Dopler je, u godinama prošlim, važio za briljantnu osobu. Bio je briljantan učenik, zatim briljantan student, briljantan muž koji je izabrao briljantnu ženu sa kojom ima briljantnu decu, a uz to još radi i briljantan posao.

 

Napuštajući briljantnost, a tom napuštanju je doprinela nesreća sa biciklom, Dopler prihvata sasvim drugačiji život. Život u šumi ga umiruje. Ipak, ne može potpuno neutralisati prisustvo ljudi jer je svet zasnovan na sistemu koji jedino poznaje novac. Dopler se vraća nekoliko vekova ranije te zagovara sistem robne razmene, po principu “roba za robu”.

 

Dobijamo kompletnu sliku preživljavanja čoveka u šumi. Ubija ženku losa, te prisvaja njeno mladunče koje nakon smrti majke nije želelo da se odvoji od njenog ubice. Čovekovo preživljavanje podrazumeva smrt životinja, uglavnom. Dopler se gosti mesom lovine, a zatim ga otkrivamo kao čoveka u čijoj duši nema bezosećajnosti. Prisvaja malog losa, brigu za njega preuzima na sebe, da bi, nedugo zatim, postali dobri prijatelji. To i jeste jedan od aspekata priče koji oduševljava čitaoca, kao prijateljstvo čoveka i životinje, a moramo priznati da ih u književnom svetu i nema baš dosta.

 

Lu pravi zaokret, akcenat stavlja na svet suprotan savremenom haotičnom svetu. Takvi su svetovi, u ovoj priči predstavljeni, u sukobu. Odsustvo brige za prirodu koja u pozadini ostaje neprimetna pokazuje nam razglednicu haotičnosti naših ciljeva. Iz sveta u kom je akcenat na materijalnom, i u kom se vrednost čoveka meri količinom njegovih materijalnih dobara, Dopler izlazi bez buke i pompe, gotovo sasvim neprimetno i, za divno čudo, pripremljeno.

 

Dopleru je nedavno preminuo otac kog gotovo da nije poznavao. Uvod nas asocira na Kamijevog “Stranca”. Otuđenost nam je dugo saputnik, dok se ne upoznamo sa zanimljivim likovima, različitih sudbina, koji nas impresioniraju. Naravno, Dopler u nekoliko navrata govori kako mrzi ljude, ali je istina drugačija. U njemu odvratnost izazivaju ljudi koji su podjednako briljantni kao on. Njegova briljantnost nije mu dozvoljavala da se druži sa drugim ljudima, onima koji nisu zaslepljeni briljantnošću koju ne poseduju, niti bi to želeli.

 

Najzad, ovo je priča i o očinstvu. Nekoliko momenata nam na to sasvim jasno ukazuju. Onda kada Dopler pokušava da rekonstruiše, na osnovu priča njegove majke, ličnost svoga oca. Ipak, ocu i sinu zajednička je opsesija. Očeva opsesija je bila fotografisanje toaleta, te je to češće radio u godinama pred smrt. Sa druge strane sina, Doplera, opseda život u šumi. Nova opsesija kojoj se predaje, a bez namere da je ikada napusti, tako naslućujemo.

 

Nemogućnost da sopstvena sećanja upotpuni slikama oca, Doplera će nagnati da stvori totem koji će predstavljati tri generacije Doplera, sa losom kog je usvojio. Poštovanje prema ocu kog nije poznavao izraziće se kroz stvaranje ogromnog totema, baš kao što i jedan drugi protagonista, Diseldorf, pravi maketu jedne scene iz Drugog svetskog rata, a u kojoj je poginuo njegov otac. Taj Diseldorf neumoljivo će raditi na izradi makete scene pogibije njegovog oca. Ova nam dva primera, o nedovoljnom uplivu očevih slika u sećanjima protagonista, potvrđuju činjenicu da ljudi više žale one zauvek izgubljene a koje su malo ili čak nikako poznavali.

 

Potresna priča, reklo bi se. Ipak, Lu ne ostavlja čoveka u potpunom mraku, već mu daruje i malo svetlosti kroz duhovite dosetke. Nećemo žaliti Doplera potpuno, još manje ga okarakterisati kao žrtvu sistema, već ćemo ga voleti, a kroz tu ljubav posmatraćemo ga kao odvažnu osobu, i hrabru, onu koja je savremenim haotičnim htenjima i zahtevima rekla NE.