u Pančevo, kako kaže, željan da pomogne našim mladićima i devojkama i nudio im poslove u svom restoranu. Opet, kako mi se čini stalno zaboravan, zaboravio je da doda da je radno vreme klizno a satnica minimalna. Za čoveka koji posle više od deset godina nije naučio više od dvadeset reči engleskog dosta se brzo uklopio u poznavanje američkog i uopšte kapitalističkog načina razmišljanja po pitanju ekonomije, koja jasno kaže da je tajna svakog uspeha u biznisu, velikom ili malom,u jeftinoj radnoj snazi. Sa druge strane, ti mladići i devojke nisu mogli u zemlji raspetoj između rata i loše vođene politike da naprave ni blizu toliko i samo se nadam da nisu došli puni snova o velikim svetlima velegrada, jer se iz kuhinje restorana naseg Pančevca ona ne vide.

za P.U.L.S.E / Krešimir Jukić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Kreša, priča, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi